ПОЗАЈМИЦЕ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И БИРОКРАТСКА ЛЕКСИКА

Ниједан живи језик није чисто свој језик, сваки има позајмљених ријечи из других језика. Попут сеобе људи и ријечи се крећу из једног језика у други. Српски језик је изразито отворен према страним језицима. Добра страна језичке отворености јесте у томе што се тиме богати језички фонд једног језика, али ако се тиме не трује језичко биће.

Неке ријечи код нас имају статус интернационализма, као што су називи научних дисциплина: географија, математика, граматика. Нека имена људи су интернационализми, на примјер: Јован, Михаило, Стефан и друга.

Неке стране ријечи постале су саставни дио нашег језика, тако да их не осјећамо као стране: инжињер, кревет, качкаваљ, лутрија, епископ, гимназија, универзитет.

У нашем језику без одговарајуће замјене преузете су позајмице из источних језика (турски, персијски, арапски): тепсија, џезва, ђугум, ибрик, нануле, фес, димије, шалваре, чакшире, јелек, ћурак, арпаџик, јерибасма, дуд, шербе, боза, кафа, сомун, чинбур, тулибан, сапун, тамбура, шећер, шатор, бурек, ракија, папуче, кундак, кулук, кула, катран, калуп, челик, чекић, чарапе, бубрег, боја и друге.

У савременом српском језику има много турцизама, добар дио њих све се мање употребљавају. Турцизми су ушли у наш језик и напросто су уграђени у наше језичко осјећање.

Новије позајмице теже улазе у књижевност и имају призвук туђица. На примјер: тендер, шопинг, шоу, компензација, коњуктура.

Позајмице из словенских језика код нас скоро се не препознају као позајмљене ријечи, јер припадају истој језичкој фамилији, као што су, на примјер, русизми: подвиг, невин, искрен, свиреп, сујетан, пријем итд.

Из чешког језика смо узели ријечи: часопис, наслов, слог, образац, живаљ, узрок.

Вук Стефановић Караџић и његови следбеници Ђура Даничић, Стојан Новаковић, Љуба Стојановић и Александар Берић поштовали су начело: Гдје је то могуће ријечи из народног говора, свести позајмице на најмању мјеру.

Из грчког језика узете су многе ријечи. Наводимо неке: графит, грам, идиот, икона, идеолог, калуђер, патријарх, фотограф и друге. А из француског језика, такође, су узете многе ријечи. Наводимо неке од њих: импонзантан, камуфлажа, каријера, манир, манекен, петарда итд.

Данашњи становници су избацили из употребе и одређене ријечи које су се користиле у прописима, као производња меса и производи од меса. Сада су то прерада и прерађевине.

Међу правницима често се чују ријечи регула и регулисати (италијански), што у нашем језику има одговарајуће замјене – правило, пропис, ред.

Ријеч тилер (италијански) употребљава се чешће него оквир. Табакера (италијанска) се чешће употребљава него наша ријеч кутија.

Урар и ура у неким нашим крајевима употребљава се чешће него сат и часовничар.

У свим црногорским говорима одомаћена је ријеч тећа (италијанска) умјесто лонац. Честа је у народном говору неких наших крајева.

Ријеч томбола (италијанска) употребљавају сви.

Ријеч решто у трговини се чешће употребљава него остатак.

Искуснији и способнији политичари све се више враћају народном говору и тако лакше успостављају везу са народом. Али има доста и оних који врло често неће или не умију да оно што хоће јасно да кажу народним језиком, већ страним ријечима.

Бирократија воли празан говор: договорена политика, дозначити средства. Многи често кажу: ватрена стихија (умјесто пожар, ватра како то говоре обични људи), технолошки вишак кадрова (умјесто сувишни радници, прекобројни радници, непотребни радници), што је супротно духу нашег српског стандардног језика. Нијесу у духу стандардног језика ни: добити на интензитету, добити на квалитету, довести у питање, довести у ситуацију.

Многи примјери не одговарају духу народног говора и стандардном књижевном језику. Наводимо неке: водити дијалог, вршити функцију, изазов времена. У новинама и књигама можемо да прочитамо: временски период (умјесто вријеме или период), на одређено вријеме (умјесто на одређено), што такође није у духу нашег језика. Није у духу нашег народног говора ни: на лицу мјеста, лишен живота, лишен слободе, вршити адаптацију, вршити бербу, вршити вакдинацију итд.

Српски језик је остављен да се сам бори са туђицама, пошто је све више страних ријечи, постоји опасност да дође до урушавања морфолошког система. Највећа опасност је да се у наш званични правопис инфилтрира страни елемент. Имамо најсавршенији правопис на свијету: пиши као што говориш. Што се тиче језичке културе може се рећи да су медији убрзали комуникацију, али су је добрим дијелом и уназадили.

Развоју лингвистике код нас велики допринос дали су врхунски лингвисти са простора Црне Горе, југословенског значаја: Лука Вујовић, Бошковић Радосав, Јован Вуковић, Драгољуб Петровић, Бранко Милетић, Митар Пешикан, Илија Станић, Данило Вујошевић, Михаило Стефановић, Миодраг С. Лалевић, Данило Барјактаровић и други. Катедру за српски језик на Београдском универзитету су у дужем периоду, готово као по правилу, држали Црногорци.