Пише Зоран Вулевић, публициста и преводилац ПРАВДА – ПРОГНАНИ ПОЈАМ

Пише Зоран Вулевић, публициста и преводилац

ПРАВДА – ПРОГНАНИ ПОЈАМ

И они међу нама, који из многих разлога нијесу у прилици да прате кључне токове у данашњем усковитланом свијету, знају основне интенције доминантних центара политичке, економске и војне моћи водећих земаља планете Земље, макар до оне мјере да им се све мање може продати прича савремених колонизатора како предано раде на поправци човјечанства ''стварањем претпоставки за развој демократије и људских прâва''. Већина људи јасно уочава да је највећи заговорник текуће заводљиве приче, која у сваком јавном дискурсу почиње горе цитираном првом реченицом, водећа империја свијета – САД а која је уједно највећи планетарни разбојник, јер одбацивањем свих до сада уговорених конвенција међународног јавног прâва и једностраним наметањем властите ''истине'', голом силом - отимачином и принудом, покушава да дисциплинује ''остатак свијета'', како, осим себе, све друге називају, употребљавајући најсрамнију синтагму коју је у историји цивилизације изњедрио људски политички ум, а чији су они аутори!

Сваким даном се увјеравамо у истинитост горе изречене тезе, гледајући дешавања на многим меридијанима свијета и слушајући опомињујући глас ријетких, непоткупљивих и часних људи из области науке, а све је више и оних из политичке арене, који након ''завршеног посла'' остављају свједочанства за историју ласкајући јој како је она ''учитељица живота''. Такво једно аутентично свједочанство понудио нам је недавно Дик Марти својом драгоцјеном књигом индикативног наслова ''Извесна представа о правди'', коју је за читаоце на српском језику објавила компанија ''Новости'' ове, 2019. године и која ће, по мом скромном суду, само потврдити ауторов неспорни ауторитет водећег објективног истраживача и коментатора истине о многим неуралгичним догађајима савремене историје, којима је присуствовао на лицу мјеста као предводник бројних мисија које му је повјеравала највиша политичка инстанца модерне Европе – Парламентарна скупштина Савјета Европе. Иако знам да је његово име и дјело мање-више општепознато, није на одмет да за најмлађе читаоце укратко изнесем основне чињенице о томе ко је у ствари Дик Марти. Најприје је Дик Марти годинама радио као истраживач у Институту ''Макс Планк'' за међународно кривично прâво и криминологију да би касније постао главни државни тужилац за кантон Тичино па члан Савјета кантонâ Швајцарске. Посљедних година је посланик у Парламентарној скупштини Савјета Европе (ПССЕ) и у оквиру те институције био је предсједавајући Комисије за људска прâва. Мало је рећи да су његове истраге, сваки пут по објављивању, производиле почетни шок код већине грађана Европе који, уљуљкани лажном евроатлантском пропагандом, у први мах нијесу могли да повјерују у такве ''сензације'', да би протоком времена и откривањем затомљених информација сваки његов нови извјештај прихватали са увећаном пажњом и особитим поштовањем. Чак и овако мало података је довољно да вам представим овог необичног човјека, Швајцарца, почасног доктора Универзитета у Женеви.

Ми, старији, се живо сјећамо како смо, рецимо, шокантне вијести слушали о највећој заплени хероина у Швајцарској, (''узорној неутралној држави Европе'' како је Марти иронично назива након многих међународних скандала у којима је била уплетена), тајним затворима ЦИА у европским државама (за које су нас одасвуд медији бомбардовали ''истином'' да су измишљотине, а које су након његових открића биле потврђене обострано – и од Америчког сената и од Европског суда за људска прâва), па трговини људским органимана Косову и Метохији и суровом кршењу људских прâва у Чеченији – да овлаш поменем само најзвучније афере. Бескомпромисни професионалац, зар је потребно рећи у крајње опасним околностима (буквално ризичним по сопствени живот) доносио је увијек компетентне и детаљне извјештаје пред ПССЕ, који су омогућавали покретање кривично-правног гоњења пред међународним судским инстанцама против починилаца, али који су неријетко остајали без заслужене санкције због саучесништва ''западњачке демократије'' које су, каже Марти, ''издале све своје прокламоване вредности и компромитовале ефикасност борбе против тероризма, као савременог политичког феномена''. О свим тим процесима доносио је редовно потпуно нове оцјене и ставове, који су одударали од званичног наратива оних на које су су се односили и које су истовремено из темеља заљуљале деценијама устоличавану мантру о ''ефикасности и супремацији западњачке демократије''. У приликама, које се могу срести само у сценаријима најбољих шпијунских романа, долазећи у контакт са бројним преступницима и њиховим жртвама, али и са водећим државницима и утицајним високопозиционираним међународним бирократама и локалним моћницима, оставио је непатворено свједочанство о једном минулом времену, које зрачи фактографијом, аутентичношћу и компетенцијом.

А сад је ред да понешто пооткривамо из богатог садржаја ове књиге, структуиране у 25 поглавља, од којих ћемо (у првом дијелу наше презентације коју читате управо сада) изабрати само неколико гласовитих афера широм свијета, док ћемо у наставку (у наредном броју ''Гласа Холмије'') цио текст посветити афери о трговини људским органима на КиМ – нечему што изазива општу пажњу код Срба и других етноса на Балкану. Мартијева исповијест почиње од првог боравка у Руанди, како сâм каже ''попришту покоља и мучења људи, доспјелих на ступањ мумије, са стопалима која су им се распадала'', па одласка у Конго, гдје ће видјети хиљаде ''дјеце са угашеним погледом и врло младе жене, склупчане у ћошку мрачних одаја као мале рањене птице, жртве колективног силовања'', и најзад посјете Сједињеним Америчким Државама у јеку афере Pizza Connection као главни истражитељ у недјелима Адријана Кортија, којег је италијанска штампа назвала ''благајником Мафије''. Већ послије тих првих мисија млади Марти закључује: ''И ја се врло рано разочаравам у правду. Не, нисмо сви једнаки на суду! Неједнакост се испољава већ на нивоу свести о прекршају: крађа се увек пријављује, али превара или нелојално руковођење – не! Интересантно је, кад беле оковратнике окривите да су криминалци, брзо вас етикетирају или као нападног тужиоца или као левичара''. Високу корупцију је врло тешко доказати – било је прво што је млади истражитељ рано научио!

Нови изазове доживљава на Куби, гдје је својим очима видио економску зависност Кубанаца од њиховог најмоћнијег сусједа – САД ''након распада Совјетског Савеза који им је био једини прави партнер'' и наставља: ''Америчка политика према Куби тешко се може разумети. (...) У медијима се много разглаба о Саудијској Арабији и она се с правом критикује за кршење људских прâва. Но, на њу нико не примењује оштри ембарго. Па ипак, тамо су кршења људских прâва и те како озбиљнија''. Зашто је то тако има и објашњење: ''Улога ЦИА у Јужној Америци је и те како позната: финансирајући медије, партије и покрете свих врста, она је допринела рушењу режимâ који јој се нису допадали. Познато је да америчка обавештајна агенција располаже колосалним буџетом за условљавање јавног мнења''. Дајући себи одушка, на крају овог записа цитира Симону Веј, сматрајући да није безразложно изговорила: ''Ко верује у званичну историју, верује на реч злочинцима!''

Након боравка на Хаитију 2010. године, гдје је истраживао међународну корупцију високопозиционираних званичника, политичарâ и дипломатâ у спрези са банкарским лобијем, написао је у извјештају: ''Кад говоримо о тим скромним земљама, волео бих да ипак кажем још нешто. Швајцарска од њих има много користи. Наиме, највеће ''трејдинг'' компаније налазе се у Швајцарској, у Женеви, у Цугу. И зарађују милијарде! И није скандал пожелети да се тим земљама врати неколико мрвица од добити коју стичемо захваљујући њиховим сировинама''. На крају извјештаја из његових ријечи избија свеопшти хуманизам који би могао да буде основа неке будуће људске цивилизације, која би се умногоме разликовала од данашње предаторске и неолибералне: ''Мисија на Хаитију ме је потресла, а и допринела превредновању неких мојих убеђења. Почињем да сумњам у корисност међународне помоћи барем у овај начин њеног спровођења. (...) До које мере та помоћ напослетку није само давање опијума у малим дозама да би се заташкали и одржали односи потлачености и међународне економске структуре које су дубоко неправедне, ако одговарају донаторима? Кад превише новца притиче у фрагилне земље, последице су катастрофалне – како то трагично илуструје пример Хаитија''.

Након свих искустава правни експерт, господин Дик Марти, дефинише: ''Сматрам да је корупција највећа претња по демократско друштво. Много озбиљније од тероризма. Тероризам је фронтални напад на наш друштвено-културни систем. (...) Корупција је бескрајно подмуклија, она се убацује у друштвено ткиво и суптилно експлоатише неке његове склоности. То је вирус који испотиха заузима организам да би га ослабио и изјео изнутра. Корупција служи као инкубатор за организовани криминал и за разне облике незаконите трговине и на демократске институције делује као токсични загађивач. Тај вирус је навелико извезен у најслабије земље и он би могао да се окрене против нас и смртно нас зарази''. Вјероватно се препознајемо у овој дефиницији, али ако нијесмо свјесни размјерâ опасности, Марти ће нас упутити: ''Процењује се да сума која се уложи у корупцију износи барем 2% светског богатства; то је огромно – скоро 2 000 милијарди франака, десет пута више него целокупна помоћ која се издваја за земље у развоју''.

Немамо простора за анализу свих поглавља па долазимо до 11-тог под насловом ''Златни кофери'' у којем нас Марти упознаје са истрагом поводом заплијењених 100кг хероина у Швајцарској, чији су актери формално два брата сиријске националности, јерменског поријекла, а у ствари међународни политички и финансијски комплот многих значајних држава свијета! Елем, браћа Магаријан живе у апартману луксузног циришког хотела који су претворили у канцеларију и одатле руководе ''криминалним плесом по глобусу''. Пустимо Мартија да прича: ''Браћа Магаријан имају још кечева у рукаву. Паралелно са током Турска-Бугарска-Швајцарска-Либан монтирали су још један. Новац се скупља у Калифорнији, из драгуљарница које поседују Јермени. Пребачен на швајцарске рачуне новац путује у Колумбију. Не треба да подсећамо да је ова земља велики произвођач кокаина и главни снабдевач америчког тржишта. Двојица браће, туристи и љубитељи швајцарских банака, развијају на тај начин френетичну делатност, располажу милијардама долара и нико им не досађује''. Након детаљног описа свих марифетлука које је открио, Марти закључује: ''Просто сам згрожен колико је лако пребацити огромне новчане суме а да се нико не зачуди!''па предлаже: ''Нервни систем сваког нелегалног трговања представља финансијска мрежа. Ту треба ударити, ако постоји воља да се крујумчари оштете на дуже. (...) Трговина наркотицима обрће огромне суме и тиче се разних интереса, директно и индиректно. Па и оних у које се најмање може посумњати!''

У 13. поглављу (''Правда: недовршена самосталност'') износи бројна искуства из Савјета Европе и Европског суда за људска права у Стразбуру. Подсјетивши да је Савјет Европе настао на рушевинама Другог свјетског рата и да је 1948. године усвојена Универзална декларација о правима човјека а да је Суд судско одјељење Савјета Европе, Марти оштрицу своје критике усмјерава на темељне недостатке институцијâ тако високог ранга и важне надлежности – њиховој професионалности и самосталности. Износи своје мишљење о организацији и устројству истих, школовању и избору судијâ и бројним другим елементима, претпоставкама добре праксе казненог прâва, пошто је из те области уосталом одбранио докторску дисертацију. Иако су сви његови ставови изнесени у дисертацији прихваћени и оцијењени високом оцјеном, Марти каже да је у реалном систему правосуђа Швајцарске мало шта од тих препорука имплементирано!

У 14. поглављу (''Затвори ЦИА и црне рупе демократија'') коначно се, барем цјелокупна лаичка јавност, упознала са дјелићем истине о тој злочиначкој машинерији водеће свјетске силе. Најприје дознајемо како су, у љутој бици укрштања ставова, европски парламентарци изабрали ко ће да води истрагу против ЦИА (''јер то није мала ствар'') и овластили баш њега (''зато што је Швајцарац, дакле неутралан''). Тај тренутак избора Дик Марти описује са сугестивном искреношћу: ''Убрзо стичем утисак да сам упао у замку: номиновали су доброг Швајцарчића, некадашњег тужиоца, што је у реду, али он свакако неће ништа наћи. Како би он могао да открије нешто о најмоћнијим тајним службама у свету? Ако се истрага изјалови, биће донет закључак да се ништа није ни десило. Савет Европе није пронашао ниједан доказ наводâ о тајним затворима, дакле ништа се и није догодило; наставите да се крећете, нема шта да се види, то су чиста новинарска нагађања! То би био отприлике званични сертификат непостојања таквих структура, што би сасвим сигурно многима одговарало. Сâма идеја да сам искоришћен доводи ме до беса. Не може се тако са мном!''

Можемо ли замислити са каквим се опструкцијама сусретао у овој мисији и каквим све софистицираним саботирањем читавих тимова агената ЦИА на сваком кораку, али упорни, страсни и храбри истражитељ, у извјештају који је поднио пред ПССЕ, на запрепашћење многих, открива и пише како поједине владе злоупотребљавају државну тајну да би се обезбиједила некажњивост државних агената који су одговорни за криминална дјела! Најдиректније, Дик Марти каже: ''Неколико дана након 11. септембра Бела кућа доноси известан број важних одлука у оквиру борбе против тероризма. Предњачи тврда линија соколова, коју представљају секретар Министарства одбране Доналд Рамсфелд и потпредседник Дик Чејни. Та одлука ће имати тешке последице, не само по САД. У веома свечаном говору, председник Џорџ В. Буш објављује рат тероризму и у закључку цитира Библију. Тај рат тероризму садржи једно војно поглавље, које се тиче војних интервенција у Авганистану, а касније и у Ираку. Те војне интервенције немају апсолутно никакве везе са милосрђем које су хтели да им припишу, у које су толики људи наивно поверовали. И убрзо након 11. септембра, почетком октобра 2001., на једној од скупштинâ земаља чланица НАТО-а, САД на основу тзв. петог члана северноатлантског Споразума доносе, по први пут у историји те организације, механизам који предвиђа да ће ''војни напад на једну или више чланица, у Европи или Северној Америци, бити сматран нападом против свих чланица''! Дан након диверзијâ у Њујорку и Вашингтону, НАТО је већ решио да су, пошто је утврђено да је напад извршен из иностранства, испуњени услови за примену петог члана Споразума! То је усвојено и одмах је објављено, а најважније поглавље, које највише узнемирује, остало је тајно, чак врло тајно. Ту тајну ћемо сада напасти. Откривамо, дакле, да су САД потписале читав низ тајних споразума, не само са земљама НАТО-а него и са неким земљама које нису чланице алијансе. То су земље кандидати за приступање алијанси, извесне чланице Партнерства за мир (сарадње између земаља и НАТО-а, којем припада и Швајцарска). Главне принципе у темељу ових сарадњи фиксирале су САД и могу се резимирати у следећим тачкама: ЦИА преузима дирекцију антитерористичких операција; ако се захтева, државе прискачу у помоћ посредством војних обавештајних служби; агенти ЦИА уживају потпуни имунитет; свему што је умтемељено овим споразумима НАТО је подвргао највишем степену војне тајне ...''

Након овако ''шокантног'' открића извјестилац Дик Марти добија негативан став по захтјеву за кривично-правно гоњење починилаца овог par excellence државног криминала од стране Министарства правде његове Швајцарске, са образложењем да извјештај садржи елементе ''који се тичу трећих лица и која могу да штете односима са једном другом земљом''?! И Дик Марти резигнирано резонује: ''У поређењу са том земљом, известилац Савета Европе очито нема никакву тежину. Макар у Швајцарској!'' Послије свих ових искустава Марти закључује: ''Да би се борила са тероризмом, америчка администрација је напустила правну државу. Могла је да затвори стотине људи без икаквог налога, без доказа, на основу обичних сумњи. Кршећи међународно прâво и одбацујући вредности цивилизованог друштва, засновала је рафинирани систем мучења. Ваља приметити да та, потпуно произвољна прâва, која се сматрају криминалним у свакој демократији, важе само изван територије САД и да се не примењују на америчке грађане. Тако се заснива нека врста правног апартхејда. (...) САД не оклевају да сарађују са државама које сâме одређују као ''земље трећег света'' које припадају ''Осовини зла''! Више људи је тако отето по целом свету, и предато властима њихове земље, где се против њих води судски поступак. ЦИА је тако сарађивала са Сиријом, Либијом, Египтом, Мароком и многим другим земљама у којима је мучење део свакодневне праксе. Многе отете особе шаљу се у Гвантанамо Беј, војну базу за коју су 1903. године САД добиле неограничену концесију од кубанског председника Томаса Естраде Палме, који је тада био њихов човек. Ту је специјално изграђен велики затвор. Зашто на Куби, а не у САД, где сигурно не недостаје простора? Администрација жели да буде ван домета неког савезног судије, који би сигурно имао шта да приговори легалности таквог затвореништва и третману затвореника. Некадашњи службеник ЦИА Михаел Шојер (у разговору за немачки часопис ''Die Zeit'' 12. маја 2006.) каже да ''ЦИА има прâво да прекрши све законе, осим америчког'' (...) Мучење не само да се примењује, него је и институционализовано. Агенти ЦИА добијају ''Приручник за технику побољшаног испитивања'', у којем је минуциозно описана тортура над затвореницима. Детаљан опис мора да доведе услужног мучитеља у ментално стање онога ко врши дужност зарад Добра своје домовине, а не да се осети као вулгарни џелат?! (...) Председник Обама је забранио ове методе, али се определио за још радикалније мере. Његова администрација је констатовала да су бројни агенти прешли границе које је утврђивао Приручник. Никакава мера није због тога предузета против њих. Али зато је војник Менинг осуђен на 35 година затвора зато што је растурио поверљива документа, у којима су биле наведене чињенице које представљају ратне злочине, злочине који су наравно остали некажњени''.

Тако стоји ствар са америчком демократијом и поштовањем људских прâва у њој, сугерише нам Дик Марти, а у извјештају након ове мисије записује и ово: ''САД су постепено исплеле незакониту ''паукову мрежу'' која се шири по целом свету и у коју упада на стотине људи, чак и они који се само сумњиче да симпатишу организације које се сматрају терористичким; особе нестају, бивају смештене у тајне затворе или се нелегално пребацују из једне земље у другу, међу којима је и више чланица Савета Европе! Неке чланице Савета Европе свесно су помогле САД да изврши одређене илегалне операције, а друге земље су их само толерисале или једноставно нису желеле да знају за то''. Овај израз Spiderweb (''паукова мрежа''), од тренутка објелодањивања Мартијевог извјештаја, доживљава планетарни публицитет. Преузима га цјелокупна свјетска штампа, јер објављена Мартијева шема са оцртаним летовима авионâ ЦИА преко глобуса заиста личи на паукову мрежу! Након првог извјештаја Дик Марти је 8. јуна 2007. године представио и свој други, пред Комисијом за правна питања и људска права ПССЕ, у којем је разоткрио тајне затворе ЦИА у Пољској и Румунији. За разлику од међународних дипломата, који су се уздржавали да што год прозборе о овим ''шокантним'' открићима, европска и свјетска штампа је Дика Мартија уздигла на пиједестал хероја модерног доба историје! Примијетимо у овом часу да је Марти ипак јунак са непотрошивим дипломатским имунитетом, за разлику од ''велеиздајникâ'' Џулијана Асанжа или Едварда Сноудена, који на жалост исти имунитет нијесу могли себи претходно да прибаве! Поред нас, релативно обавијештених и обичних особа, ову истину увиђају и многи часни и умни људи па ће тако британски историчар Пери Андерсон, претходно искрено похваливши насушно драгоцјене Мартијеве извјештаје, ипак прилично резигнирано закључити: ''Када би он'' (Марти, прим. З.В.) ''био представник континента, а не глас који плаче у пустињи, било би разлога да се поносимо''.

Већ деценијску расправу о ''борби против тероризма'' Дик Марти у свом извјештају елаборира непристрасно, поштено и пише: ''Исламистички терористи јесу криминалци најгоре врсте, али нису луди. Они су у складу са одређеним расуђивањем. Ратове које су изазвали Западњаци, најчешће засновани на лажним оправдавањима, имали су кобну, управо криминалну последицу: довели су терористе у логику отпора. Они сада сматрају да имају прâво да захтевају легитимитет супротстављајући се рату који је заснован на обмани и да презиру и нападају државе које не поштују ни своје законе. Нападате нас у нашим земљама – и ми ћемо вас нападати у вашим!'' Послије навођења низа примјера, у којима су радикализовани исламисти починили грозне злочине, Марти изводи закључак: ''Да бисмо разумели појаву исламизма, не можемо занемарити оно што се догодило у Авганистану. У септембру 1979. године Совјетски Савез војно интервенише у тој земљи како би подржао владајући режим и збрисао исламску револуцију. Картерова администрација, забринута што су се Совјети приближили нафтним пољима које сматрају својим ловачким резерватом, наоружава и финансира авганистанске муџахедине, уз непрекидну помоћ Саудијске Арабије и подршку Египта и Израела. Картер ће такође активно сарађивати и са пакистанском владом. Све то доприноси јачању исламистичког покрета, који ће деловати у Чеченији, Босни, Магребу, Ираку, Сирији, као и на Западу; у његовој позадини ће се увек налазити амбивалентно присуство Саудијске Арабије и земаља Залива. То су историјске чињенице које су се брзо заборавиле, да би се преуредила визија реалности која више одговара нечијим замислима. Када председник Трамп усваја декрет, који забрањује приступ територији САД држављанима земаља које се сумњиче за подршку тероризму, он показује прстом на Иран, али не и на Саудијаску Арабију. А готово све особе умешане у диверзије 11. септембра држављани су ове земље. У званичном извештају, који је састављен после напада, експлицитно се наводи да Иран у њима није имао никакву улогу. Још једном, економски интереси претежу над свим другим обзирима као што наратив моћника односи превагу над реалношћу''. Морамо се сложити са Мартијем и подсјетити се како је недавно предсједник Трамп још једанпут поступио на исти начин: амнестирао је унапријед саудијског принца Мухамеда Бин Селмана за убиство новинара Џемала Кашогија, упркос гомиле необоривих доказа и снимака, које је између осталог јавно показивао и турски предсједник Ердоган, а формирана истражна комисија ОУН изнијела основаност таквих оптужби и предложила покретање судског поступка пред међународним судовима. Све је до сада остало без ефекта.

У 17. поглављу (''Од Бамака до Дамаска'') Марти описује свој ангажман у Малију и Сирији, гдје се сусрео и са предсједником Башаром ел Асадом, од кога непосредно сазнаје да је његов брат Басел, генерал, требало да наслиједи оца Хафиза ел Асада а не он, али брат је изгубио живот у саобраћајној несрећи. Пошто му је дозвољено да посјети све институције и да обави разговор са свим личностима које су биле предмет његовог интересовања, Марти студиозно сагледава историјско наслеђе ове арапске земље, њену традицију, културу и савремен изазове, од којих је свакако највећи и најтежи крвави дугогогдишњи грађански рат. Вагајући непристрасно неспорне историјске чињенице Марти пише: ''Већ дуго постоје покушаји да се смени режим у Дамаску, пре свега да би се разбила шиитска осовина која управо преко Сирије географски спаја Иран са либанским Хезболахом. То љути и узнемирава Саудијску Арабију, Заливске монархије, али и Израел. Француска, Велика Британија и САД су подржале и наоружале антивладине групације, које су цинично и наивно понеле епитет демократских опозиционих покрета. Реалност је много другачија. Западњаци су наоружали исламистичке покрете и подржали стварање и јачање Исламске државе. Одакле, онда, долази импресиван арсенал којим располажу исламисти? Треба у сваком случају да се запитамо да ли је напад на Ел Асада само начин да се избегну неугодна објашњења по питању других протагониста и њихових подупирача. То не значи да се залажем за ослобођење или ублажавање одговорности сиријске владе. Али ако би се само она претворила у жртвеног јарца, то би значило да треба ослободити и остале актере на терену, као и њихове спонзоре, који такође прибегавају разним типовима окрутности''.

Након опширне елаборације ситуације у Сирији у последњих осам година Дик Марти закључује: ''Забрањено хемијско оружје је поново искоришћено у Думи баш у тренутку када су владине снаге заузимале читаву област. САД и Макрон тврде да располажу доказима које терете сиријски режим, али их нису обзнанили. Владе Дамаска и Русије позивају Организацију за забрану хемијског оружја, међународну организацију са 150 држава, да на лице места пошаљу истражитеље. (...) Где је истина? Не знам ништа о томе. Али, како може да се верује свим овим личностима које су тако често лагале? У сваком случају, изгледа да се сценарио понавља. Изгледа да бомбе служе популарности политичарâ којима не цветају руже. Трамп има огромне проблеме са једним упорним тужиоцем, као и Клинтон када је бомбардована Ал Шифа. Тереза Меј је у сосу због Брегзита и позиција јој је све нестабилнија. А Макрон губи брзину и волео би мало да се игра са великима; он ме подсећа на чувену причу о мишу који трчи поред слона и каже му, сав поносан: ''Јеси видео какву смо прашину подигли!'' Демонстрација силе је разонода за лидере којима је кренуло низбрдо, а узгред одлична вест за трговце оружјем и њихове акционаре''. На крају, Марти завршава сасвим искрено: ''Већ чујем како ме оптужују, или се макар ишчуђавају, како сам постао дежурни бранилац сиријског председника. То уопште није тачно. Чврсто верујем да лажи и манипулације само ојачавају такве режиме. Такође сам убеђен да се демократија може наметнути искључиво давањем примерâ и спровођењем њихових вредности. Истина је предуслов сваке аутентичне демократије. Међу тим вредностима постоји и принцип који захтева да и најгори злочинац има прâво на правично суђење. Тешко ми је да прихватим ове делиоце правде који се представљају као витезови на белом коњу, а занеме као рибе када победници почну да убијају, муче и крше прâво. Својим предрасудама, сумарним проценама и политичком манипулацијом чињеницâ издајемо вредности које би требало да заступамо и наметнемо остатку света. Стратеге и луде терористе можемо победити само ако смо способни да часно и примерно докажемо супериорност нашег демократског система заснованом на прâву, достојанству и правди, То је могуће само истином''.

У 18. поглављу (''Када ОУН осуди на грађанску смрт''), последњем који ћемо анализирати у овом броју часописа, Дик Марти опет износи на позорницу још једну табу тему: шта је ОУН данас и које методе користи у борби против тероризма? Бизарном причом о једном богатом бизнисмену поријеклом из Египта, који је упркос вишедеценијског легалног пословања, одједном стављен на црну листу ОУН, уз оптужбе да је финансирао нападе 11. септембра 2001. у САД, коме је промптно блокирана имовина и забрањено кретање из мјеста становања (италијанске енклаве Кампињоне, на језеру преко пута Лугана), Марти предочава невјероватну али истиниту причу о човјеку, који је након осам година незаконитог утамничења добио спор пред Судом за људска прâва у Стразбуру (који је наравно иницирао Дик Марти), којом приликом је осуђена држава Швајцарска као и методе које је примјењивала ОУН! Издвајам најбитније из Мартијевог извјештаја: ''Просто је незамисливо да институција попут ОУН може да донесе такве одлуке не поштујући најосновнија прâва која се признају и најгорим криминалцима, као што је прâво да буде саслушан или прâво на правично суђење! (...) И даље не успевам да поверујем у причу: ОУН ипак није Северна Кореја! Да се, у име борбе против тероризма, прихвати и оправдава ма какво кршење основних људских слобода! И то под егидом ОУН, чија Повеља ипак прокламује ''веру у основна људска прâва, у достојанство и вредност људског бића, у једнакост мушкараца и жена'' и изражава амбицију да ''створи услове неопходне за одржавање правде''. Правде?'', саркастично поентира Марти. Злосрећни Египћанин Јусеф Нада провео је, дакле 8 година на црној листи ОУН, заточен је у енклави, одузета му је имовина, блокирани рачуни, уништена професионална каријера и репутација! На све ово Марти каже: ''Признајем да су ме ''случај Нада'' и истрага о тајним затворима у Европи дубоко пореметили. Разочаран сам и осећам се изданим. ОУН и Савет Безбедности не спроводе принципе које тако лепо умеју да формулишу'', пише Марти у свом извештају наступајући пред Комисијом за правна питања и људска прâва ПССЕ 16. новембра 2007. године, изговарајући: ''Стразбур је последњи бедем против напада на наша основна људска прâва. Судије Европског суда за људска прâва, и само они, који су јасно денунцирали антитерористичке мере западњачке демократије, осуђујући пре свега Пољску, Румунију и Литванију, због тога што су се на њиховом тлу налазили тајни затвори ЦИА, осуђујући Македонију због отмице Халида ел Масрија, Италију за rendition Абу Омара, Швајцарску за примену црних листа СБ УН!''

Шта рећи на крају, осим да се обичном грађанину Европе диже коса на глави кад спозна степен угрожености homo sapiensa пред разулареним кршитељима свега позитивног што је изњедрила досадашња цивилизација. Говорећи разумљивим народним језиком, у српској Паметарници је одавно записано да је ''свака сила за времена'', а ових неколико пробраних примјера из овако драгоцјене књиге коначно отрежњује и јача наш самоодбрамбени рефлекс, упркос препотопским размјерама кршења међународног прâва. Да ли се нови врли свијет може данас градити и без прогнаног појма – правде, противно историјски потврђеном начелу из исте Паметарнице да ''правда држи земљу и градове''?

(наставак у сљедећем броју)