logo3

МИРКО ВУКИЋЕВИЋ, ПУБЛИЦИСТА ''КА ИСТОКУ ИЛИ КА ЗАПАДУ!?''

КА ИСТОКУ ИЛИ КА ЗАПАДУ!?

                                                                                                                                                 Пише Мирко Вукићевић, публициста и пјесник

 

 Већи дио свијета нас, Србе, увјерава у истину наше посебности. Зато треба и да се подичимо својом посебношћу а не да се постидимо. Ми смо живјели педесет година у једном монструозном, сатанистичком систему који је тражио одустајање од свега што је аутентично. Нажалост, и данас се од нас Срба захтијева да никада не наступимо с оним што је најбоље у нама, већ с оним што је најполтронскије.

     Срби су стално кажњавани. Узима се њихова територија или се дијели између других држава. Задавали су нам ударце који су нам одузимали снагу и будућност. Хтјели су да нас умање и да заувијек будемо унижавајуће зависни. Уништавали су нам многе средњевјековне споменике, јер су били материјална свједочанства о дугом периоду у коме је та област припадала средњевјековној српској држави. Србима се забрањује да говоре својим језиком и носе српска имена на тим територијама које су нам силом одузете.

      Колико год диктатори страшни били у јеку своје владавине, они су то што јесу само зато што иза њих стоји моћна машинерија, од чије воље, односно интереса зависе сви и све, па и сам диктатор. Награђивали су отпаднике од православља и српства пошто су се одрекли свога поријекла, језик су нагрдили, обичаје измијенили, постали су срам српске историје, разорили су православне богомоље, скрнавили негдашње свије светиње, продавали српску рају у робље, држали најбољу српску земљу, док су Срби скапавали на обојку окућнице. Данас Србин не може да оде до ђедовине, да обиђе гробове својих предака и да запали свијећу. Како да се забораве ратна лудила, хистерија и српскомрзачка политика наших вјековних непријатеља. Србија је у двадесетом вијеку у три рата била разорена, али никада није обештећена. Све смо сами обновили. Понекад упуте саучешће жртвама, а о извињењу и кајању ни говора. Да ли Срби треба да се тога стиде.

     Њемци се не стиде своје историје, већ зарађују на њој. Одавно не јењава интересовање странаца за живот њемачког диктатора Хитлера. Све су масовније туре туриста који траже мјесто на којем се налазио Хитлеров бункер у којем је провео последње дане. Кад би Срби тако нешто организовали или на уједуњењу српског народа радили на исти начин као Албанија и Хрватска што раде на уједињењу својих народа били би бомбардовани. Срби би више среће имали да су увелико играли руски рулет него с таквим комшијама што су живјели јер они не одустају.

     Живот је нама Србима подијелио лоше карте, али партија још није готова и не намјеравамо да је изгубимо. Морамо направити искорак из овог сатанистичког времена јер имамо велику моралну и духовну одговорност према својој дјеци и себи. Наследницима морамо обезбиједити здравије окружење за стасавање. Не можемо очекивати да неко сјутра хвали ово данас. Не смијемо да постанемо незаинтересовани за све што се збива око нас, да посматрамо све равнодушно, да се предајемо случају и да не држимо до свог поноса, своје славне историје и угледа. Оно што је изгубљено не мора бити заборављено. Не смијемо да дозволимо да наступи и духовна суша.

     Само онај народ који љуби и воли свију земљу, као што то чине Срби, не може да пропане. Срби су прошли многе голготе, а поред тога, сачували су духовну љепоту, племенитост витешке нације, сачували и свој језик. Боље је изгубити битке и ратове, него изгубити језик. Послије изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. Послије изгубљеног језика нема више ни тог народа. Зато језик мора да буде тврђи од свих бедема.

     Пошто смо ми, Срби, народ који је жртвован, који живи на трусном подручју у невремену које подуже траје а свијет је отишао дођавола морамо да се опредијелимо хоћемо ли Запад или Исток. На западу су они који су нас више пута бомбардовали, чак и када су нам били савезници. Они су рат између Срба и Хрвата интерпретирали као рат између православних и католика, па су рјешење српског питања у Хрватској видјели у протјеривању Срба и дозволили Хрватима „Олују“ која их је одувала са вјековних огњишта. Себе проглашавају свјетском владом и траже да објеручке прихватимо захтјев за предају. Гдје су они орали, ту смо ми надрљали.

     На исток су они који су проливали крв за нашу слободу. Ми морамо у савез Русије. Срби никада у својој историји нијесу имали савезнике који су им били искренији и ближи. Не памтимо да је Русија изазвала неки рат, а Америка их је изазвала на десетине. Русија никада није остала равнодушна према судбини Срба. Пријатењство и братство руског и српског народа нијесу празне декларације одвојене од живота, већ ријечи пуне историјских истина. Шта би било са напаћеном српском војском послије страшне албанске голготе да није било Руса и цара Николаја II који је запријетио нашим западним савезницима из Великог рата у колико се бродови Антанте хитно не упуте на обале Албаније и спасе српску војску и народ да ће изаћи из рата. Ми морамо да свој малени бродић вежемо за велики и моћни руски брод који плови по пучинама овог свијета.