Пише Зоран Вулевић, публициста и преводилац, ''ЗАПАД И РУСИЈА''

Пише Зоран Вулевић, публициста и преводилац,члан Издавачког савјета часописа ''Глас Холмије''-Беране

ЗАПАД И РУСИЈА

Када год, историјски посматрано, точак економског прогреса Запада зариба у колотечини друштвених збивања, најчешће оним чији су баш они инспиратори, помагачи или учесници, њихова политичка елита беспоговорно устврди да је разлог њиховог посртања субверзивно дјеловање Истока, при чему је Русија вјечити лидер таквих оптужби. Објективним посматрачима овако острашћења усредсређеност на неупитно именовање искључивог кривца за немогућност да се оствари општи просперитет Човјечанства по мјери Запада – све више личи на параноју, али искуствена мудрост налаже да у тој ''болести'' ипак има система, брижљиво његованог у прохујалим вјековима, када су западни геоплоитички стратези развијали и пропагирали рационално неодрживе али политички лукративне тезе о биолошкој неједнакости људи на планети Земљи!

Данас већ ђаци и студенти знају како је Адолф Хитлер, у свом тестаментарном дјелу ''Моја борба'' (''Mein Kampf''), први пут свијету обзнанио и прокламовао своје опскурне идеје, које су водиле до јединог закључка: ''Словени су подљуди, а Њемци Аријевци – носиоци културе!'' Елем, западни човјек је надчовјек (''Ȕbermensch'')! Ова, до тада невиђена, ултрарасистичка теорија чини се да до данас није напуштена у (гео)политичким кухињама западних држава, а у последње вријеме (у понашању САД) видимо да би се жељело да овај реликт прошлости ипак добије не само публицитет већ и легитимитет, макар он био учинковит као димна завјеса! Модерни расизам избјегава радикалистички наратив па не говори о ''биолошкој супериорности'' већ је заогрће ''прихватљивијом'' тезом о ''цивилизацијској супериорности'' (sic!).

Лако ћемо се увјерити, ако пажљиво слушамо и пратимо дневнополитичке изјаве неких пробранијих политичких лидера у Европи, да њихов ракурс из којег посматрају тзв. ''западни Балкан'' (термин намјерно глупо формулисан!) личи на иронични, надмени однос господара према пастви која треба да му послужи за сваковрсно поправљање и унапређивање искључиво доминантног статуса, за свагда утврђеног и непромјенљивог у будућем времену, једино тако да се не може зачети ни помисао а камоли предузети акција да се њихов вазални положај промијени или, не дај боже, укине. Преведено на српски језик, савремени Европејци, посебно они који се осјећају привилегованим (јер су припадници Европске Уније) одавно су усвојили мантру, нећете вјеровати, да ''цивилизација престаје испод Беча!'' Источна граница њиховог новог Источног царства према варварском Балкану јесте Аустрија. Рачунам да знате да је већ сâм назив ''варварин'' позајмица из грчког језика, али не било каква! Изворно, то је ономатопеја (''вар-вар'') којом се опонаша гласање животиње, што ће рећи да су Балканци чељад слична таквим бештијама!

Сада када знамо како нас виде ''наши европски партнери'' можемо на миру да се окренемо поштеном истраживању: како се тако нешто могло десити у историјском ходу? У томе нам умногоме могу помоћи многи учени људи које је ова тема опсиједала и који су након исцрпних истраживања дошли до занимљивих открића, одштампали књиге и оставили их нама на располагање. Тако Мирча Елијаде, румунски историчар религије, оријенталиста, филозоф, писац и хуманиста, пише: ''Румунска култура представља неку врсту моста између Запада и Византије, између Запада и словенског свијета, између Оријента и Медитерана. Постоји и данас нека поштењачина од интелектуалца за кога се Европа завршава на Рајни или, у најбољем случају, до Беча. Даље од тога за њих почиње један непознат свијет, можда дражестан али несигуран. Ови чистунци би били у искушењу да открију испод коже Руса оног чувеног Татарина о којем су чули у школи; што се Балканаца тиче, ту са њима почиње онај конфузни етнички океан домородаца који сеже све до Малезије''.

У свом монументалном дјелу ''Ноомахија'', у књизи посвећеној ''словенском Логосу'', сјајни руски мислилац Александар Дугин има овакву опсервацију: ''Управо овдје је била граница између номадских, индоевропских патријархалних цивилизација старе Европе (које су се појавиле у Анадолији и прошириле на Балкан и јужну Европу), између католичког (латинског) келтско-германског Запада и руско-православног Истока. Али то још не значи да народи Источне Европе не могу развити цивилизацијско јединство у будућности и повратити културни идентитет утемељен на зајдничком источноевропском Dasein-у (постојању, присуству)''.

Професор Критофер Беквит у својој књизи ''Империја Пута свиле – историја централне Евроазије од бронзаног доба до данас'' каже да је у прошлости као и данас ''Пут свиле'' представљао осу Евроазије, њену кичму, око које су се формирала царства и зоне копросперитета ''у настојању да се успостави трајни мир на огромној територији између Западне Европе и Кине''. Ипак, шта ми видимо данас: англосаксонска геополитичка интенција ''обуздавања кинеског џина'' постаје идеја водиља, на којој се заснива вођење политике Запада према Кини. Усвојена је и упражњава се пракса ''трајног рата'' (као ратнохушкачки легат Збигњева Бжежинског) умјесто сарадње у кинеском пројекту ''Један појас – један пут'', у једином видљивом мегапројекту 21. вијека, који доноси уравнотежен просперитет и очигледне бенефите и ''великим'' и ''малим'' народима, развијеним земљама и земљама у у развоју.

Поштених аналитичара, руку на срце, има и на Западу. Тако белгијски истраживач Роберт Стојкерс јасно и недвосмислено пише да је свођење историје само на ону западноевропску ''интелектуално неприхватљив редукционизам'', објашњавајући како се историјске чињенице свјесно игноришу ''само зато што се не уклапају у шеме површних интерпретација просвјетитељства, којим тренутно баратају западне силе, изазивајући читав низ катастрофа''. Да је тако, видимо голим оком: умјесто да се постојећа жаришта гасе, разбуктавају се нови сукоби (Украјина, Блиски Исток, Балкан, Авганистан, Јужна Америка). Често се може чути како свезнајући квазианалитичари већ сахрањују САД, увјеравајући наивне да се ''распадају полако али сигурно''. Искусни и трезвени људи знају, ипак, да се богате империје споро урушавају, толико споро да је, сјетимо се, Римско царство почело да се растаче већ од 44 г. п.н.е. (од убиства Јулија Цезара), а да је пропадање трајало пуних 5 вјекова (на Западу) и још 14,5 вјекова (на Истоку)! И још нешто треба да упамтимо: велике силе планирају своје походе у преобликовању свијета много прије него услиједи њихова изведба. Зар нијесмо и ми запамтили, на примјер, како је ''Њусвик'' још с почетка 80-их година прошлог вијека објавио чланак о распаду Југославије са прецизном мапом: остварило се све – до детаља, иако тај чланак датира из времена прије него је Слободан Милошевић уопште био у политици!

Елем, Русија и њен актуелни предсједник, бесумње најугледнији и најутицајнији политички лидер наше епохе, познају све марифетлуке империје, чији су основни постулати: двојни стандарди и свршен чин. Зато, чини се никад резолутније, предсједник Путин (у свом обраћању Федералној скупштини Руске Федерације) сажима одговор Русије на актуелне изазове које пред њу стављају удружени иницијатори и креатори – САД и НАТО. Свој давно изречени став упућен свјетској јавности (''Русија је била и биће – суверена држава. Русија не може да буде држава, ако није суверена. Неке државе то могу''!) овога пута је додатно употпунио да не остави никакве недоумице о интенцијама и правцима спољне и унутрашње политике Русије. Овдје ћемо цитирати само најупечатљивије акценте из овог његовог обраћања.

Најприје је својим сународницима упутио охрабрујуће ријечи: ''Морамо да дамо достојне одговоре на изазове из свијета који се убрзано мијења, да сачувамо Русију као цивилизацију засновану на вриједностима наших народа. То можемо да постигнемо само унутрашњом кохезијом. Таква солидарност заснована је искључиво на избору самих људи. Када се цијени и подржава тежња да будеш користан, када постоје праведност и услови за развој, успјех ћемо обавезно постићи''. Указујући да Русију савремени бојовници без икаквог разлога стално нападају за свакојаке недаће (а све су оне проистекле из непоштовања норми међународног јавног права и кршења потписаних и ратификованих међудржавних споразума – управо од стране оних који се обрушавају на Русију), саркастично је примијетио да је све то налик оним сценама из ''Књиге о џунгли'' Радјрда Киплинга, гдје се око Ширксна окупљају хијене које ''завијају да би одобровољиле свог суверена''. Отуда је, на крају излагања, исказао бритки руски став поруком да ће Вашингтон и његови савезници зажалити како одавно нијесу, ако буду прешли црвене линије које одреди Москва – и нико други. Тако је Владимир Владимирович Путин, први пут од 2007. и чувеног говора у Минхену, наговијестио свијету да након окончања Хладног рата може доћи до стварног оружаног сукоба, уколико се ратнохушкачки Запад не призове памети. Савременици се не сјећају тренутка у коме је свијет био у већем искушењу од завршетка Другог свјетског рата – најчешћа је оцјена која се може чути у забринутој јавности након ових ријечи руског предсједника.

Наравно, Путин није изоставио да образложи и помене све горуће теме које тиште људе у цијелом свијету: пандемију короне вируса, перспективе оживљавања руске и свјетске постковид економије, те руске стратешке пројекте и стабилност државних финансија. Општевидљиву чињеницу нагласио је још једном: Русија је у најкраћем року створила чак три поуздане вакцине (''Спутњик'', ''Виктор'' и ''Чумаков''), а ових дана и четврту (''Спутњик лајт''), изградила је промптно 30 нових болница са знатним увећањем броја болничких лежајева (чак за 280 000 мјеста), лагеровала већ 130 милиона тона пшенице од прошлогодишњег рода (чиме може да прехрани двоструко већи број становника – више него цио бивши СССР!). Са поуздањем и вјером у сопствене снаге, заснованом на очигледним успјесима вриједних руских грађана, Путин их је позвао да се сви обавезно вакцинишу својим, руским вакцинама, како би се на јесен достигао и жељени колективни имунитет, обећавши да ће Русија у сљедеће три године произвести још 5 000 амбулантних возила за потребе руских села и вароши. Поменуо је и читав низ социјалних мјера (бесплатан топли оброк у школама, увећање плата и пензија, осигурање стабилности цијена и кодификацију уџбеника из историје за основце и средњошколце. Јавно је запитао присутне: ''Коме је у Русији искрцавање савезника у Нормандији, са 56 000 погинулих, важније од преко милион руских и совјетских жртава у Стаљинграду?'' Уз растерећење привреде (комерцијалне дугове ће преузети држава) приоритети Русије у наредном периоду су: штит од санитарних и биолошких пошасти (сигурно предупређивање пјаве нових инфекција и вируса), развој енергетике (водонична енергетика и акумулирање енергије) и климатске појаве (смањење емисије гасова са ефектом стаклене баште за 20%). Од стратешких пројеката сународнике је одушевио вијешћу да ће бити завршен аутопут од Балтика до Урала (Санкт Петрбург-Москва-Казањ-Јекатеринбург) укупне дужине од око 2 300 км!

Обраћајући се иностраним ''партнерима'' Путин је апострофирао да су мир, безбједност, благостање и стабилан развој смисао руске политике. Упозоривши да Русија више не жели ни милиметар да попусти пред очигледном агресијом Запада, навео је најсвјежији примјер: ''Имам у виду да смо недавно сазнали за директне покушаје организовања државног преврата у Бјелорусији и убиство предсједника ове земље. Карактеристично је да чак и тако бруталне акције не наилазе на осуду такозваног колективног Запада. Просто се праве да то и не примјећују. Можете мислити што год хоћете о политици Александра Лукашенка, али пракса организовања државних преврата, то је већ сувише. Све границе су прешли''. Запитао се истовремено, шта би се десило Бјелорусији да је овакав паклени план успио? ''Да је збиља спроведен преврат у Бјелорусији, каква би у том случају била судбина ове земље? О томе нико не размишља, исто као што нико није размишљао ни о судбини Украјине када се државни преврат дешавао у тој земљи''.

На крају, Путин је више него јасно поручио: ''Ми заиста желимо да имамо добре односе са свим учесницима међународне комуникације, укључујући и оне с којима нам, благо речено, у последње вријеме не иде. Ми заиста не желимо да спаљујемо мостове. Али, ако неко наше добре намјере доживљава као равнодушност или слабост и сâм планира да спали или чак да дигне у ваздух ове мостове, мора знати да ће одговор Русије бити асиметричан, брз и жесток. Организатори било каквих провокација које угрожавају темељне вриједности наше безбједности, зажалиће за учињено онако како одавно ни за чим нијесу жалили. Ми ћемо, морам то да кажем, имати довољно стрпљења, одговорности, професионализма, вјере у себе и своју исправност, као и здравог разума у доношењу сваке одлуке. Али се надам да никоме неће на памет пасти да у односу према Русији пређе такозвану црвену линију. А гдје ће она пролазити, то ћемо ми одређивати у сваком конкретном случају – сами!''

Поновивши да се Русија залаже за јачање незамјенљиве улоге Уједињених Нација у свјетским пословима, за пресудну одговорност ''нуклеарне петорке'', руски предсједник је завршио своје обраћање констатацијом да Москава са већином земаља у свијету, на свим континентима, гради међусобне везе на узајамном уважавању, поштовању суверенитета и немијешању у унутрашње послове других држава, али су за Русију приоритети: учвршћивање и проширивање сарадње са својим партнерима из Шангајске организације, са земљама БРИКС-а и ЗНД-а те са савезницима из ОДКБ-а.

Дакле, Русија је овога пута била недвосмислено експлицитна према Западу, а Запад (сувише уљуљкан у своју све више виртуелну и све мању стварну моћ) изводи перформансе за унутрашњу јавност у својим земљама не би ли за своју ратнохушкачку реторику прибавио присталице и сљедбенике, иако добро зна да би у евентуалној погибељној војној конфронтацији извукао дебљи крај.

Било како било, то је свакако охрабрујући знак да ће се одржавати релативни мир у свијету, којем иначе тежи већина човјечанства.