Пише Душко Секулић ''ГЛАС СА НЕБЕСА''

Коментари (без) повода

Пише Душко Секулић

ГЛАС СА НЕБЕСА

Глас Холмије није само глас и није само часопис васојевићких домаћина већ, по својој једноставној поруци, по свом још немуштом писму, има значајније мјесто у овом лошем времену и међу овим људима.

Колико год се то некоме свидјело а колико год некоме то било итекако мрзно, ова медијска колијевка се већ њише, надам се не за кратко и не за малу употребу.

Знам да, као и многе друге ствари које радимо, нијесмо или боље речено нијесу извршене велике интелектуално-идеолошке-социолошке-програмске...припреме пред излазак првог броја Гласа Холмије, али, по мени, неки од основних циљева су , заправо, постигнути. Наиме, Васојевићи су добили своју причаоницу, многи прилику да кажу оно што на другим мјестима нијесу могли, хтјели ни смјели, а читава комлетирана прича има и још један, најљепши почетак. Глас Холмије је, напросто, отворио теме на разне стране свијета а гдје су Васојевићи његов епицентар.

Да би имао заокружено мишљење, политичку причу, идеологију за акцију, мораш имати и медије попут Гласа Холмије управо због тога што нам треба прецизна и надасве што дефинисанија Холмија.

Холмија није само територија Горњо или Доњевасојевића. Она је територија која обухвата територију од Ножице па до Полице. А ту има не само Васојевића, највеће српско племе, већ има Ашана и Србљака који су ту дошли историјским околностима или личним судбинама наћерани. Има оних који ће ми замјерити што не помињем браћу „мухамеданце“ бар не из лукавих и подмуклих разлога. При том се осмјехујући крезубо са два зуба у горњој и једним у доњој вилици. Преписујући Брозов политички модел који је, заправо, утулио баш нас националне Србе, на било којем простору да живимо-а посебно на простору Холмије.

Значи, Холмија је територија која се налази на већем простору од оне коју приказује историјска Црна Гора, гдје живи бар исто толико становништва и гдје постоје неограничени природни ресурси бар у љепоти, здравом ваздуху и неразумној тврдоглавости. И када су комунисти постављали било какве индустријске објекте, предузећа, радили су само како би трајно унизили овај крај. Отровали су воду, ваздух, храну и оно што јесте најгоре-душе и мозгове часних домаћина па су почели наопако да мисле и обрнуто да живе.

Част изузецима. Онима, прије свих, који су се домогли- беранске гимназије, вјерских школа СПЦ, косметских српских учионица, па и једног броја оних на селу који тврдоглаво и нијесу хтјели „да признају“ да живе по новим (брозовим) правилима.

Родоначелник идеје о Холмији као трећој српској држави, Никола Кнез Васојевићки, руски школовани официр је имао тешку али и свету дужност. Да својом жртвом покаже љубав Црне Горе према људима Холмије.

Кнез Никола је позван да дође на Цетиње али је заклан у Загарчу, зна се име онога ко га је заклао, али и име налогодавца. Његово смакнуће је финансирао Петар Петровић Његош Други. И није га много коштало. Увијек су црногорци јефтино наплаћивали људско клање, а посебно је то клање и имало поруку: шта Васојевиће чека и шта их очекује у заједници са Црном Гором!?

Глас Холмије је отворио и то веома важно, круцијално питање, иако га није још отворио. Не бих волио да већина у Уредништву мисли да треба и то прећуткивати. Његош је убио највиђенијега Васојевића тога доба, хладно и без милости. Убица му је након откидања главе одсјекао језик, уши и повадио очи. Очи које су тако далеко видјеле. Али многи би дали главу како би помогли своме народу, или бар мислим. За Николу Васојевићког Кнеза сам-сигуран! Не узалудно и не глупо већ да се памти, јер само жртве које трају вреде и носе наду нама, понекад, немоћнима.

Зато је глас Холмије, можде не до краја, неартикулисано, или ипак филигрантски суптилно и фино, пред нама конзументима, подастро опцију избора или још тачније, нагнао нас на размишљање. Наиме, колико љубави има у тој Црној Гори за нас из Холмије. Па заправо нам је то мудри и генијални Његош најбоље објаснио својим поступком. Ту јесте било болесног иживљавања над тијелом једнога, коме смо сви вјеровали, али је порука требала да буде вјечита и трајна у најмању руку. Требала.

Зато Холмија и није постојала као трећа српска држава. Постојала је у нашим грудима, касним причама око огња у планинским катунима. Постојала је као затпретена истина која се није смјела саопштавати. Посебно не нашем, млађем свијету који иначе, данас ништа и не чита или веома мало и то пренешено са компјутера или мобилних телефона који су постали паметнији од самих власника.

Значи, рачуница. Колико нас Воли Црна Гора? Или колико јој ми требамо и зашто? Сва срећа што смо поиздаље, Кучи су између нас и Црне Горе, па смо и ту могли научити лекцију живота. Да сазнамо о Мирку Петровићу и Зеку Манитом и њиховом поклању Кучке нејачи. Без Милости, Части и Гриже савјести! Исто онако како је, иако само на једном човјеку учињено у Загарчу по Његошевом налогу.

Да ли треба да зажмиримо на оба ока и прихватимо лажну причу „да за државу треба жртвовати било кога“ а у овој констелацији смо ми из Холмије који жртвовасмо до сада и више но можемо. Како би били у заједници са оним који нам ножем, иза леђа, показа „братску љубав“.

Ми смо посебна сорта. Имамо и посебне спортске дисциплине. Лажемо сами себе како би другог оправдавали. Уосталом имало је у Холмији митских јунака али и највећих издајника и хуља. Брозовим дјеловањем, његовим разарањем српског националног бића, грађани Холмије су били приоритет у том послу. И свако онај ко „од Ножице па до Полице“ то не види, спаса му нема! И данас као и раније идеолошка брозистичка пашчад „сматрају“ да нам је приоритет Црна Гора. И то би имало логичког оправдања да нам то неко , јавно, намеће, са стране. Али ми „мирно и достојанствено“ слушамо наше земљаке, наше комшије, рођаке, браћу и крвнике како нам то деценијама сасипају у лице. То је као да нам неко прича да смо сви требали бити побијени у Јасеновцу али да, нажалост, нијесмо дошли на ред!???

Црна Гора има своје нареднике који нас држе у идеолошкој брозистичкој идеолошкој стеги, који нам одузимају последњи грам логике и потребе за саоодржањем и још важније-самопоштовањем!. А ти комесари су идентификовани и штанцовани у нашем дворишту. И то је једна од тешких чињеница...

(наставиће се)