РАДОЈКО РАДЕ ЖИВКОВИЋ''ПРЕСУДНИ ДАНИ ОДБРАНЕ ОД ДИКТАТОРА''

                                      Пресудни дани одбране од  диктатора

Ова Господња 2018.година, како локалним изборима, тако и неким другим политичким дешавањима у Црној Гори, дефинитивно ће бити година расплета. Из кратке политичке хибернације и дебеле хладовине појавио се лик који није видео своју сенку, што значи да има шансе да премучене Србе у Црној Гори Бог погледа и  да стиже пролеће и за њих и за све грађане ове несрећне државе, без обзира на веру и нацију. Предстојећи локални избори у Беранама далеко превазилазе оквире локалног и нисмо далеко од истине да ће на њима бити одређена даља судбина српског народа у Црној Гори. Заправо, 2018.година је година, која ће одредити и судбину саме Црне Горе, која се, захваљујући мудрој и државотворној политици Мила Ђукановића, распада по свим шавовима, јер данашња Црна Гора, у светским политичким оквирима, личи на јефтину америчку играчку за одрасле, коју су, за потребе тржишта ,,трећег света“ склепали неписмени и полуобучени радници из неке кинеске провинције?!

Ево ће скоро три деценије како Црна Гора безуспешно покушава да се спаси од кумровачких штафетлија и комитетлија (кованице неумрлог Момира Војводића), а највише од свог господара и његових следбеника, све до једног Титових пионира, којима је велики злотвор српског народа оставио у аманет да доврше његов крвави наум и земљу Стефана Немање ослободе од Немањића и њиховог рода. Додуше, кад се погледа генеза политике Мила Ђукановића, она више личи Павелићевој антисрпској доктрини да се Срби, на разне начине, приморају да оду или да буду оно што нико њихов није до тада био. Мора се признати да му добро иде. Он се према Србима понаша као Павелић, а Степинца изиграва нека брадата сотона, која мочугом чинодејствује под неким шатором. За протекле три деценије, много младих и образованих мушкараца и жена успело је да оде из приватног калифата Мила Ђукановића и да срећу потражи у ,,окружењу“, како то сад новокомпоновани словотворци кажу за некадашњу Југославију, а много њих и по белом свету. По систему домино ефекта, за њима су кренули и њихови најближи, којима је доста терора, притисака, понижавања и уцена. Таква кретања се у политичкој теорији зову емиграција, у случају грађана Црне Горе то је чиста евакуација из невољом захваћене државе и бег обесправљених и прогоњених куда их ноге понесу. Подмићивањем и застрашивањем, после брутално покраденог референдума о независности 2006.године,Мило Ђукановић се, са свега 25 процената гласова, више од деценију,успешно одржавао у седлу и на локалном и на републичком нивоу. Радио је шта је хтео. Негде сам прочитао, мислим да је то баш покојни Момир Војводић рекао, ,, да Ђукановић предложи магарца за председника, исто би освојио гласова као и Филип Вујановић“ ?!Ту се свакако не мисли на мученог Фићуна, већ на механизам изборне преваре, где је Мило непревазиђени махер.Опозицију је готово све време (и пре и после отцепљења) владавине посматрао са презиром, јер је међу њима увек имао свога плаћеног и престрашеног роба. Они, који су заиста били његови опоненти, слагали су се као рогови у врећи, а неке, који су временом покушали да израсту, пресавио је у џепно издање и они данас представљају робове страних агентура и домаћих тајкуна. Из загрљаја смрти отргли су се само Андрија Мандић и преживели из разних битака унутар СНП-а, који данас представљају последњу наду осрамоћеном, опљачканом и пониженом становништву Црне Горе.

Због свега што је ДПС и његов власник учинио и што чини грађанима сопствене државе, ово је година која ће разрешити најзначајније питање послератне Црне Горе, ко ће опстати – он или Црна Гора. Једно мора, јер док је он на власти, не могу обоје преживети ! Немогуће је и неподношљиво више трпети зулум Мила Ђукановића и његових следбеника. Он није само политички суверен, он је све – уредник медија, основни, јавни и врховни тужилац, председник свега где је могуће ставити ту функцију,најкраће,он је господар живота и смрти у Црној Гори. Три деценије Мило доживотни и његова братија черупају државу, која личи баш на ону кокошку са оне квази заставе. И мало му је толико новаца, којим је сврстан у ред најбогатијих Европљана, него се, сваким својим појављивањем, у лице спрда сиротињи и беди, коју је успешно пројектовао. Ономад је дошао у Беране, град, надалеко чувен по индустријским гигантима (Фабрика целулозе и папира, Рудник, Кожара, Рудеш цреп, Гумара и многи други), град, који су његови чауши пустошили и опустошили, у гардероби вредној неколико хиљада евра и са ,,Хублот“ (или како ли се већ каже) сатом, чија је вредност око 50.000 евра. Затегнут мезотерапијским третманима и тобоже забринут за судбину државе и народа, није пропустио прилику да још једном поручи да Срби немају шта да траже у његовој држави. Порука је више него јасна, заборавите на српски језик и Ћирилицу, заборавите на Његоша, Јанка Вукотића и Немању. Ко узме Вука уместо Чиргића, ко не зна да изговори она два слова, ко слави Светог Саву, а не слави свету Нену,тај не заслужује ни посао, ни да живи у Беранама и уопште у његовој и само његовој Црној Гори ?!

Беране и његови становници су више пута, на разним изборима, демонстрирали одсуство страха од великог диктатора. Беранке и Беранци показали су се достојним наследницима својих славних предака, који су чашћу, образом, сабљом и пушком бранили Српство и Црну Гору од много опаснијих непријатеља од Мила Ђукановића. Избори у недељу су још једна колосална шанса да се најави крај деспотизма и аутократије у Црној Гори. Прилика да се потврди да нико и никоговићи не могу купити глас за 20 или 50 евра, да образ грађана општине Беране није умазан брашном и зејтином, купљеним од новца, који је отет из уста њихове деце и унучади. Беранци и Беранке знају да су међу нама сене наших предака и да нас са небеса гледају наши преци. Знају, виде и памте ко забија нож у срце Србији, ко свим силама подупире лажну државу Косово, ко је опљачкао и ојадио чувене беранске привредне гиганте,ко је отерао младе и способне, а промовисао елементарно неписмене и потпуно неупотребљиве кадрове, ко је задужио неколико наредних генерација погубним финансијским аранжманима, ко је окренуо леђа братској Русији и нанео несагледиву штету Црној Гори. Грађани општине Беране никада неће дати грас онима, који су срамним уласком у зликовачку НАТО алијансу пљунули на гробове недужно убијене деце и становника Мурине и хиљаде недужно убијених широм Србије, Црне Горе и Републике Српске. Неће дати глас ономе који гаји отворену мржњу и дискриминаторски однос према Србима и српским вредностима у градовима где они чине већину, какав је и њихов град ? Доста су били робови политике једног робовласника, а и робови једном дигну глас ? Значи, избори у Беранама су лакмус папир српског опстанка на простору Старог Раса и јединствена и непоновљива прилика да се великом диктатору каже да је његовог и његових било пуна црногорска капа са оцилима.

Зато, подржите оне, који су у предходне четири године показали да знају да се боре и против Мила и против других невоља. Подржите Коалицију ,,Здраво Беране“,која је показала да ради у интересу грађана и да јој је основна борба борба за бољи живот, а не борба за фотеље.Не расипајте гласове, збијте се братски и сложно. Само тако и никако другачије можете извојевати једну од пресудних победа над човеком, који је осрамотио понизио и оцрнио образ  Црној Гори до те мере да га не могу опрати ни све реке у држави. Знајте добро да ваша победа, односно победа Коалиције ,,Здраво Беране “- коалиције српских странака у Беранама, представља и победу свих нас, који смо рођени и одрасли под тим парчетом неба.

                                              ,,ЗДРАВО БЕРАНЕ ДО ПОБЕДЕ“

Раде Живковић – новинар, писац и есејиста из Београда, рођен у Шекулару, општина Беране