Зоран Вулевић, публициста и преводилац БРИКС И Г7 – ПАРАЛЕЛЕ

ПОГЛЕДИ

Пише Зоран Вулевић, публициста и преводилац

БРИКС И Г7 – ПАРАЛЕЛЕ

Већ смо писали о томе како савремену геополитику одређују двије најмоћније и највидљивије организације овог раздобља цивилизације (БРИКС и Г7), а сада намјеравамо да вас још ближе упознамо са дометима оба ова ''клуба'' и перспективама њиховог развоја у будућности. И, одмах се мора констатовати да организација БРИКС (акронимна скраћеница од државâ чланицâ – Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) својим утицајем не само да парира групацији најразвијенијих земаља свијета Г7 (САД, Јапан, Канада, Њемачка, Француска, Велика Британија и Италија), већ својом политичком платформом изнова афирмише принципе новог мултиполарног свјетског поретка и слободног тржишта, у којем неће бити мјеста за уцјене, економске санкције, трговинске ратове, пријетње и оружане интервенције правдане ''заштитом људских права и демократије'' – тог досадашњег многоструког арсенала лукративних колонијалних шема, понајприје америчког огољеног интервенционизма, без поштовања међународног јавног права и улоге УН у рјешавању међународних билатералних спорова међу државама што се данас види јасно као оптерећујући разлог за укупан политички и економски прогрес свих држава на планети Земљи.

Недавни самит државâ чланицâ БРИКС-а, средином новембра 2019. године у Бразилу, донио је као документ једногласно усвојену Декларацију, која садржи чак 73 тачке, што говори о тијесној, усаглашеној и широко заснованој регулативи међу овим државама, које већ данас имају већи БДП од групације земаља Г7, а начином брзог и хармоничног одлучивања о свом координисаном наступу на свјетској сцени у будућности представљају контрапункт и охрабрење слободољубивом дијелу човјечанства, у поређењу са недавним самитом Г7, када актуелна политичко-економска елита на глобусу није успјела да се усагласи ни око заједничког коминикеа односно до заједнички потписаног документа након завршетка скупа!

Иако смо о БРИКС-у писали у ранијим бројевима овог часописа, није згорег поновити да почетком ове нове године БРИКС-ова Нова развојна банка већ слави петогодишњицу. Својим улагањима она већ сада умногоме помаже изградњу капиталних инфраструктурних пројеката, тако видљивих на афричком континенту, али и у другим државама на другим континентима, посебно онима које учествују у кинеском мега-пројекту ''Појас и пут'', оцијењеном као највећи инвестициони подухват у досадашњој историји свијета. Предност коришћења средстава из Нове развојне банке јесте првенствено зарачунавање ниске, реалне камате у домицилним валутама земаља у којима се ти пројекти граде, па финансирање инвестиције није истовремено и ризик од немогућности враћања дуга или чак дужничког ропства, омиљеног инструментарија САД у својим аквизицијама широм планете, чиме се неразвијене и земље у развоју ''подупиру'' да примјењују и досегну ''истинску демократију америчког типа''. Тако се дужничке земље ослобађају главне пријетње – блокаде финансијских средстава приликом финансирања трансакцијâ преко озлоглашеног система евиденције новца (тзв. СВИФТ-а) који је под директном контролом САД.

Овако поједностављеним и економској моћи земаља корисницâ уподобљеним аранжманима кредитирају се многи витални и капитални пројекти у свим сферама привреде – здравственој, монетарној, трговинској, царинској, безбједоносној, еколошкој... Када се овоме дода податак да само земље БРИКС-а обухватају 40% укупног становништва Земље и преко 50% њене укупне територије на четири континента, може се сагледати капацитет и домет новог канала међународне политичке и економске кореспонденције, а који у цјелости потпомаже међународно јавно право и не дјелује противно Резолуцијама СБ УН као што то чине каткада САД, бар до сада. Уосталом, све ове институције, чији је оснивач ОУН, као и многе друге (ММФ, СТО и сл.) ова недавно усвојена Декларација БРИКС-а још једном истиче и афирмише као незаобилазни међаш у правно-политичкој конфигурацији међународних односа.

Када се трезвено размотри овако брз и евидентан успјех, који су након завршетка хладног рата и америчког НАТО-волунтаризма у другој половини протеклог стољећа изазавали свеопшти отпор тиранији једине свјетске силе у том тренутку, реконфигурација свјетске моћи морала је законито доживјети метаморфозу. Предоминација до тада једине суперсиле пријетила је новој, неслућеној апокалиптичној катастрофи човјечанства, а зауздавање такве, до сада у историји никад виђене колонијалне хоботнице, могле су да изведу само оне земље, које имају највише енергетских ресурса и најпрестижнију војну технологију (Русија) и несагледиву перспективу економске снаге (Кина), уз сарадњу све већег броја држава које већ данас препознају да ће модел будућег свјетске економије а тиме и геополитичког утицаја, бити у оном дијелу планете, у којем је за сада инсталиран политичко-економски систем којег заговарају земље БРИКС-а.

Погледајте најочитије примјере: Њемачка гради са Русијом ''Сјеверни ток 2'' упркос пријетњама из САД, јер зна да само у споразуму са Русијом може себи обезбиједити предвидиву и стабилну енергетску будућност за своју економију, иако декларативно потврђује продужавање санкцијâ према Русији коју изриче као члан ЕУ! Свакоме је јасно да, након изградње и пуштања у рад овако моћног гасовода (заједно са ''Сјеверним током 1'' обезбјеђиваће око 110 милијарди кубика гаса годишње) Украјина постајати све мање битна у геополитичком надигравању са Русијом, да ће њен уцјењивачки капацитет према ЕУ и Русији све више слабити – па ће и политика ЕУ према Русији свакако бити другачија од садашње! Како су се Американци до последњег часа упињали да блокирају изградњу овог гасовода видјели смо недавно, у новембру 2019. године, када су два америчка сенатора, Тед Круз и Рон Џонсон, упутили пријетеће писмо Едварду Харему, власнику фирме ''Олсиз'', која поставља подземне каблове гасовода испод Балтика. Због звечеће дрскости и осионости којом се амерички конгресмени обраћају некоме, а као илустрацију садашње климе у међународним односима, преносимо га у цјелости: ''Ово писмо упућено је вама, вашим запосленима, компанијама и дионичарима као формално-правна нота. Амерички закон је усвојен са специфичним циљем да моментално заустави ваше радове на ''Сјеверном току 2''. Једини одговорни потез ваше компаније и вас јесте да тај посао смјеста престане. Уколико ипак наставите, макар и само један дан након што предсједник потпише закон, суочили бисте се са разорним и потенцијално фаталним правним и економским санкцијама''. Толико о америчком дипломатском стилу! Пошто ''Сјеверни ток 2'' гради и око 350 њемачких фирми то значи да би се и оне могле наћи под удар оваквих америчких санкција. Па ипак, упркос и таквој пријетњи, Њемачка је чврсто ријешена да овај гасовод заврши у другој половини идуће године!

Такође и Турска, након нечасне улоге САД у пучу против Таипа Реџепа Ердогана и помоћи турском предсједнику од стране Русије у том часу, окреће нови лист у својој политичкој историји. Најмоћнији савезник САД у НАТО пакту чврстим аранжманима (руско-турским гасоводом, куповином најмоћнијих противракетних система С-400 од Русије, интензивирањем међусобне економске сарадње у стварању заједничких компанијама за продор на нова свјетска тржишта) ставља до знања стратезима у Вашингтону да не пристаје на улогу другоразредног партнера. Ангажовање турске армије, заједно са Русијом и Ираном на Блиском Истоку, јасно показује нови курс турске спољне политике.

Све су ово јасне перспективе геополитичког надметања због којих се САД јеже а понекад демонстрирају бијес попут питбула који не може да добије обећано му парче меса. Трговинске санкције према Кини и Русији, пријетње новим НАТО инвазијама, незаконито блокирање државних финансијских средстава (Венецуела, Сирија, Иран) биће само мизансцен за америчку унутрашњу политику, свакако без жељеног ефекта оне културолошки усађене парадигме каубоја који све рјешава и добија повлачењем прста на обарачу. Када смо већ код ове приче, можете ли се сјетити да је иједан Американац у њиховој полумиленијумској историји добио предсједничке изборе без започињања рата? Који је то амерички предсједник елаборирао Општи план за развој човјечанства, а толицина су добијали Нобелову награду за мир?!

Како то САД санкцијама на перфидан начин уништавају сваку земљу, у којој налазе природне ресурсе које треба опљачкати, показаћемо на примјеру Венецуеле. Познато је да је ова земља власник највећих резерви нафте на свијету и да оне, по сваком праву, припадају венецуеланском народу. Ипак, Трампов доскорашњи савјетник за националну безбједност Џон Болтон је без устезања јавно признао да је рушење венецуеланског предсједника Мадура мотивисано ''интересима нафтне индустрије''! Амбасадор Венецуеле у Србији, господин Димас Алваренга објаснио је у недавном интервјуу за лист ''Печат'' како то САД брутално пљачкају његову земљу. Амбасадор тако наводи примјер како се на конкурс за додјељивање концесије за истраживање злата, који је расписала његова земља, јавила и нека канадска фирма за коју је утврђено да не посједује довољне финансијске гаранције за тај посао. И, пошто је пропала на конкурсу, она одмах тужи државу Венецуелу за ''изгубљену планирану добит од 2,2 милијарде долара''! На суду Венецуела губи парницу, а ова фирма успијева да добије ничим зарађени новац тако што је другој фирми, са сједиштем у Тексасу, конфисковано око 13 000 бензинских пумпи широм Америке, уз истовремену блокаду свих пословних рачуна, јер се наводно испоставило како је мала канадска фирма ''Кристалекс'' управо огранак ове друге велике компаније ''Ситго'' па се тако, ето, могла промптно наплатити ''изгубљена планирана добит''! Амбасадор у свом свједочењу, на крају, каже: ''Сва та средства су дата на располагање Хуану Гваиду за рушење власти у Венецуели. Опљачкали су нам и златне полуге (у вриједности од 1,5 милијарди долара) које је предсједник Уго Чавез заложио у њемачку Дојче банку, као гаранцију за кредит. Кад је кредит исплаћен, предсједник је затражио полуге натраг, али му је речено да су предате Енглеској банци ''на чување''. Енглеска банка је одбила да нам их врати!''

Вратимо се теми. Примјећујемо да кинеска иницијатива ''Појас и пут'' добија све више присталица међу државама Средње Европе и Балкана и да су многе земље прихватиле учешће у њој, са јасним увидом да ће им понуђена сарадња обезбиједити многе бенефите за њихове економије. Поред Мађарске, Србије, Чешке, Словачке, Грчке – све више је заинтересованих из нашег непосредног и даљег окружења, а од сарадње са Кином, гле чуда, не зазиру ни водеће чланице ЕУ (Њемачка и Француска), па нема више казнених мјера за земље кандидате за чланство у ЕУ – како је то било запријећено Србији због извоза кинеског челика из српске жељезаре у Смедереву!

Већ смо писали о томе како је БРИКС отворен за примање у чланство и свих других земаља које прихватају постулате из већ поменуте Декларације и које се ни на који начин не присиљавају да ''отварају'' и ''затварају'' поглавља (како то данас чини ЕУ), дисциплинујући и доводећи будуће аспиранте за чланство у њој у вазални положај. Ако је тако, а нијесмо чули кредибилну анализу да тако није, не чини ли се сврсисходним да Србија рецимо, погођена неодустајним предусловом да прије уласка у ЕУ претходно мора да призна ''независну државу Косово'', рационално промисли не само о чланству у Азијској економској заједници (што је већ учинила) већ и о логичном приступању БРИКС-у, за почетак као посматрач, и то већ на првом сљедећем самиту БРИКС-а који ће се одржати ове 2020. године у Москви?

Зар се већ не види голим оком да је тијесна сарадња са Русијом и Кином омогућила Србији да релативно брзо и успјешно зацјељује своје вишеструко израњављено тијело у вандалском разарању НАТО пакта 1999. године, да се предложеним преумљењем спољне државне политике сврставамо у корпус пријатељски настројених земаља са којима можемо сарађивати на обострану корист, а не да у страху за своју физичку егзистенцију, уз отворену пријењу губитка дијела суверене територије Србије, ''гутамо'' уцјењивачке пилуле евроатлантских предатора.

На крају, због мучних дешавања у вези са прогоном СПЦ у Црној Гори, настојао сам да овај чланак буде што је могуће краћи, да не бих узимао драгоцјени простор за актуелна разматрања на ову тему. Одустао сам засад од шире елаборције ове теме, за коју се надам да ћу имати више простора у наредним бројевима часописа.

На крају, да не заборавим - свим нашим читаоцима и сарадницима честитам новогодишње и божићне празнике, са жељом да и убудуће пишемо и говоримо истину и само истину!