Зоран Вулевић,публициста и преводилац ''ПРАВДА – ПРОГНАНИ ПОЈАМ'' (други дио)

Пише Зоран Вулевић,публициста и преводилац

''ПРАВДА – ПРОГНАНИ ПОЈАМ'' (други дио)

Нашу јавност, с разлогом, највише ће интересовати шта је у овој несвакидашњој књизи аутор имао да каже за ''случај Косово'' односно за трговину људским органима у српској покрајини Косово и Метохија, који су вршили шиптарски бојовници и њихови међународни спонзори на очиглед тзв. међународне заједнице. Марти овом догађају посвећује 19. поглавље (''Кип у Приштини''), из кога ћемо за наше читаоце пробрати оне информације које ће омогућити потпуније сагледавање овог свирепог злочина који је остао несанкционисан до данашњег дана. На почетку Марти саопштава начин на који се глас о томе, да криминална банда ОВК/УЋК на КиМ и сјеверу Албаније врши незапамћене злочине, проширио у Европи и како је дошао и до Хашког трибунала, па подсјећа да се то догодило након што је хашка тужитељка Карла дел Понте, у сарадњи са новинаром ''Њујорк Тајмса'' Чаком Судетићем, објавила књигу 2008. године по насловом ''Госпођа тужитељка: суочавање са најтежим ратним злочином и културом некажњености''. И одмах поштено примјећује: ''Прво изненађење је, пре свега, у овом случају касно разоткривање, неколико година након почињених дела, и то у оквиру књиге мемоара. Зар није требало јавно разоткрити страшне сумње чим су се прочуле, или барем упозорити европске владаре и Уједињене Нације? У последњој хипотези, ако је то и учињено, зашто нико ништа није предузео?'' Тог ''случаја'' дохватила се на крају ПССЕ и тако је Швајцарац, опет, добио нови ''врући задатак''. Описујући потанко опструкције свих врста, Марти пише: ''Убрзо схватам да наша мисија изазива отпор, па и непријатељство. Између редова ми се саопштава да нема никаквог интереса да се копа по тим старим случајевима и да би било добро да се не разоткривају неке авети прошлости. Срби су зли и то не сме да се промени; то може угрозити чак стабилност региона'' (?!).

Атмосферу у Приштини, приликом свог доласка, Марти одсликава експресивно: ''Амерички утицај је огроман, што нам са жаљењем потврђује неколико дипломата на служби у Приштини. Клинтонов кип заузима први план једног градског трга, а једна авенија је чак додијељена и Бушу. Амбасадор Кристофер Дел не бави се само косовским питањима. (...) Промовише изградњу великог и скупог аутопута у овој земљи чија је саобраћајна мрежа и иначе веома слабо коришћена. Многи стручњаци указују да је то економска бесмислица. Амбасадор није оклевао да приликом јавног тендера прогура врло одређено предузеће. То је учинио веома успешно и за то ће га наградити предузеће ''Бехтел'', америчко, које ће му обезбедити добро плаћену функцију. Исто то предузеће, када је требало вршити реконструкцију у Ираку, може да рачуна на Џека Ковија за постављање свог великог градилишта на Косову. Овај бивши Реганов дипломата, корисни сарадник, био је други човек UNMIK-а, привремене административне мисије УН на Косову. Још један случај нас уверава у то до које мере се у овој средини нико не оптерећује етичким скрупулама. Срећем се са Стивеном Шуком, бившим америчким генералом који је до недавно био помоћник шефа UNMIK-а. Само што је напустио функцију те интернационалне организације, постао је лични саветник Рамуша Харадинаја. Харадинаја је Хашки трибунал гонио за ратне злочине, а ослобођен је након што су сведоци практично испарили у тренутку суђења. И српско Министарство правде трага за њима. Бивши генерал ми прича како га Харадинај плаћа и не види никакву некомпатибилност са чињеницом да је заузимао високе функције при међународној мисији која је имала велика овлашћења у руковођењу земљом. Исто тако, није да га баш занима одакле Харадинају новац за плату. Шук је необичан весељак, мешавина циника, равнодушног и опортунисте. Скрупуле моралне природе и питања сукоба интереса не брину ни неке представнике међународних судских власти. Британски адвокат, краљичин саветник, био је тужилац у Хашком трибуналу, који је подржао оптужбу на суђењу бившем председнику Слободану Милошевићу. То га није спречило да прихвати позив Хашима Тачија, како би се побринуо за његова саопштења у оквиру оптужби за трговину органима и друге злочине. Ми сазнајемо како се чувени лондонски адвокат жалио што му Тачи још није платио пола милијарде евра за услуге. Сер Најс је био онај који је критиковао мањак супстанци у Мартијевом извештају. Критика од престижног правника, чије речи, независно од њихове неутемељености, чини се – уопште нису неоправдане!''

Овакав, нешто шири цитат, учинио ми се потребним, како бисмо се с једне стране упознали са величином проблемâ са којима су се ухватили у коштац Марти и његови сарадници, а са друге стране разумјели због чега његов извјештај о трговини људским органима још увијек није добио судски епилог, са сумњом да ће до њега икад доћи. Упоређујући, даље, своја непосредна запажања на терену са онима које је раније прикупио Пјер Пеан у својој књизи ''Косово – ''праведан'' рат за мафијашку државу'', Марти поставља питање - како је могуће да су UNMIK и његови шефови могли да игноришу сумње које терете Тачија и Дреничку групу и пише: ''Један новинар се усудио да постави питање Бернару Кушнеру у вези са оптужбама за трговину органима и чувеном Жутом кућом. Бивши представник генералног секретара ОУН и шеф UNMIK-а одговара прштањем у смех. Чуо сам тај смех, прост и неумесан, и када ме је питао новинар листа ''Temps'', ништа друго ми се није учинило толико опсеценим. Ако се и може разумети да га је оптужба да је заташкао трговину органима изнервирала, очекивали бисмо од министра иностраних послова Француске да реагује на приличнији и достојнији начин, а не да се неотесано засмеје. (...) Изгледа, додуше, да се тај став некоме и допао: 20. фебруара 2018. године, поводом десете годишњице независности, председник Тачи додељује Бернару Кушнеру председничку медаљу за ангажовање и учешће у успостављању мира и институцијâ на Косову. То вероватно објашњава и агресивност једног француског посланика приликом мог излагања извештаја пред комисијом Европског парламента, за време дискусије. То не пише у његовој радној биографији објављеној на сајту Парламента, али дотични посланик је бивши члан Генералног одсека за спољну безбедност, са задужењем за Балкан, такође близак са Тачијем и компанијом. Тврди да пре Мартијевог извештаја никад није чуо за злочине приписане Тачију. За некога ко се радо представља као најбољи стручњак за Балкан, то је заиста необично; он наводно не чита процуреле извештаје УН који већ 2003. године указују на тешке сумње за трговину органима на Косову и северу Албаније. Необичан недостатак радозналости за једног бившег тајног агента. Истрага Special Investigation потврђује да је Хашим Тачи био ангажован као агент француских обавештајних служби. Пјер Сирами, бивши помоћник директора Генералног одсека за спољну безбедност (његово право име је Морис Дифрес) наводно потврђује: Тачи је био један од наших агената и ми смо га финансијски подржали. Набављали смо му оружје. ОВК није била организована као класична војска, већ је било више групâ које су покушавале да се координирају, које су се чак понекад налазиле у ривалству. – Западњачке тајне службе нису пропустиле да искористе то ривалство. Косовско становништво од тога није имало ништа''.

Наша јавност је, вјерујем, помно пратила Мартијев извјештај, уз неподијељено мишљење да се, најзад, чуо и један поштен глас из Европе о томе шта се стварно дешавало на КиМ у вези са трговином органима. По повратку у своју Швајцарску Марти доживљава покушаје омаловажавања и шиканирања, о чему пише: ''Кад сам представио извештај, у децембру 2010., једни су ме оптужили да сам написао памфлет против албанске стране и да сам био преблаг према Србима. Једног дана, чекао сам трамвај на станици у Берну, било је вече, шест сати, перон је био пун људи. Одједном, један веома узбуђени мушкарац ме прозива неодређеним швајцарским немачким: ''Â, тȳ сте, Дик Марти, требало би да се стидите, добили сте милион долара од српских тајних агенција да бисте оклеветали Косовце!'' На тренутак затечен, у нелагоди под погледима присутне гомиле, напокон сам се прибрао и одговорио: ''Драги пријатељу, да сам примио милион долара, да ли мислите да бих овде чекао трамвај?'' Смех и весеље присутних вратили су ми самопоуздање. Доживео сам читав низ таквих епизода''.

Надаље, Марти подсјећа како су САД и НАТО војно интервенисале на СРЈ 1999. године, без одлуке СБ УН, и истиче како се Мери Робинсон, висока комесарка УН за људска права, истрајно борила и жестоко критиковала бомбардовање Србије, јер је сматрала неопходним да се СБ УН изјасни о усклађености те интервенције са Повељом УН и тражила кривично-правну осуду пред Међународним судом правде у Хагу не само за злочинце из редова ОВК већ и за НАТО-злочинце! Марти пише: ''Тај и такав захтев је дигао прашину из дипломатског угла, али нико се није обазирао на њега. Ја сам неповерљив када се војне интервенција оправдавају наводно хуманитарним разлозима. То не значи да се залажем за равнодушност. Али, гестикулације типова попут Бернара Кушнера или Бернара Анри-Левија, пре свега ми се чине као инсценирања њиховог ега, а државе су ретко искрене када је реч о правим разлозима њихових војних интервенција. (...) И у Србији, као касније у Авганистану, Ираку и у Либији, цивилно становништво највише испашта због бомбардовања. Државна секретарка Медлин Олбрајт се нарочито залагала за оружану интервенцију у Србији. Иронијом историје, њу је у томе веома подржавао и једини комуниста у историји Италије, иначе председник Савета, Масимо д` Алема, који је ставио на располагање ваздушне базе и војну авијацију Апенинског полуострва''. (...) Када се изузму хуманитарни разлози, интервенција НАТО коју су затражиле САД, не успева да сакрије своје геостратешке циљеве. Балкан је на раскршћу гасовода, а са друге стране, НАТО очито има тенденцију да се прошири на исток, користећи распад Совјетског Савеза. САД ће уосталом саградити Бондстил, огромну војну базу на Косову, која ће примити 7 000 војника. Организована је као некакав амерички град, са супермаркетима, банкама, спортским теренима, као и незаобилазним Burger Kingom. Постоји сумња да је и ова база послужила као тајни затвор ЦИА у оквиру ''борбе против тероризма''. Комесар за људска прâва ПССЕ Алваро Жил-Робл, после посете бази, потврдио је да у њој види својеврсну обнову Гвантанама. Сличну изјаву дао је и омбудсман ОЕБС-а Марек Антони Новицки, који је такође истакао како, у овој покрајини којом управља ОУН, ова база уопште није подвргнута никаквој цивилној контроли''.

Марти нас такође подсјећа и на скандал у Бијелој кући везан за предсједника САД Била Клинтона и младе стажисткиње Монике Левински, када је Клинтон једва избјегао деституцију након суђења 12. фебруара 1999. године и закључује: ''Бомбардовање Србије почиње одмах потом. Бомбе бачене у име моралних императива у сваком случају су представљале изузетну диверзију за овог вишеструко начетог председника. Теорија завере? Коришћење ратова у циљевима унутрашње политике није новина, и историја то нашироко показује. Држимо ли се истог периода, подсетимо на операцију Infinite Reach, о којој је Клинтон одлучио неколико сати након свог неугодног саслушања пред Високом поротом. Председник који нам се учинио као пун врлина кад смо видели његовог наследника! Овај ће отпочети уништитељски рат утемељен на ужасним лажима''. Након овако прецизне дијагнозе стања код некога ко је међу најодговорнијим особама за сагледавање опасности и доношење одлука битним за свјетски мир и поредак, није чудо да се догодило бомбардовање СРЈ у марту 1999. године. Своју објективну критику агресора Марти аргументовано износи: ''Вратимо се Косову. САД и НАТО су били расположени да баце бомбе на Србију, али нису желели да шаљу копнене трупе. Нападали су из ваздуха, дакле без ризика. Покушавају да нас убеде у ефикасност ваздушних напада, који су наводно хируршки прецизни, који би наводно требали да поштеде грађанско становништво. То су бомбе које уништавају, сеју страх и убијају. Хенри Кисинџер је веома строг по питању ове интервенције: ''Стратегија која своја морална убеђења пропагира тек са висине изнад 15 000 стопа већ је произвела више избеглица и жртава него што би могла да произведе било каква друга замислива комбинација силе и демократије''. То ме подсећа на речи другог дипломате, блиског Кисинџеру, које је сасуо израелском министру одбране Езеру Вајзману приликом вечере 1979. године. Критикујући бомбардовање на југу Либана, која односе многе цивилне жртве, дипломата му је рекао: ''Bombing is not a policy!'' (''Бомбардовање није политика!'') (...) За то време, Западњаци не виде или не желе да виде пораст исламистичког радикализма у Босни, који ће такође погодити Кавказ. Заправо, било је више жртава за време и после бомбардовања него пре. Војницима су били потребни савезници на земљи и тако је изабрана Дреничка група, део ОВК са Тачијем као једним од лидерâ. Ипак, до тада је ОВК сматрана терористичком групом, а према извештајима западних обавештајних служби, више њених шефова, међу њима и Тачи, одржавали су блиске контакте са организованим криминалом. Медлин Олбрајт би рекла: ''Прошлост је прошлост, гледајмо ка будућности!'' (речи које су приписане Нелсону Мандели у филму Invictus, наравно у потпуно другом контексту!). Тако је легалитет задобила Дреничка група, на велико задовољство француске спољне безбедности. Немачке, британске и француске службе такође су допринеле јачању и наоружавању Тачијеве групе да би је произвеле у главни елемент косовске будућности, како је замишљају западњачке групе. Ратни шефови ће тако елиминисати са сцене пацифисту Ибрахима Ругову. Он је вероватно био превише слободан, превише културно независан и није се дао уцењивати. Била је потребна стабилна земља, а велика база. Бондстил није никако требало да буде оспорен демократским превирањима. (...) Тачи и његова група имали су важне контакте у Швајцарској, још неистражену констелацију и чврсту подршку. Косовска дијаспора је спонтано, или зато што је била рекетирана, прилично допринела финансијској подршци ОВК. Други извори су проистицали из трговине дрогом и проституције. Ти елементи су уосталом у поверљивим документима немачких, британских, италијанских и грчких тајних служби, као и НАТО. На пример, извештај БНД, немачке обавештајне службе, посвећује тридесетак страна криминалним огранцима Тачија и Дреничке групе. Документ је процурео и могао се чак наћи на интернету. Када је Тачи примио докторат honoris causa једног приватног унивезитета са седиштем у Женеви, ниједан новинар није нашао за сходно да га приупита о тим чињеницама. Као почасни гост телевизијског дневника толико је критиковао Мартијев извештај, што је било његово прâво, али новинар који га је примио пропустио је да подсети да је споменути текст одобрила ПССЕ, веома великом већином. Западњаци су се определили за оно што су сматрали стабилношћу и одбили да се баве моралним и правним разматрањима. То може да објасни толико ћутање, па чак и непријатељство према истраживању истине у Савету Европе. Отуда такође можемо разумети зашто ниједна влада није сарађивала, макар незванично!'' Опет сам посегао за дужим цитатом желећи да вас увјерим да претходни текст није написао Србин, већ објективни Швајцарац, господин Дик Марти.

Слиједи детаљна елаборација о Жутој кући на сјеверу Албаније, о слању тобожњих међународних инспекција на лице мјеста (''чији је ниво професионализма запањујуће низак'' каже Марти у извјештају), прикупљању сумњивих и лажних предмета да би се доказало – ништа. Када се и тако јадна документација нашла пред Хашким трибуналом нађено је минхаузеновско оправдање: злочин се десио у Албанији, која је ''изван пречника јурисдикције суда'' и то послије 15. јануара 1999. године, датума послије којег евентуално почињени злочини не припадају у надлежност Међународног суда за бившу Југославију?! ''Дакле, то није наша ствар!'', саркастично завршава ову сагу Дик Марти. – Просто не могу да прескочим а да вам на овом мјесту не цитирам још један упечатљив пасаж из Мартијевог извјештаја, који се односи на његову посјету Тирани! Послушајмо Мартија: ''Албанија, која је директно укључена, будући да су се претпостављена дела догодила на њеној територији, такође није мрднула малим прстом. Одлазимо у Тирану и тражимо да се састанемо са шефовима обавештајних служби. Убеђени да ћемо наићи на одбијање, не верујемо својим ушима када нам се саопштава да нас у генералштабу албанске обавештајне службе очекују! У ходнику четири велике заставе: застава Албаније, грб службе, као и заставе САД и НАТО-а. Када са директором разговарамо о трговини органима, за коју се претпоставља да се делом одиграла у њиховој земљи, он као да пада с Марса. ''Никад чуо за тако нешто!'', каже нам тако дрско да нам застаје дах. Показујемо му албанске новине са огромним насловима посвећеним случају: ''Â, нȅ, тȏ нам је промакло!'' Да нисам био са Гевином и Гинтером (Мартијевим сарадницима, прим. З.В.) био бих убеђен да сањам. Схватили смо да нам се ругају. Причали смо и о другим стварима, пре свега о ослобођеним затвореницима из Гвантанама које је Албанија пристала да прими, чинећи тако велику услугу САД''. Било како било, Марти је у свом извјештају, између осталог констатовао: ''Наш циљ није био да спроведемо криминалистичку истрагу. Ми само тврдимо да смо прикупили елементе који су довољно јаки да бисмо одлучно захтевали да се међународне инстанце и укључене државе ангажују како би се утврдила истина, и како би се одговорни за та дела идентификовали и позвали да проговоре о томе. Показатељи дослуха између криминала и особâ које имају политичку одговорност и институционалне функције превише су бројни и озбиљни да би били игнорисани. Основно је прâво косовских грађана да сазнају истину, целу истину; то је такође неопходан услов да би између заједницâ дошло до помирења и да би земља могла да постигне просперитетну будућност''.

Након одјека који је Мартијев извјештај изазвао, објављен у децембру 2010., западне земље нијесу више могле да га игноришу па су овластиле специјалног тужиоца Клинта Вилијамсона, бившег америчког амбасадора задуженог за ратне злочине, да у Бриселу, у оквиру ЕULEX-а, оформи специјалну јединицу, са којом је он послије три године истраге саставио и објелоданио извјештај, нашавши ''увјерљиве доказе против неких бивших високих званичника ОВК за озбиљна кршења међународног хуманитарног прâва, укључујући злочине против човјечности и ратне злочине'', како стоји у његовом извјештају. И таман када се очекивао почетак суђења у том поступку, сензационална вијест је многе затекла – Клинт Вилијамсон даје оставку на мјесто главног тужиоца! Ту чињеницу Марти овако образлаже: ''Више од годину данâ ће се чекати именовање његовог наследника. Стиче се утисак да се никоме не жури и да се ствар одлаже. Дегутантно и забрињавајуће. Ако и дође до суђења, проћи ће двадесет година од почињених дела. Како да не помислимо да је учињено све како би се ублажила експлозивна страна овог случаја''. Ипак, именује се и нови тужилац, зар треба подсјећати да је и он, сасвим случајно, Американац! И таман када се спремао да саопшти имена осумњичених особа, долази до новог драмског преокрета: и нови тужилац, Дејвид Швендиман, одлази! Тим поводом Марти пише: ''Као разлог овог наглог одласка биће споменут наводни разлаз са Стејт Департментом по питању његовог статуса?! Суђење ће претрпети још једно кашњење, а питања о озбиљности ЕULEX-ове мисије опет се постављају. Неколико мјесеци раније, Малколм Симонс, шеф европских судија на Косову, дао је оставку због озбиљних проблема у раду унутар институције''. Да ли је у питању макар и закашњела грижа савјести или каква друга закулиса, Марти не жели да нагађа, али подсјећа на још једну индикативну епизоду из рада ЕULEX-а: ''ЕULEX је суочен са афером која се дешава у Приштини за време присуства међународних снага, упркос њима. На аеродрому косовске престонице, цариник међународних снага пресреће мушкарца који се налази у веома тешком здравственом стању. Истрага утврђује да је то сељак из Анадолије коме је извађен бубрег у једној приштинској клиници за суму од 2 000 долара. Судије ЕULEX-а наилазе на одбијање сарадње у расветљавању овог случаја, као што описујем у свом извештају''.

Све у свему, да не износимо још много бизарних детаља из овог извјештаја, Марти закључује: ''Мислим и одувек сам тврдио да независност Косова не само да је задобијена на начин који је сумњив, уз угла међународног прâва, већ да је пре свега била пребрза, слабо припремљена или неприпремљена уопште, и да је више одговарала користима извесних страних министарстава него правим интересима становникâ ове покрајине''. Још једном Марти подвлачи да је незаконито бомбардовање Србије ''срамотно названо ваздушном кампањом'' и да га је исфорсирала понајприје државна секретарка САД Медлин Олбрајт, о којој биљежи и ово: ''Чудна госпођа! Откривено је да је имала економске интересе у бившој српској покрајини, посебно у косовској телефонској компанији. Године 2012., некадашња државна секретарка САД случајно у Прагу наилази на демонстрације против српских жртава НАТО бомбардовања и не може да се уздржи од јавног испољавања антисрпских емоција: ''Disgusting Serbs, get out!'' (''Одвратни Срби, губите се!''). (...) Десет година после независности, ситуација је и даље крхка. Тада сам се узалуд залагао за смањење журбе и процес који би више водио рачуна о захтевима међународног прâва, о заштити мањина, као и о могућностима да се обезбеди складан економски развој читавог региона. Врло сам свестан да ћу због подсећања на то бити оптужен да сам на српској страни. Дихотомија је већ опробана: та логика дихотомије која супротставља добро и зло, позитивце и негативце, без икаквих уступака и без нијанси. Разуме се да је стварност прилично другачија, толико сложенија да се тешко може обухватити. Ко покушава да истражи истину и да је саопшти, нужно се излаже оптужбама за пристрасност. Прихватам ризик, јер имам разлогâ да знам да то уопште није истина, а знам колико је то наудило мојој породици и мени самом. Једноставно, мислим да су људи са Косова заслужили боље од онога што им је тзв. међународна заједница наметнула''.

Дакле, ни претходне реченице није исписао Србин као ни ове завршне: ''Косово је десет година независно, при чему најважније одлуке и даље не доносе његови становници! (...) Више од од осам година након извештаја Савета Европе суђење се и даље није догодило. У два наврата, у круцијалним тренуцима процедуре, главни тужиоци, Американци, непромишљено одустају. Да ли стварно мисле да ће Тачи да суди, тај човек кога примају Макрон и други ''велики државници'' овога света, исти они који одбијају да званично приме далај-ламу? Заједница је учинила много и заједница је често поступала лоше. Оно што није умела или није желела да предузме, било је да омогући новој политичкој класи, поштеној, која не вуче злочине из прошлости, да узме у руке земљу са истинском вољом да се заложи за интересе својих становника. Авај, мутне мреже и извесна компромитовања, која и те како превазилазе границе ове државице и даље спречавају било какву истинску промену!''

Не замјеримо превише што господин Марти у својој последњој реченици овог поглавља није ставио наводнике код ријечи државица, јер он као извјестилац ПССЕ барата чињеницама, па је и нама јасно да стварни окупатор српске покрајине Косово и Метохија јесу САД, које све чине да de facto овај симулакрум и провизоријом опреме и заките инсигнацијама државе (искључиво из својих геополитичких наума, да им територија КиМ послужи за још ближи плацдарм према заклетом непријатељу – Русији), иако знају да de jure ова ''државица'' никада неће постати држава.

На крају, анализирана књига иначе није само изузетан извор релевантне грађе за будуће политикологе, правнике, полицијске инспекторе и остале ''државне агенте'' (да се послужимо Мартијевим термином), већ на појединим мјестима јесте права књижевна посластица зачињена ауторовим врло утемељеним општим и појединачним опсервацијама о историјским процесима и њиховима протагонистима. Поврх свега, Марти уписује и своје филозофске, онтолошке, социолошке и политичке конвергенције са знаменитим личностима свјетске културне баштине, цитирајући многе великане научне и умјетничке мисли, те завршава последњу страницу своје књиге изводом из Софоклове ''Антигоне'' и реченицом нобеловке Маргерит Јурсенар, у дјелу ''Ватре'', која гласи: ''Антигонин избор је правда. (...) Светлост се не може убити, може се само угасити!''

Вјерујући у ову мисао Дик Марти је ангажовано трошио свој живот служећи јој до краја! Његово искуство у том часном, и опасном, послу навело га је да књигу заврши реченицом: ''Да, извесна представа о правди''. И да је стави као наслов своје исповијести.

Што се мојих импресија тиче, поводом ишчитавања ове књиге, јесте увјерење за које се никад до сада нијесам толико залагао да бих га смио гласно изговорити, а овог пута хоћу: Срби, купите и прочитајте Мартијеву књигу да би вам текуће контроверзе биле јасније и то баш онê због којих се живи поједосте!

Наравоученије: Након османлијске Турске, царске Аустроугарске и нацистичке Њемачке и Италије, САД су четврта империја у историји која баца шапу на Србију (Косово и Метохију), стварајући лажну представу о тобожњој непомирљивости саживота Срба и Шиптара. Јединим, а вјечно истим, рецептом сваке империје (свршеним чином) САД настоје да властиту концепцију овог дијела Балкана принудом произведу у ''историјски договор Срба и Албанаца''. Зато је борба Србије за своје Косово и Метохију тако огорчено тешка.

Последња представа за наш народ и свјетску јавност, у извођењу диригента америчког симфонијског оркестра у Србији, одлазећег амбасадора Кајла Скота, била је у Прањанима, 15. септембра ове године, приликом прославе 75-те годишњице операције ''Халијард'' (Halyard Mission), на мјесту са којег је 1944. године евакуисано око 500 савезничкијх пилота, претежно америчких, чије су ваздухоплове оборили нацисти. Слушајући Скота, који рече да су те ''1944. године савезнички авијатичари бомбардовали нафтне погоне Вермахта у Румунији'' и да су ''ти хероји били приморани да искоче из авионâ изнад југословенске територије и имали среће да их пронађу партизани и јединице краљеве војске'', посебно наглашавајући да ''умјесто да их убију Њемци, спасиле су их српске породице'', човјек би повјеровао да амбасадор искрено мисли, када на крају своје пригодне бесједе, егзалтирано поручује: ''Ваша дјела никада неће бити заборављена! Заједно смо радили и стварали историју!'' – Ипак, Срби нијесу толико наиван и испрепадано глуп национ да јасно не виде, господине Скот, како Срби, кад ''раде'' са Американцима, ''стварају историју'', а кад рецимо ''раде'' са Русима, примају ''малигни утицај''. Колико су данас још ''кривљи'' кад почеше да ''раде'' још и са Кинезима, тек ће се видјети!