МИРКО ВУКИЋЕВИЋ '' ВАСОЈЕВИЋИ У (СУ)МРАКУ ДВАДЕСЕТОГ ВИЈЕКА''

Пише Мирко Вукићевић

Васојевићи у (су)мраку двадесетог вијека

            Васојевићи су не само највеће него, у прошлости, и најекспанзивније српско племе. Скоро да нема мјеста гдје се његови исељеници нијесу населили. Код Васојевића је највише чувано и развијано косовско опредјељење за ''крст часни и слободу златну''. То их је скупо коштало. Њихов живот је био испуњен борбом за опстанак српског народа. Величина њихових дјела огледа се у снази разума, одлучности, неуморној радиности и, прије свега, у разумијевању тешког времена у коме су живјели.

            Храбри су били у рату и миру. Храброст је отрпјети, опростити, покајати се. Храброст је носити достојанствено терет живота. Васојевићи су то умјели. Знали су да је то један од степеника на путу тражења идентитета. То је знак припадности једној култури и традицији, оличеним и у вјери, једној историји која није од јуче. Чували су урођени осјећај патриотизма тако дубоко усађен у готово сваком човјеку.

            Они нијесу, у задњих сто година, могли да живе и оживе свој вијек, свој биолошки циклус остварујући врхунски закон живљења онако како су хтјели. Живјети у свијету без Бога и поезије страшна је судбина сваког појединца и народа, то је живот у паклу.

            Све то чему су Васојевићи били познати сами су заслужили, а све што им је ускраћено или одузето припада другима, времену, околностима и приликама у којима су живјели.

            Генерације Васојевића из првих деценија XX-ог вијека нијесу вјеровале у заједничку државу са Хрватима и Словенцима. Више би они вјеровали да је то била држава српског народа. Да нијесмо 1919. године ушли у смртоносни загрљај са Хрватима, да нијесмо 1945. године прогутали мамац наточен ватикаснким отровом умотан у јаркоцрвени комунистички целофан, не бисмо крст часни замијенили луциферским пентраграмом, већ бисмо имали националну државу уређену по мјери српских домаћина. То се касније и обистинило.

            Васојевићи посебно страдају у рату јер су већином били четници. Четници Драже Михајловића су били најважнији покрет отпора који се након слома Југославије формирао на овим просторима. Дража је био један од најодликованијих официра у историји модерне српске државе, а посебни орден – Легију заслуга првог степена – додијелио му је постхумно амерички предсједник Хари Труман.

            Избјегличка колона од преко двадесет хиљада војника, четири хиљаде жена, дјеце и стараца и око осамдесет свештеника на челу са митрополитом Јоаникијем остављени су и издани од сваког и од дојучерашњих савезника и самог краља, без сна и одмора, без довољно хране и одјеће, док смрт вреба на сваком кораку: што од партизанских митраљеза, ’’савезничких’’ авиона, њемачких хаубица и усташких тенкова. Страдају од починиоца који су били сигурни да ће заувјек остати сакривени и заборављени.

            Комунистичко истребљење идеолошких противника натјерало је многе Васојевиће да са регуларном војском српског народа одступе и пођу у неповрат преко Босне, Хрватске и Словеније пред крај рата. Вјеровали су Енглезима, дојучерашњим савезницима, јер су знали да су антикомунисти, па су кренули до њих тражећи спсас. Но, они их вратише из Аустрије и Словеније и предадоше Титовим џелатима, умјесто да их транспортују у избјегличке логоре у Италију. Тако су војска и избјеглице остали без гробља по шумама Словеније, Зиданом Мосту, Цељу, Дравограду, Кочевском Рогу, Лијевче пољу. Партизани су их убијали везане уз пјесме: ''Носим капу са три рога и ратујем против Бога'' и ''Не вјерујем у небеса, већ у Маркса и Енгелса''. За то су им биле потребне разне методе: убиства, покољ, вађење очију, бацање живих људи у јаме безданице. То истребљење су чинили без списка, суда и пресуде.

Лешеве су бацали и у ријеке. Тако је Сава текла крвава, ваљајући гомиле лешева. Све је то учињено пошто је рат већ био завршен а Њемци се враћали преко Аустрије. До сада је само у Словенији откривено 597 масованих гробница.

            У Америци, у манастиру Светог Саве ког Чикага, постоје споменици и Павлу Ђуришићу и Дражи Михајловићу који је све до септембра 1944. године  био са савезницима и био је војни министар југословенске Владе у Лондону. То никомене смета, а у отаџбини њиховој не знају им се гробови.

            Уништавање четничке војске под командом Павла Ђуришића на њеном мученичком путу од Везировог моста до аустријске границе је несумњиво најтрагичнији догађај у нашој историји. Више од шест деценија било је потребно да прође да би се добила права слика о четницима и њиховом страдању.

            Васојевићи су видјели да се и послије рата у историју упуштају многи, углавном људи изван струке. Међу њима има чак историчара, додуше оних који су читав свој радни вијек тумачили прошлост у духу и зависно до дневно-политичке климе, увијек прилагодљиве и навијачке.

            Криза друштва најдубља у нашој историји као и свака криза, дала је могућност да такви историчари атакују на нашу прошлост, тумачећи је онако како они сматрају да је требало неки догађај и појава да се догоди, а не како су се они стварно догодили. Режим је био саткан добрим дијелом од злокобне лажи и пропаганде политичких витезова. То су били јуришници са пола мозга на све што је свето и српско. Ходали су уназад, повијених леђа и љубили скуте вођа. Дивим се људима који су у таквом једном лудом и немилосрдном времену успјели да остану достојни, бескомпромисни и своји не дишући плућима моралних чудовишта.

Средином прошлог вијека многи Васојевићи су и те како осјетили тортуре голооточког затвора само зато што су вољели братску Русију. Та љубав према вјековној браћи многе је коштала живота. Многе је доста коштало што су вољели Петра а не Тита, Моша и Кардеља, што нијесу хтјели у задруге, што су приносили бадњаке, крстили се, палили свијеће, славили крсну славу. Убјеђивали су нас да код нас све цвјета, расте док око нас лишће опада. Што су више лажали све им се више вјеровало. Лаж се узвикивала на сав глас, а истина се шапутала у страху. Професија њушкала је била на цијени.

            Комунизам је био религија мангупа. Убио је скоро саки морал у народу. Они су славили светога АВНОЈ-а, свети Дан младости, светога Тита, Свето Јајце...Стварајући нове нације комунисти су отргли комад српског националног бића.

            Наша Андријевица, центар Васојевића, највећег српског племена, престаје да постоји срез. Њена територија се черупа. Сведена је на омању мјесну заједницу. Ово је урађено јер су Васојевићи били жигосани као ''просрпско и великосрпско'' племе. Становништво истог поријекла је разбијено у више општина, тако гдје никада није раније било. Тако су територије Титограда, Колашина, Плава...увећане пребацивањем изузетих дјелова андријевачке општине. Разбијено је јединство Васојевића стварано од насељења крајем XVII-ог вијека борећи се против ага, бегова, паша, везира.

            Васојевићи су видјели да и даље, полако, али сигурно губе свој идентитет, духовну културу и контакт са прошлошћу. Све ово нас лишава љепоте живљења, радости, породичне атмосфере, тако потребне човјеку. Живјело се у једном монструозном, сатанистичком систему који је просто захтијевао кооперативност и одустајање од свега што је аутентично, захтијевало се од вас да никад не наступите с оним што је најбоље у вама, већ с оним што је најполтронскије.

            У другој половини XX-ог вијека, ми смо као племе, као народ, узидани у страшно вријеме лажи као Гојковица у Скадар на Бојани. Ако је бака Михаила Љермонтова исплакала вид за својим унуком, можда су Срби из Васојевића ослијепили плачући у тами двадесетог вијека.

            Васојевићи дуго нијесу хтјели да прихвате овај режим. Гласали су већином против партије на власти. Није им било лако јер су се у ово вријеме накотили жбири, шпијуни, рекеташи, каматаши, доушници. Ово је вријеме када су на сцени људи који су прво постали властољубиви, затим славољубиви и на крају грамзиви. Васојевиће су ломили тако што су уништавали све што се могло уништити овдје. Погон ’’Соко Штарк’’ који је одлично пословао и запошљавао радну снагу из Андријевице и околних мјеста, укинут је. Тако је урађено и са погонима ''Полимка'', ''Термовент'', рудником мермера ''Жољевица''.

            Васојевиће су често тјерали у некакве ровове из којих су се плашили да провире главу и да се суоче са цивилизацијским достигнућима и њиховом мјесту у свему томе.

            Ево нас на почетку XXI-ог вијека, а Васојевиће сада смућују дукљанском маглом, новим језиком, новом црквом. Од једног народа створише два: ми и они. Вјероватно нигдје под капом небеском не постоје људи којима су сви преци до оца били једно, а они су, по националности, нешто друго. Од једне историје створише двије: нашу и њихову, црно и бијелу. Хероји једних постају злочинци других. Срамотом једног брата прославио се други брат. Изборима смо раскућили државу, а скућили државнике. Рекоше да ова земља није наша, а кад није наша, није ничија.

            Васојевићи и даље живе једно ишчашено вријеме из зглоба у земљи чуда која има много црних тачака – већих и мањих. Нијесу за крв, али јесу за мало правде и људскости. Живи се у држави заробљеној приватним интересом, гдје се влада само бори против опозиције а не да народ боље живи. Важно је да доушници буду безбједни и у гробу јер су они уграђени у темеље ове земље.

            Један Његошев секретар је давно рекао: ''Од Црногораца нема већих јунака у боју нити већих кукавица пред строгом влашћу''. Зато су Црногорци сада прихватили тај ''црногорски језик, црногорску цркву, химну, заставу'' без отпора.

            Узбучиле се неке пасје погани па атакују на највеће српске светиње. Антихрист је сишао на наша врата. Лако се препознаје. Црн је као адвокатска душа. Само без асоцијација, молим.