ЗОРАН ВУЛЕВИЋ ''ПУЧ''

Пише Зоран Вулевић         

ПУЧ

                        Због основане сумње да се католици и протестанти (засад, без православаца) озбиљно залажу за ексклузивно право јединих тумача ислама, Мухамеда и Курана, заобилазећи неквалификованог и прононсираног тумача, имама Фетулаха Гулена, и његову визију опет једино могућег просвећења цивилизације, исправно је надати се да ће исти тај свијет у модерној етапи своје еволуције још чешће гледати све теже терористичке нападе са све више цивилних жртава – као заслужену добит који ови тумачи свакодневно дају као свој прилог срећном развоју човјечанства.

            Пуч на Босфору је логична консеквенца тих настојања.

            Ко више мари за страх нобеловца Јосифа Бродског, који је прије тридесетак година јавно изговарао своје страхове: ''Наш свијет постаје потпуно пагански. (...) Страшно се тога плашим, хоће ли то паганство довести до судара између исламског свијета и хришћанства. Хришћански свијет се неће моћи одбранити, исламски ће га озбиљно притискати. То објашњавам чисто демографски. И мени се тај судар чини сасвим реалним''. Развијајући ову своју тезу покушао је и да се интелектуално опредијели и наставља: ''Прагматичари тврде да разлике између та два свијета и нијесу тако велика. Ја у то не вјерујем ни на секунд. И мислим да са исламским схватањем свијета треба окончати. (...) На крају крајева, наш свијет је шест вјекова старији од ислама и зато сматрам да имамо право да судимо шта је добро, а шта рђаво''.

            Овако изведено прâво на тумачење свијета посебно је његовао и његује Запад, елитистички правовјеран. У репертоар свог ''едукативног утицаја'' на еволуцију свијета сасвим свјесно и поодавно уврстио је – пуч. Тај инструментариј у њиховој доктрини није завриједио ни да буде дефинисан. Врховно начело политике (лукративност) имплементирао је недогматским, еластичним и крајње креативним   прерогативима ефикасности извођења (на изабраним географским дестинацијама) и гласи: пуч је добар онда када је по нашој вољи (у складу са ''најразвијенијим демократијама свијета'') и то сте имали прилике да јасно видите у Србији, Египту, Либији, Ираку... Пуч је заиста лош, врло лош, уколико поприми супротан вектор од очекиваног као што сте видјели у Сирији и Турској, рецимо. Историјски поклич (''Нема слободе за непријатеље слободе!'') којим је кликтао Сен-Жист и спроводио Робеспјер у доба Француске револуције модерне тумаче свијета очито више не инспирише.

            Такође, због основане сумње да су САД одлучиле да својој највећој НАТО савезници Турској организују ''политичко рјешење за њене нагомилане унутрашње проблеме'', како пише преслободна западноевропска и америчка штампа у сваком свом ''утемељеном тумачењу стварности на провјереним чињеницама'' може код ''мањих ентитета'' (препознајемо ли се?) да изазове ''безразложан страх од изазивања некаквог хаоса'', уколико наводно егзекутори не добију резултат у складу са очекивањима. Прочитавши ово наш човјек се распитује, значи ли то да је немогуће отварати поглавља, а затварати перспективе?. Као и увијек опет нијесу разумјели: посве је природно, нема ту никакве контрадикторности. Јер, ако су свог Реџепа опоменули ударом да се не приближава Русији, зашто ''меким'' поступком (Поглављем 35) не би Александру поручили да се једино одрицањем од Косова и Метохије можемо ''рационално понашати'', чиме би ''мали ентитет'' (у овом случају Србија) напокон научила да је лишењем руске подршке у Савјету Безбједности УН и смањењем њеног политичког утицаја на Балкану изабрала једини ''исправни пут који треба да слиједи''. Срећом, овај случајно одабрани детаљ ипак нема никакву ни апокалиптичну дубину ни универзалну тежину, већ је једино примјер како своје и медицинске и хуманитарне услуге Запад штедро нуди свим обољелим од тираније на брдовитом Балкану и, уколико се терапија спроводи уредно, нема страха да ће болесник осјећати тегобе због евентуалне неселективне предозираности. Наравно, несразмјерно важнији процес се у овом тренутку одвија и режира у Турској, јер од његовог исхода зависи геостратешка (пре)оријентација глобалних актера на свјетској сцени, погодили су и лаици. И док обичан свијет свакодневно и редовно бива изненађиван наоко контроверзним вијестима, експерти нас подсјећају на нужност консеквенци које се закономјерно одвијају, по партитурама моћних диригената и њихових врхунски увјежбаних оркестара. Ако је већ Барак свог савезника Реџепа хтио да привуче на своју страну у ''сиријском пролећу'' зарад све неподношљивије угрожености ''демократије и људских права'', ако му истовремено подржава активности ''Слободног Курдистана'' директно науштрб турских интереса у турској држави, ако му ''јединог правовјерног тумача ислама'' Фетулаха Гулена већ двије деценије штити  под окриљем америчких специјалних служби у својој Пенсилванији, ако Баракова десна рука Европска Унија већ пола вијека држи према Турској отворени буквар подучавајући је основама ''владавине права, слободе говора, укидању смртне казне, избјегавању употребе претјеране силе полиције'' и свим осталим до сада ненаученим лекцијама, ако (...) – има ли турска држава право и моћ да њен предсједник чак и ''изрежира'' разлаз са ''пријатељима'' из САД и ЕУ и свој брод усмјери на пловидбу источним морима и океанима у потрази за равнотежом моћи и отварањем перспективе за властити народ? ''Нема'', одговара Запад. ''Наравно да има'', одговара Александар Дугин још прије десет година у својој књизи ''Напријед ка осовини Москва-Анкара'' и то јој је ''врло прагматичан и рационалан избор''.

            Моћ паралелне државе, коју су Американци и Гуленове присталице дуго инсталирале у Турској било је умало фатална грешка турских власти, па Дугин чак увјерљиво показује цио инструментариј који је ЦИА, под плаштом хуманитарних програма и добротворних организација, инкорпорирала у Турској, као и то да је врхунац драме био у ноћи између 15. и 16. јула ове године (само 24 сата након што је терориста камионом прегазио више од 80 и осакатио више од 100 мирних грађана у Ници) – када су амерички агенти у спрези са својим ''обрађеним кадром'' у турској војсци одлучили да проведу свој државни ''легални задатак и циљ'' – удар! Збацивање Ердогана требало је да се по сваку цијену спријечи предсједникова намјера да са кемалистима прекине политичке везе са Вашингтоном и да се окрене евроазијској политици са Москвом. Дугин даље тврди да су удар покренуле исте снаге које су обориле руски бомбардер СУ-24 над Сиријом и изводи закључак: ''Сада ништа не може да спријечи Турску да напусти НАТО, приближи се Русији и заувијек прекине однос са онима који су жељели да збаце легитимну владу''. И већ самозадовољно наставља: ''У мојој књизи, која је објављена прије десет година у Турској, као и у другим приликама, ишао сам испред времена, али сада је историја сустигла ову стратешку идеју!''

            Ипак, стратешка (пре)оријентација је дуг, сложен и непредвидив процес. Чак и за овакве дубоко инволвиране експерте, који обично у својим авангардним бестселерима евидентним пропагандистичким публицитетом стичу ореол тумача будуће историје и пледирају на ексклузивност. Наравно, не би ни њима требало бланко вјеровати и ваља се дистанцирати макар онолико колико и од оних са почетка текста, који су већ својим ''учењем'' донијели практичну корист човјечанству - непрекидну спиралу насиља најшаренијих слојева вјерника према иним невјерницима, што је једина егзактна константа, на коју човјечанство може са поуздањем рачунати у свакој фази своје еманципације.

            Но, вратимо се основној тези нашег промишљања: откуд пуч и ко је, у ствари, контроверзни глобални имам Фетулах Гулен? Пошто је његова личност тек недавним догађајима у Турској доспјела у жижу интересовања, чак и лаичког, ваља објаснити да је овај пензионисани турски имам, већ 1999. године отишао у САД ''на лијечење'' и, како болест упорно траје, он и даље живи у Пенсилванији и ревносно се придржава строго прописане терапије! И, докле сеже интересовање свјетске интелектуалне јавности за њега и његов рад, можда најбоље говори податак да није мали број оних који га сврставају међу најутицајније умове модерног доба, те га тако придодају друштву Чомског, Солжењицина, Кисинџера и других. Упркос томе провјерене чињенице стоје овако: он је лидер Хизмета, својеврсне вјерско-друштвене организације у Турској, која окупља десетину милиона симпатизера и чланова у земљи и широм свијета. И по форми и по садржини свог дјеловања Хизмет је збиља некарактеристична савремена асоцијација друштвеног ангажмана, глобално децентрализована, која добровољним акционарством прикупља и новац и сљедбенике и улази у све поре друштвеног организма: оснива банке, хуманитарна удружења, болнице и друга љечилишта, осигуравајуће куће, привредне холдинге (за грађевинарство, пољопривреду, комуналне дјелатности), пројектантске куће, институте, школе, факултете и институте, медијске куће, листове, радио и телевизију – ријечју паралелни систем, својеврсна парадржава, која својим устројством и нараслом моћи врши несумњиво велики и снажан утицај на укупан друштвени живот у Турској. Посебно се то осјећа у сфери васпитања омладине или у високошколском образовању (његов је чувени истамбулски универзитет Фатих, па најчитанији дневни лист ''Заман'', бројни привлачни интернати, у којима удобно живе и припремају своје пријемне испите на хиљаде младих студената, итд.) Овако оспособљени и инструисани подмладак по завршетку школовања и стицања диплома неуобичајено брзо, пореди ли се то са просјеком, добија прво запослење и добро плаћен посао, напредује у својој каријери и постаје будући декларисани и ревносни уплатилац помоћи, коју од својих примања издваја за рад организацији којој припада, т.ј. свом џемату односно разгранатој организацији Хизмет морају да уплаћују од по 10% до чак 30% од својих мјесечних принадлежности. Тако се Хизмет прогресивно и успјешно развија.

            Поред овако широке лепезе првокласних институција, свуда беспријекорно конципираних и организацијски и инфраструктурно, мора да је било још нечег чиме је Фетулах Гулен могао да анимира толики број својих присталица? Одговор на ово питање је потврдан и дијелом лежи и у прагматски интонираној верзији ислама коју овај имам проповиједа, вјешто баратајући предвидивим очекивањима модерних исламистичких вјерника, којима треба понудити примијењену религију односно еклектички одабрану доктрину оних учења из којих прво треба елиминисати искључивост њене изворне догме о само том и једином погледу на свијет. Тако је Гуленов ислам без устезања препознао технолошку модернизацију и иновативност глобалне информативне ере савремене цивилизације, тржишну привреду, предузетништво и самоиницијативност појединца – као најефикаснију могућност да се млади људи домогну прије свега економске а тиме и политичке еманципације и независности, уз неизбјежну вјерску компоненту која пропагира вјерску толеранцију, слободу избора и неизбјежну, али и пожељну сарадњу са свим религијама – као својеврсни универзални екуменизам. Уочавајући законитости историје – вјечне сударе богатих и моћних с једне, те сиромаштва, биједе, незнања и болести осталих с друге стране истог организма које се назива човјечанство, Гулен непогрјешиво инвестира свој капитал у оне акције које му доносе свјетски престиж и славу, прије свега код милиона ускраћених у животу који због тог хендикепа наивно вјерују у божју промисао његовог вјерског мисионарства. Илустрацију свог практичног прагматизма Гулен је показао након 11. септембра када су у САД срушене ''куле близнакиње'': истог трена је у водећем њујоршком листу ''Њујорк тајмс'' закупио цијелу страницу, да би оштрим и јасним језиком осудио џихад као сурову, непожељну и неприхватљиву верзију ислама, што је разумљиво, у таквим тренуцима, изазвало широку народну подршку и огромне симпатије.  

            Овако конципиран систем инструктаже Гуленових присталица у Турској траје деценијама и, како је вријеме одмицало, турске власти су се са све више опреза и подозрења односиле према активностима Хизмета. Историјска иронија јесте у томе што је Фетулах Гулен један од оснивача владајуће предсједникове партије АКП и његов први главни сарадник, који је пресудно утицао на учвршћивању партије и њеном престижу у Турској, а тиме и несумњивом снажном лидерству Реџепа Тајипа Ердогана. Наиме, током ''Ергенекона'', афере која се (уз лаичку слободу поређења) може назвати својеврсним турским ''Вотергејтом'', ухапшено је и осуђено преко 500 високих официра (наравно, и других утицајних и важних јавних личности) и тај процес ''чишћења издајника'' не би био тако ефикасан и брз да Гулен тада није помогао и подржао АКП. Но, касније ће се сумње и подозрење за све што Гулен ради у Турској множити снагом лавине и убрзо ће се појавити књига Ахмета Шика ''Имамова војска'' (у почетку чак и забрањивана) у којој ће крајње отворено бити изнесена јавна оптужба да је Хизмет парадржавна организација, која је војнички и хијерархијски структурисана и која свој разорни утицај у турском друштву врши у свим сферама живота: полицији, војсци, правосуђу, медијима... Докле је сезала изнесена оптужница на активност Хизмета најбоље говоре у овој књизи изнесени подаци да је ова ''контроверзна националистичка и шпијунска мрежа'' искреирала свој глобалистички наступ широм свијета. Да је истинитост тих навода могућа, свијет је почео да се увјерава крајем деведесетих година прошлог вијека, када је Русија објавила да је протјерала стотину Гуленових сљедбеника из своје земље односно када је 2008. године законски забранила њихов рад у Русији. Инспирисане примјером Русије и власти околних земаља бившег СССР обрачунале су се са његовим утицајем) затвориле су се школе у Ташкенту, у Санкт Петерсбургу, у Казахстану...).

            Послије овако обнародованог инкриминисаног дјеловања Фетулаха Гулена учестале су књиге о његовој непријатељској и подривачкој дјелатности. У једној од њих, од аутора Османа Гундеша, саопштена је теза о утицају Гуленових школа у централноазијским земљама бившег СССР као синхронизованом послу Гулена и агената ЦИА, што је за свјетску јавност постало увјерљивије тек избијањем афере о разлозима и неопходности и даљег Гуленовог останка у САД, за који су се залагали (супротно налазима руске ФБИ) бивши истакнути сарадници ЦИА, међу којима и свјетски познати Мартон Абрамовиц! Како било, тек односи између Хизмета и АКП се рапидно погоршавају и врхуне 2013. године (након сукоба Турске са Израелом око убиства турских пилота), када по први пут Гуленове присталице учествују јавно на антивладином протесту! Од тог тренутка, кап је прелила чашу: разлаз између Фетулаха Гулена и Реџепа Тајипа Ердогана је коначан.

            Посљедице након осујећеног пуча у Турској засад су још увијек теже видљиве, али се са сигурношћу могу апострофирати неизбјежности. Свакако јесте очигледно да односи у НАТО савезу никада више не могу остати исти као прије. Једну од шест НАТО база у Европи и највећу авиобазу у Турској, Инџирлик, обезбјеђује мултинационални састав војске алијансе (Американци, Британци, Њемци и Турци). Припадника америчке војске има 2 000, у бази је стационирано техничко нуклеарно наоружање, а Ердоганова блокада базе коју је извело неколико хиљада турских специјалаца била је пригодна политичка показна вјежба, која је требала да увјери њене евроатлантске партнере да искључење снабдијевања електричном енергијом, обустава летова и детаљни претрес осјетљивих пунктова унутар система није само једнократна мјера! Лако је замислити бијес и тугу Амера при сазнању да не би могли са овог плацдарма да бомбардују њима омиљене мете у Сирији, Ираку, Либији... Војни експерти увјеравају да блокада тог софистицираног система и укупног војног комплекса (ако би потрајала дуже од 96 часова) може да има несагледиве посљедице.

            Турски предсједник је за кратко вријеме од кочоперног лидера исламског свијета, који је показивао у јавности пријетећи прст према ЕУ и САД и упражњавао одбранашку реторику у сукобу са Русијом око обарања руског бомбардера СУ-24 над Сиријом у новембру прошле године, већ стигао да напише Русији званично извињење у име турске државе, да оде код Владимира Владимировича Путина, да ултимативно затражи од САД да ''изаберу између Турске и Гулена'', да наговијести читав низ мјера које ће покренути у Турској, од којих Европска унија на вијест о могућем враћању смртне казне у правни систем турске државе саопштава да ће и ''формално прекинути приближавање Турске ЕУ''...

            А наше реакције? Ни Олимпијада не може потиснути очекивања Балканаца, љубитеља позоришних представа на свјетској политичкој сцени, да оваква глобална прегруписавања не протумаче у сагласју са својим острашћеним жељама и очекивањима, потпуно се предајући свом фаталистички детерминисаном науму и увјерењу да је свијет, виђен очима из њихових сужених вилајета управо кренуо правцем да испуни њихов сан. Муслимани Балкана силно се обрадоваше што је и овог пута Реџеп Тајип Ердоган ''одбранио Турску''. Подршка свом вођи ватрено је и бучно испољена у Сарајеву, у Приштини, у Новом Пазару, у Рожајама... Послати су телеграми подршке, шенлучило се ријечима и перформансима, призивала слобода. Сред општег славља ја сам се присјетио историјских по(р)ука, па вам их преносим. Приликом прве званичне посјете Анкари рахметли Алија Изетбеговић је направио скоро протоколарни инцидент одбијањем да положи вијенац на гроб Кемала Ататурка! Сјећам се како су се дежурни тумачи дневне балканске политике, учени и обавијештени ''експерти'', дуго мучили да некако протумаче овај гаф, заборављајући у тој неочекиваној фрци да питају самог Алију, по повратку, зашто је тако поступио? Но, Алија је прије њих знао: својој пастви и иним аналфабетама на Балкану мора се дати децидно јасан одговор, па је у ''Исламској декларацији'' дословце записао: ''Турска је као исламска била империја, а као секуларна само осредње европско друштво''.  Јасније се не може пренијети политички став, а вјерницима остаје само да вјерују свом вођи и слиједе његов пут.

За успјех ка том светом циљу Алијино ''капитално дјело'' понудило је и рјешење - у свега четири корака, како нам објашњава универзитетски професор др Ненад Кецмановић, аутентични познавалац прилика у БиХ.. - Први је поновна исламизација Муслимана у Босни! За тај задатак довео је енергичнијег реиса Церића, који је како се и очекивало одмах упутио чувену фатву ''комунистичким хоџама'' да су ''листом били полицијски доушници и ништа нијесу учинили да ојачају и прошире ислам''. – Други корак је коначни разлаз вјековног суживота муслимана и хришћана! Католицима, православцима и муслиманима Алија је поручио: ''Нема коегзистенције између муслимана и немуслимана'', а потом је услиједи ''убједљива'' научна елаборација овог принципа. – Трећи корак је историјски и односи се на веће укључивање Бошњака у ''заједницу муслимана од Марока до Индонезије''! Ово начело слиједио је и Реџеп Тајип Ердоган, кад је у свом тријумфалистичком заносу устврдио да се његовој величанственој побједи у трци за предсједнка у Турској ''радује не само Анкара и Истамбул, већ ту радост осјећа и Сарајево, Приштина, Нови Пазар'' или кад је одушевљене земљаке подсјетио како је њихов вођа приликом посјете Анкари ''оставио њему у аманет Босну''. - Четврти и последњи, завршни корак, је морао бити пророчки, пошто су претходна три (надао се убијеђени Алија) па скоро остварена, те је доброхотни и премудри вођа написао и свети ајет, да ''муслимани, када постану већина, треба свима да наметну шеријат''! Није на вођи да за живота дочека остварење својих идеала, јер њихова грандиозна историјска визија захтијева вријеме. Битан је одгој вјерних сљедбеника: син Бакир већ показује да ће очево свето дјело бити настављено.

            Толико овога пута и хвала Ти, добри читаоче!

            Има ли ово што испричасмо какве везе са пучем на Босфору, или је пак још једна ауторова промашена тема, закључи сам.