ПУТИН

Пише Зоран Вулевић           

.                                     ПУТИН

Свака мала земља на планети, а напôсе словенски свијет, данас гаји прикривену или јавну радост због тога што се Русија, трагајући за вјечним хтјењем своје историјске улоге у свјетској историји, поново враћа себи и свом идентитету. Послије свих пројеката изградње социјализма у условима стаљинистичких концепата (Лењин, Стаљин, Хрушчов, Брежњев, Андропов) и коначног слома Савеза Совјетских Социјалистичких Република (под Горбачовом и Јељцином) Русија је коначно схватила да њен историјски кôд зависи од ње саме. Огромног пространства, од Калињинграда до Сахалина, са 140 милиона становника и несагледивим природним богатствима  и потенцијалима, ова ''нова Русија'' тежи да сигурно и постепено, али енергично и офанзивно, као највећа енергетска сила (резерве природног гаса и нафте) обезбиједи себи престижни утицај у енергетској, а тиме и геополитичкој и геостратешкој сфери свјетске политике, што се данас јасно види из сваког потеза Владимира Владимировича Путина у свјетским пословима које биљежи савремена историја. Поред економске, Русија је данас и респектибилна војна сила (са преко 10 000 нуклеарних бојевих глава најсофистициранијих перформанси), што јој омогућава брзо и ефикасно дјеловање у кризним ситуацијама које треба предуприједити да се историјски ток не преокрене у корист најмоћнијих свјетских колонизатора и угњетача милијарди најсиромашнијих и немоћних народа и њихових држава, пред налетом огољене похлепе и бескрупулозности, која пријети бруталним гажењем основних људских права, због којих је свијет одгледао два свјетска и непобројане локалне ратове до данашњег дана. Најочитији актуелни примјер јесте Сирија, гдје се као на длану види сав репертоар америчке прагматичне технологије дезинформисања свјетске јавности и њихове неутаживе и неодустајне роле да као ''изабрана нација'' утврђује свјетски поредак по својој мјери, с једне стране, и активан свакодневни оперативни ангажман руске војне силе да порази самопроглашену исламску државу као јединог актуелног непријатеља савремене цивилизације, са друге стране. А како је рат у Сирији чеони судар САД и Русије, он представља вододјелницу од које ће ток савремене свјетске геополитике попримати онај смјер који ће конвергирати интересима силе која из тог сукоба изађе супериорнија. Јасно се види да ће Путин у овом окршају тек употријебити још много скривених адута (размјештање руских ваздухопловних снага на тлу Сирије је само први), након чега ће свијет бити не само обавијештен већ и увјерен о важној, да не кажемо пресудној улози Русије у свјетским пословима.

За оне који траже онтолошке или филозофске разлоге зашто двије велесиле на ''заједничком задатку да пронађу пут мира у Сирији'' поступају дијаметрално супротно, али сасвим очекивано за познаваоце прилика у свјетској политици, може се отпочети са подсјећањем да је, како је то примијетио Живота Ивановић у својој књизи ''Нова руска реч Путин'',  ''Исток наставио да инсистира на молитви, на љубави преко Христа-Бога према ближњему и аскетизму као припреми за онострани живот као највишу вредност и највиши модел живота, дотле на Западу настаје девиза да је човек човеку вук, да у друштву бесни рат свих против свих, а богатство и уживање у благостању у овоземаљском животу јесу највиша вредност. Расцеп је био потпун, измирење већ хиљаду година неизвесно. На Истоку су братство и слога највиши никад досегнут идеал, на Западу су рат и пљачка најефикасније средство за остварење овоземаљске среће, нагомилавање богатства и моћи, стицање новца и благостања. Крст је на истоку симбол љубави и мира, на Западу симбол жудње за моћи, надметања, мржње и покоравања другог! У питању су, дакле, два супротна система вредности, међусобно несамерљива и непомирљива. Због тога је у историји увек изнова долазило до сукоба – једни су тежили доминацији, владавини над другима, стварању колонија, освајању целог света, док су се други бранили. Тако је било, тако је и данас. Ништа ново под капом небеском''.

Кад су Руси, сјетимо се, током Јељцинове власти почели да прихватају наметнуте им западне вриједности (лажну демократију, либералну економију, жудњу за богатством, ригидну конкуренцију незаситих тајкуна, псеудоблагостање похлепних пљачкаша народне имовине, раскалашност и сваковрсно уживање) дошло је до непојамне похаре Русије, што ју је довело на руб провалије – економске, политичке и духовне. У таквим приликама је за председника Руске Федерације 26. марта 2000. године изабран у првом кругу предсједничких избора В.В. Путин, да би од 31. децембра 1999. до 7. маја 2000. по Јељциновом декрету (као предсједника у оставци) био вршилац дужности предсједника Русије. Други мандат је отпочео 2004., који је трајао до 7. маја 2008., када га је на тој функцији наслиједио Дмитриј Медведев. Путин је изабран за други мандат на мјесту премијера 8. маја 2008., да би на предсједничким изборима 4. марта 2012. опет побиједио у првом кругу са 63,7% освојених гласова. Доминација Јединствене Русије, партије коју је инаугурисао 2008., траје до данас, па је и на недавно одржаним изборима ова партијска групација задржала своју предоминацију у политичком животу Русије.

Како је то премијер и предсједник Путин успио да преобликује државу и да ''спаси Русију''?  Не наводећи географске координате руског пространства као највеће земље на  свијету, подсјетићу само да је Руска Федерација подијељена у административно-територијалном смислу на 85 федералних јединица, од којих су 22 републике: Адигеја, Алтај, Башкортостан, Бурјатија, Дагестан, Ингушетија, Кабардино-Балкарија, Калмикија, Карачајево-Черкезија, Карелија, Коми, Мариј Ел, Мордовија, Јакутија, Северна Осетија-Аланија, Татарстан, Тива, Удмуртија, Хакасија, Чеченија, Чувашија и Република Крим. Остале федералне јединице,  крајеви и области, су мањег уставног капацитета, из разлога што не могу на својој територији успостављати сопствени службени језик, који је према члану 68 руског Устава установљен као прâво републике. Ипак, оно што је врло важно за координацију и успјех провођења јединстве државне легислативе, јесте чињеница да по члану 3 тог истог Устава није призната сувереност републике, већ то ексклузивно прâво има само влада у Москви. Из овако јасно дефинисаних уставних надлежности произилази и ефикасност и ажурност савезних органа Руске Федерације, што влади и предсједнику омогућава скоро  промптно и хијерархијски надређено дјеловање у свим ситуацијама, које се појављују у пракси. 

Пренебрегавајући ужасавање Запада, које се није могло сакрити ни у вјешто упакованој дипломатској пракси у међународним форумима и билатералним сусретима са западноевропским и англосаксонским лидерима, Путин је изговорио често нападану реченицу од истих тих кругова (''распад СССР-а је највећа геополитичка катастрофа 20. вијека''), који је донио Русији огромне проблеме, за чије рјешавање ће бити потребно врло много времена, које ће се мјерити деценијама и вјековима. Уз то, бројни су били притисци и споља и изнутра, па је Путин морао енергично и прагматично да слама отпоре, једног по једног, како би спровео свеукупне и свеобухватне реформе у свим сферама јавног живота у Русији. Одмах се ухватио у коштац са острашћеним протагонистима тероризма вјерских и националистичких екстремиста у Чеченији, потпуно угушио побуне и успоставио уставни поредак у тим побуњеним областима. Одмах након успјешно окончаног задатка на безбједоносном плану окреће се елиминисању политичког и сваког другог утицаја моћних тајкуна тзв. олигарха, преиспитујући начине стицања огромног капитала, који је кроз најразноврсније шпекулативне радње (кршењем закона, пореским малверзацијама, корупцијом, куповином положаја, уцјенама...) отуђен од руског народа и већим дијелом похрањен на Западу у банкама и другим финансијским институцијама. Вјештим маневром (нагодбом о ненападању и одустајањем од критике и гоњења претходника и насљедника из ''Јељциновог доба'', о чему је сачињен документ и потписан код руског патријарха Алексеја II) и довођењем већине олигарха (Гусински, Березовски, Абрамович, Ходорковски...) за ''округли сто'' у својој резиденцији и уручивањем пенкала да потпишу ''своје обавезе према Русији'' (уз директан телевизијски пренос!) Путин је за релативно кратак период успио да васкрсне економско-финансијски крвоток руске привреде и да поновно успостави потребан ред и дисциплину у поштовању свих пореских и других обавеза бизнисмена и њихових приватних фирми према држави. На годишњицу овог свог подухвата у ''преобликовању Русије'' Путин у говору 25. априла 2004., каже: ''Основним политичко-идеолошким задатком сматрам развој Русије. (...) Понекад се чује да руски народ, који је наводно вјековима ћутао, није навикао на слободу, те му није ни потребна. Наводно због тога је грађанима Русије потребан стални надзор неког вишег. Желио бих међутим да све који тако мисле вратим у реалност. Русија је била, Русија јесте, и наравно биће највећа европска нација. Идеали слободе, људских права, праведности и демократије, идеали за које је патила и за које се изборила европска култура, били су током много вјекова за наше друштво одређујући вриједоносни оријентир. Убијеђен сам да за савремену Русију вриједности демократије нијесу ништа мање важне од тежње ка економском успјеху и социјалном благостању људи''.

Како су западне силе у вријеме Јељцинове власти немилосрдно држале Русију у свакој потчињености Путин се окреће глобалним спољнополитичким задацима. Стајући као чврст бедем прет насртајем Запада у намјери да пљачка огромне руске ресурсе, Путин промовише мир у свијету као нову (стару, али ''заборављену'') прву обавезу које чланице Савјета безбједности УН имају пред човјечанством. Наприје постиже добре резултате у непосредном сусједству, успостављањем покиданих политичких и економских веза у постсовјетским државама, а потом се стратешки удружује у моћан савез БРИКС-а, о чему смо детаљно писали у ранијим бројевима овог часописа. Затим се повезује са Мексиком, Индонезијом, Ираном, Јужном Корејом, арапским земљама на Блиском Истоку (Саудијска Арабија, Јордан, Катар), Латинском Америком (Куба, Венецуела, Мексико...) Све то у намјери да своју политику безбједности и економске интересе Русије прилагоди ширењу Европске Уније и НАТО-а.

Западне земље и сама Европска Унија са страхом и невјерицом прате васкрс Русије. У сваком њеном појављивању у рјешавању нагомиланих свјетских чворишта виде само ''руско поништавање западних вриједности'', ''враћање руског медвједа забрањеним ловиштима'', ''погрешно схватање демократије и људских права'', ''меки утицај на земље Балкана, прије свега Србију'' и много других зала, али се на срећу руски прагматични искорак у преобликовању свијета не може више спријечити голом силом. И кад прочитамо намјеру САД да ''заглаве Русију у Сирији како би постали једина глобална сила'' и лукративно ламентирање ''геополитичког мага'' Збигњева Бжежинског, који на крају дијагностицира ''Путинову еру'' (''Данас Русију видимо као земљу која иде сигурно, али у погрешном правцу''), остаје само ''да му на таквом закључку изјавимо саучешће'', како то духовито примјећује Путинов биограф Рој Медведев. Најкомпетентнији руски војни и политички ауторитети никада не пропуштају прилику да укажу на ''мегаломанске америчке планове у преобликовању свијета'' и да их пореде са Хитлеровим и Наполеоновим, указујући да је крајњи циљ, за почетак, ''уништење Русије и православља на Балкану''.

Како год, Путин за сада успијева да умјесто једнополарног свијета и диктата из једног центра увјерава савремено човјечанство да је мултиполарни свијет једина исправна алтернатива. Тај колосални контрапункт осмишљавања општег поретка и политичког биодиверзитета једине планете на којој опстоји човјек изазива и сукобе таквих размјера, још незабиљежених у историји свијета. Само самосвијест о међусобном самоуништењу, уколико би се започео општи свјести рат, доводи до оног степена суздржавања да се та представа скине са репертоара свјетске политичке позоришне сцене, чиме се задовољавају савремени аналитичари сугеришући нам ову појаву као сву (не)срећу свијета, на коју се морамо навикавати. Но, трезвенији међу њима, извјештавајући о санкцијама ЕУ и САД према Русији и немогућности да спроводе своје планове у хорском надахнућу као досад (Украјина, Крим, Сирија...), увиђају да је то сигуран знак слабости западне политике и да је Путин свјестан да би сваки млаки одговор Русије био ''сасвим другачије и намјерно схваћен као наша слабост'', па својим контрамјерама већ показује колико исте те санкције скупо коштају Европу. Амерички аналитичари, пак, посматрају свијет из своје изабране визуре, па нас Пол Крејг Робертс увјерава: ''Европски политичари и елите су толико дубоко у џепу Вашингтона да Путин има мале шансе да удварањем Европи, демнонстрацијом руске добре воље, постигне било шта. Само директна пријетња прекидом испоруке енергије Европи има изгледа да у Европи произведе спољну политику независну од Вашингтона. Јер, тешко да Европа може да преживи без руског природног гаса. (...) Ако је стисак Вашингтона толико моћан да је Европа спремна да издржи велики поремећај свог снабдијевања енергијом као цијену свог вазалства, Русија ће знати да је вријеме да се прекине са безуспјешним дипломатским покушајима и да се припреми за рат! (...) Ако Кина све то буде посматрала са стране, Кина ће бити сљедећа изолована мета и добиће исти третман. Јер, Вашингтон намјерава да побиједи обје земље, било кроз унутрашњи раздор или ратом''. Након дуже елаборације закључује: ''Обама или било који члан његове владе нијесу ништа рекли, нити се чуо икакав утицајан глас у Конгресу који би сигнализирао одустајање Вашингтона од хегемоније у свијету. Америчка економија је сада зависна од пљачке и отимачине, а хегемонија Вашингтона је од суштинског значаја за овај изопачени облик капитализма''. Вјерујемо мистер Полу да је САД намјерена да спријечи било коју алтернативу својој доминацији, само га упозоравамо да и својој домовини савјетује да се добро припреми када буде кретала у рат против мале Кине и још мање Русије, како би спремно зауставила евроазијске интеграције које су у току. Од гвоздене завјесе и (рас)пада комунизма и СССР-а, мистер Пол, Ваша Америка је интервенисала у Персијском заливу, скокнула до Балкана и ''помагала Хрватску и БиХ'' бомбардујући Србију, одузимајући јој Косово и Метохију силом оружја, пребацивала своје војнике у Авганистан, Ирак, Либију, Сирију и нигдје није постигла успјех. Ниједна од криза коју су ''рјешавали'' Американци у посљедњих четврт вијека није ''затворена'', актуелна је данас више него јуче и неће бити окончана док не буде праведно ријешена, колико год се грохотом смијали овој нашој наивној поруци. Даље, сјећате ли се како су у почетку ваши лидери помогли Путину да његова Русија уђе у СТО, у Г8, да сарађује са НАТО-ом све до 2008., док није подржала независност грузијских области Абхазије и Јужне Осетије и тако сахранила ваша очекивања да ћете моћи НАТО да проширите на Грузију и друге источноевропске земље! Роналд Реган и Џорџ Буш нијесу успјели у намјери да ''покоре'' Русију, а сада ни Барак Обама не може блицкригом да ''обезбиједи мир'' у Сирији, да би се након тога обрачунао са Ираном због његовог нуклеарног програма. Управо супротно, руски системи С-300 су недавно виђени на војној паради у Техерану, а САД су потписале мировни споразум са Ираном, који му омогућава развој нуклеарне технологије у мирнодопске сврхе. Мистер Пол, да ли је ово до јуче било могуће?

Поздрављајући свог трансатлантског пријатеља и желећи му добро здравље и дуг живот, окрећем се задатој теми. Већ смо писали о томе да су државе БРИКС-а основале нову свјетску развојну банку и да својим пласманима у мањим земљама широм свијета већ значајно утичу на њихов привредни развој. Истовремено, водећи свјетски економски аналитичари подацима поткријепљују основаност својих претпоставки да ће за врло кратко вријеме Кина преузети примат од САД као најснажнија економија свијета. Москва је са таквом економијом повећала вишеструко трговинску размјену и са Пекингом већ уговорила енергетски споразум вриједан 400 милијарди долара у наредних 20 година. Из ових разлога, а не ''због угрожености демократије и људских права'' САД намјеравају да оспоре доминацију Русије и Кине, јер евроазијска економија пријети да угрози америчке аспирације према овом дијелу свијета, које су избијањем ''украјинске кризе'' засад само стављене у други план.

Својим војним интервенцијама широм свијета, а чијим завршетком није нимало унапријеђен међународно-правни положај тих земаља нити су превазиђени проблеми који су довели до интервенције, САД су толико погоршале свој ''имиџ'', да нема дијела свијета у којима се дочекује отворених руку и широког срца, без обзира на спољну кореографију ''срдачног дочека'' у званичним приликама или организованим церемонијама државних свечаности. Посебан одијум се види код афроамеричког и исламског становништва широм планете, па не морамо још да указујемо и на учестале демонстрације у САД, изазване расном дискриминацијом, које се брутално гуше и сурово оправдавају поштовањем неприкосновеног америчког Устава, гаранта слободе и равноправности по себи. Није чудо што је руски предсједник, на једној од првих појављивања у међународним форумима, на 43. Међународној конференцији о безбједности у Минхену 10. фебруара 2007. својим ''отвореним говором'' какав до тада није забиљежен у аналима свјетске дипломатије, а посебно не на тако високом нивоу, изазвао ''струјни удар'' на Западу и опште неподијељене симпатије остатка свијета. Наиме, хируршки прецизним резом Путин је сецирао актуелне свјетске проблеме чије нерјешавање или погрешно рјешавање је и довело свијет на ивицу сукоба у постхладноратовском периоду, које и данас траје. Јасност дефиницијâ, убједљивост елаборације, снага аргумената и смирен и самоувјерен, али динамичан и полемичан тон његовог излагања код свих присутних је наговијестио брзе и одлучне практичне политичке кораке, које ће Русија предузимати убудуће, што много јасније и разумљивије видимо данас, 10 година од ''епохалног говора, који је уистину најзначајнији догађај на почетку 21. стољећа'', како је то већ поодавно прихваћена оцјена у добром дијелу свијета. Говор руског предсједника је трајао више од сат и пô и није мали број оних који су његов наступ у Минхену поредили са наступом Хрушчова у УН, када је својом ципелом лупао по говорници Уједињених нација!

Послушајте увод: ''Захваљујем поштованој госпођи федералном канцелару, господину Телчику, свим присутним! Веома сам захвалан на позиву на ову репрезентативну конференцију на којој су се окупили политичари, војна лица, бизнисмени, стручњаци из преко 40 земаља из цијелог свијета. Поставка конференције ми омогућава да избјегнем ''сувишну политизацију'' и потребу да се прича заобљеним, допадљивим, али празним дипломатским фразама. Поставка конференције допушта да кажем шта стварно мислим о проблемима који се тичу међународне безбједности. Ако се колегама моји ставови учине исувише заоштреним са тачке гледишта полемике или се учине нетачним, молим да се не љутите на мене – ово је само конференција. Надам се да господин Телчик неће након два-три мнинута мог говора упалити ''црвено свијетло''. Дакле, да почнемо''.

Путин је директно оптужио САД да желе да владају свијетом, НАТО да се опасно приближава границама Русије, а ОЕБС да се претвара у ''вулгарни инструмент који опслужује интересе једне државе или групе држава''. Кад је дошао до теме о смањењу атомског потенцијала на 1700-2200 пројектила у периоду до 2012., окренуо се хитро према Роберту Гејтсу и рекао: ''Русија испуњава своје обавезе. Може ли нови министар одбране САД овдје да изјави да САД не крију прекобројне пројектиле ни на складиштима, ни испод јастука, ни испод јоргана?'' Затим је наставио да обавјештава свјетску јавност да САД разрађују ново атомско оружје, али пошто они то званично не признају, правиће се да ни он не зна! Уз коментар: ''Али, оно што знамо, то је да постављате своје ракете у нашој близини. И кажете да нису уперене против нас. Добро, ни наше оружје није намијењено вама''! Подсјетио је на ријечи генералног секретара НАТО-а Вернера у Бриселу 17. маја 1990.: ''Чињеница да нећемо размјештати војску НАТО изван територије НДР даје СССР-у чврсте гаранције безбједности''. ''Гдје су те гаранције ?'', упитао је Путин.

Дотичући се теме о униполарном свијету рекао је ово: ''Шта је униполарни свијет? Како год да ките овај појам, у пракси, на крају крајева, значи само једно: један центар власти, један центар моћи, један центар доношења одлука. Историја човјечанства, свакако, познаје и фазе униполарности и тежње ка владању цијелим свијетом. Свашта се дешавало у историји човјечанства. То је свијет једног господара, једног суверена. И то је на крају погубно не само за оне који се налазе у том систему, већ и за самог суверена, јер га разара изнутра. И то, наравно, нема никакве везе са демократијом. Јер, демократија је, као што знате, владавина већине која узима у обзир интересе и мишљење мањине. Узгред речено, Русију, нас, стално подучавају демократији. Али, они који нас подучавају, сами нешто неће да науче''. Следећи проблем: ''Милитаризација свемира, по мишљењу Русије, може да испровоцира за међународну заједницу несагледиве посљедице – најмање почетак нуклеарног раздобља. Зато смо више пута иступали за забрану оружја у свемиру''. О већ поменутој улози НАТО савеза: ''Процес ширења НАТО нема никакве везе са модернизацијом саме алијансе нити са безбједношћу у Европи. Напротив. То је озбиљан провокациони фактор који смањује ниво узајамног  повјерења и ми имамо апсолутно право да отвотрено питамо: против кога је усмјерено то проширење?'' Залажући се за нови, мултиполарни свијет, нагласио је: ''Госпођа федерални канцелар то је већ споменула. На примјер, укупни бруто национални производ Индије и Кине по паритетној куповној моћи већи је него у САД. А ако по истом принципу израчунамо БНП држава које улазе у групу БРИК – видјећемо да је то више него БНП Европске Уније. Према процјенама стручњака, у ближој историјској будућности овај јаз само ће да се повећава. У вези с тим, дакле, озбиљно расте улога мултилатералне дипломатије. Отвореност, транспарентност и предвидљивост у политици немају алтернативу, а коришћење силе треба, заиста, да буде изузетна мјера. Као и смртна казна у правним системима неких држава. Данас, међутим, имамо ситуацију да земље у којима је смртна казна забрањена, чак за убице и опасне злочинце, лако улазе у војне операције које тешко можемо да назовемо законитим. У тим сукобима гину људи – стотине, хиљаде мирних грађана!'' У једном тренутку направио је дигресију: ''ОЕБС је у хуманитарној области дужан да земљама чланицама, ако је затраже, пружи подршку у поштовању међународних норми у сфери људских права. (...) У вези с тим: или нисам разумио оно што је скоро изјавио наш колега, министар одбране Италије, или се он нетачно изразио. Ја сам у сваком случају чуо да се примјена војне силе може сматрати легитимном само ако је одлука донијета у НАТО или ЕУ, или у ОУН!? Ако он то стварно сматра, наша гледишта се разилазе. Или сам га лоше чуо. Легитимним се може сматрати коришћење силе, само ако је одлука донијета у оквирима ОУН! И не треба замјењивати ОУН ни са НАТО ни са ЕУ''.  Посљедњом реченицом Путин је торпедовао увријежени политички климес савременог доба инаугурисан од дијела тзв. међународне заједнице, која је својим неконтролисаном бахатошћу газила међународно право, проналазећи дирљиве изговоре за такве поступке. Најупечатљивији примјер таквих понашања демонстрирао је прононсирани хуманиста, демократа, писац и тадашњи предсједник Чешке Вацлав Хавел, који је – најављујући ''долазак нове ере'' – без устезања изјавио за париски ''Монд'' (29.4.1999.) и ово: ''(...) просвећени напори генерација демократа, ужасно искуство два светска рата (...) и еволуција цивилизације, коначно су натерала човечанство да призна како су људска бића важнија од државе (...) Постоји једна ствар коју нико разуман не може да оспори: то је вероватно први рат који није вођен у име `националних интереса`, већ пре у име принципа и вредности. НАТО се бори због бриге о судбини других. Алијанса делује из поштовања људских права. У интервенцији НАТО на Косову постоји један елемент, који нико не може да оспори. Војни поход јесте искључиво хуманитарни: оно што је овде у игри, то су принципи, људска права којима је придат приоритет који стоји чак испред суверенитета држава. Ето шта чини легитимним да се нападне југословенска Федерација, чак и без мандата УН''. Тек у свијетлу оваквог становишта може се схватити колико је Путинов изречени разложни и принципијелни став у одбрани међународног права на Минхенској конференцији дјеловао отрежњујуће, охрабрујуће за већи дио човјечанства и скоро шокантно за модерне ''инквизиторе демократије по својој мјери'', јер се нашао неко ко ће им то директно рећи у лице, без страха и дилеме. Претресање свих тема и цитирање Путиновог говора изискивало би један цио број нашег часописа! Пошто немамо такав луксуз, изводе из овог говора завршавам Путиновим обећањем на какву Русију свијет може да рачуна: ''На крају бих хтио да истакнем да веома често, и ја лично, чујем апеле наших партнера, укључујући и наше европске партнере, да Русија треба да игра све активнију улогу у свјетским пословима. У вези с тим, дозволићу  себи једну малу примједбу. Не мислим да нас треба подстицати на то. Русија је држава са хиљадугодишњом историјом и практично је увијек користила привилегију да води независну спољну политику. Ми не планирамо да мијењамо ту традицију ни данас. Поред тога, добро видимо како се промијенио свијет, реалистично процјењујемо своје сопствене могућности и свој сопствени потенцијал. Наравно, хтјели бисмо да послујемо са одговорним и такође самосталним партнерима са којима бисмо могли да заједно радимо на изградњи праведног и демократског свјетског поретка, обезбјеђујући у њему сигурност и процват не само за изабране, већ за све. Захваљујем на пажњи!''

Ово обећање Путин испуњава досљедно до данас. Спољнополитички утицај Москве послије ''предугог ћутања у Јељциново вријеме'' поново је видљив и Путин је овакав наступ у Минхену могао да демонстрира на начин који приличи лидеру моћне Русије. Наиме, претходни биланс његове власти до доласка на Минхенску конференцију могао би се сажети укратко овако: под државну контролу већ је ставио свемоћне олигархе, губернаторе и цјелокупни енергетски сектор, БНП је увећан за 75%, стране инвестиције чак за 125% у поређењу са претходним мандатом. Економску и социјалну консолидацију државе пратила је заустављена депопулација, видљиво је учврстио повјерење народа и кохезију у друштву. Све је то изазвало подозрење и зебњу на Западу, који је након минхенског наступа сручио салве критика на рачун тзв. путинизације земље, а под тим појмом подразумијевали су наводно ауторитарност његовог режима. Све је то издржао и издржава предсједник Русије, узвраћајући једноставним питањем: ''А против кога је усмјерено ширење НАТО-а?'' Добијени одговори прије су намијењени кабареу, због своје провидне нелогичности! Колико је Путин био у праву, показали су управо тзв. обојене револуције које су услиједиле, од којих је она у Украјини, у руском дворишту, наишла на разумљив одговор Русије, која је усмјерена на рушење међународног положаја Русије и онемогућавања да руски народ реализује прокламовано право на самопредјељење, које је на примјер признато Њемцима приликом уједињења, али за Русе (и Србе, наравно) – не важи! Ситна разлика јесте само у томе што ће се Руси нараслом снагом за то право свакако изборити, док Срби (до када?) не могу рачунати на сличан исход. Говором у Минхену Путин је директно и јавно дискредитовао непристојно звечећи и до тада ''прихваћени'' амерички модел псеудодемократије, разоткривајући неоснованост теоретских погледа на међународне односе, дупле стандарде у њеном спровођењу, кршење норми међународног права и непоштовање утврђених правила, заобилажење ОУН, трку у наоружању, безобзирно солирање у рјешавању криза и ниподаштавање остатка свијета, с обзиром на самопрокламовано начело о ''изабраној нацији''. Све је то у Путиновом обраћању свијету претворено у јасно дефинисано начело – постојање једног јединог центра власти противурјечи свим демократским нормама, управо је аксиом за недемократију!

Говорећи у Државном савјету и у Парламенту Руске Федерације Путин је сваки пут тумачио свијет прецизно и разумљиво: ''Свијет данас није постао једноставнији, него компликованији и суровији. Ми смо свједоци како, прикривајући се високим паролама слободе, отвореног друштва, зачас уништавају суверенитете земаља и цијелих региона, како уз громку реторику о слободи трговине и инвестиција у најразвијенијим економијама и земљама појачавају политику протекционизма''.  Насупрот таквим интенцијама бивших и савремених колонизатора свијета налази се Русија, коју Путин доживљава овако: ''Увијек смо били поносни на своју земљу. Али, ми не тежимо да будемо велика сила која сматра да има прâво да влада свијетом или да буде регионални хегемон. Ми никога не приморавамо да нам се покори и не покушавамо никога да учимо како треба да живи. Русија хоће да буде лидер, да штити међународно прâво и да се залаже за национални суверенитет, самосталност и специфичност народа''.  На крају се можемо запитати још и како изгледају српско-руски односи данас? У вријеме Горбачова и Јељцина држање Русије никако није могло да охрабри ни Русе, камоли Србе. Русија тада није могла да пружи практичну помоћ Србији, иако је српски народ, не по први пут у историји, потхрањивао давно установљени мит о помоћи великог словенског брата. Положај Јељцинове Русије најбоље је одсликао управо Путин у свом предизборном говору 12. фебруара 2004. рекавши: ''Оно што је најгоре јесте што је земља потпала под понижавајућу зависност од међународних финансијских организација и шпекуланата. (...) Спољни дуг Русије на крају 1999. износио је 90% БНП. (...) Постојала је огромна економска неједнакост региона, што је за посљедицу имало економску неједнакост грађана''. Таква Русија је била далеко и од Балкана и од Србије. Доласком пуковника КГБ Владимира Владимировича Путина почетком 2000. почели су, послије дуже времена, поново да стижу озбиљни и поуздани пријатељски сигнали. Но, баш у тренутку његовог доласка на чело руске државе, званична Москва се на засиједању Контакт групе солидарисала са ''западним партнерима'' да подржи ''реформски курс'' Мила Ђукановића, како би ''спријечила почетак рата Београда са Црном Гором''!? Финансијски и политички уцијењена Русија испунила је тако жеље САД! Пропао је и Милошевићев савез са Русијом и Бјелорусијом, уз поруку да је савез могућ, али послије промјене режима у Београду!? Такав историјски амбијент биће у односима Руса и Срба запамћен као до сада невиђено истовремено понижавање два уцијењена словенска народа. Ипак, васкрсом Русије односи између Руса и Срба се убрзано враћају на нормалан колосијек, уз многоструку опструкцију Европске Уније и САД и према Русији и према Србији. Остаје да се види може ли се нова власт у Београду изборити за остварење својих интереса у овако глобализованом и идеолошки оштро подијељеном свијету. Наиме, ваља очекивати да ће свако узмицање САД из сиријског рата (баш тако, јер не заборавимо да је у тој земљи руска војна база, па се не може проводити рецептура примијењена у Ираку или Либији) имати врло тешке посљедице по мале балканске земље (иако необавијештеном свијету изгледа да нема директне узрочно-посљедичне везе), а Србија ће као ''проруска држава'' у англосаксонским очима морати да подноси све теже посљедице у својој политици (преговорима са Косовом, ангажовању у Републици Српској зарад отклона од ''погубне политике деведесетих'', условљавањима до ултиматума за приближавање европским интеграцијама...). Ваља очекивати за Србију тежак и изазован период: иако није учинила ништа лоше биће изложена судбинским искушењима, са много ниских и по њу болних, сасређених удараца, синхронизованих од ''међународне заједнице'' - да би се ''опредијелила'', пошто јој се замјера наводно неодржив положај (''сједење на двије столице'').  Ипак, уздање у Русију сада изгледа знатно извјесније. На крају, сложили бисмо се и са оцјеном Ж. Ивановића (у поменутој књизи са почетка овог записа) да ''у Србији, ипак, мора да се зна да је Русија та која је претходница новог света, прве праве деколонизације у савременом свету, деколонизације идејâ, размене, валутâ, менталитетâ. Тај нови свет неће настати само ако и уколико атлантисти и еврократе не одвуку постојећи свет у атомски рат и нуклеарну катаклизму''. Вјеру да то Путинова Русија не може допустити завршио је виспреном опсервацијом: ''Путин није самоникли феномен. Он представља појаву у којој се укрштају прошлост, садашњост и будућност руског народа. (...) Таленат Путина можда и превазилази снагу Русије. Ако се то открије, биће шт