logo3

ПРОФ. ДР МИЛОШ КОВИЋ ''СЛОБОДА''

''СЛОБОДА''

Пише: Милош Ковић

„Слобода“ је реч коју су, до јуче, Срби радо изговарали. Данас се чује тако ретко, да јој прети опасност да постане један од оних заборављених, архаичних израза, чији смисао морамо да објашњавамо својим потомцима. Зато је важно да се подсетимо шта је реч „слобода“ значила нашим прецима, и да се запитамо да ли нам је данас она уопште потребна?

У деветнаестом веку, добу успона две српске државе, Црне Горе и Србије, најважнија политичка идеја у Европи означавана је синтагмом „ослобођење и уједињење“. Те две речи имале су исто или слично значење за Србе, Грке, Бугаре, Румуне, Италијане, Немце, Ирце, Норвежане, Финце, Пољаке или Чехе. Пронаћи ћете их по националним музејима широм света, исписане на заставама свих боја.

„Слобода“ и „ослобођење“ значили су тада, пре свега, „независност“ и „стицање независности“. Такво схватање слободе било је, уствари, веома древно. Још у старом веку народи којима су странци наметали своју власт, или су живели под влашћу странаца, борили су се за независност и за право да сами одлучују о својој судбини. Антички Грци, вечито завађени, уједињавали су се у отпору Персијанацима. Јевреји су се, да би одбранили веру и независност, тукли са Римљанима до последњег човека.

Самостална српска црква и држава – то су била главна историјска постигнућа Светог Саве и Светог Симеона. Одлучност Срба да сами владају својим „отачаством“ видљива је код готово свих средњовековних српских писаца.

Краљ Стефан Првовенчани пише да је грех његовог брата Вукана, који је, удружен са Мађарима, хтео да му узме престо, био у томе што „изведе иноплеменике на отачаство своје“. Архиепископ Данило II каже да су, пошто је краљ Драгутин, сломивши ногу, онеспособљен за ратовање, српски племићи од њега тражили да се повуче са власти, „јер ако ко од околних царевева чује за такав твој пад ми ћемо насилно потпасти под руку туђинаца“.

После пропасти средњовековних српских држава, српска црква чувала је, унутар иноверних, туђинских царстава, српска православна предања и самосвест, засновану на култовима Светог Саве, Светог Симеона, Светог кнеза Лазара и осталих српских светаца. Српски патријарси су зато, од Јована Кантула до Арсенија IV Јовановића Шакабенте, били на челу најважнијих побуна против Османлија. Из крила Пећке патријаршије проистекла је и теократска власт митрополита из династије Петровић. Цела потоња историја Црне Горе протекла је у знаку борбе за независност од турске власти.

Иста тежња од 1804. године видела се и у Србији. На идеји борбе за ослобођење и уједињење изграђена је аутономна и потом независна српска држава (1878). И сукоб са Аустро-Угарском избио је због покушаја Двојне монархије да Србима, баш као што је то хтело и Османско царство, наметне своје туторство.

Они који су ратовали за слободу од туђинске власти, нису хтели да се одрекну ни права да одлучују о судбини сопствене земље. Усред феудалне Европе, Србија и Црна Гора биле су земље борбом извојеваног слободног, ситног земљишног поседа. Наполеонов маршал Мармон у патријархалној, хомерској демократији Црногораца, открио је оно за шта су се Французи борили још од 1789. године. Никола Петровић ће, ипак, гушити сваки покушај законског успостављања демократског поретка. То ће чинити и последњи Обреновићи. Србија ће, међутим, бити уставна држава, која ће већ уставима из 1869. и 1888. (укиданом и коначно враћеном на снагу 1903) ући у доба општег права гласа и демократије. Од три српске династије ипак су само Карађорђевићи разумели демократску суштину модерне српске историје.

Чак и идеја уједињења била је само друга страна медаље слободе. Ту није била реч само о општеприхваћеном мишљењу да сваки народ има право да се уједини у своју, националну државу. Срби су, наиме, знали да ће њихове државе, опкољене империјама, успети да остану независне само уколико се уједине и увећају своје територије. Свесни да се не смеју уједињавати на штету најближих, суседних народа, ослободили су и њих и створили Југославију. У међувремену, у два светска рата, Срби ће своју непомирљиву вољу за слободом платити милионима живота.

Да ли је, после свега, реч „слобода“ за нас изгубила сваки смисао? Јесу ли Србија и Црна Гора (која је, трагикомичним обртом судбине, стекла независност од себе и своје историје) данас заиста независне државе? Да ли о судбини ових земаља одлучују њихови грађани или локални сатрапи? Извршавају ли они демократску вољу сународника или налоге странаца? Имају ли и Срби право на уједињење, после уједињења Немачке, док гледамо стварање Велике Албаније?

Сви знамо одговоре на ова питања. Зато је слобода и данас наша најважнија политичка идеја и наш једини циљ.