Зоран Вулевић, преводилац и публициста ''О ЈЕЗИКУ, РОДЕ, ДА ТИ ПОЈЕМ''

Пише Зоран Вулевић, преводилац и публициста

О ЈЕЗИКУ, РОДЕ, ДА ТИ ПОЈЕМ

            Повод за промишљање о српском језику и ћириличном писму је толико ургентан да се у дефинисању националних интереса у овој сфери културе морају покренути све српске институције, компетентни интелектуалци и посебно просвјетно-школски систем како би се дошло до заједничког фронта, кадрог да се супротстави пошасти која се зове – затирање српског писма - ћирилице.

Опомињу нас са свих страна (ко хоће да послуша) колико је узнапредовала небрига српског народа за своју духовну основу на којој почива његово опстојање – језик и писмо, а још увијек нема рецептуре за озбиљне симптоме болести који су све очитији. Академик Василије Крестић је давно записао: ''САНУ – институција која треба највише да води рачуна о свом писму и тренутном стању матерњег језика у држави – била је у своје време истинска Српска академија наука и уметности. Имала је посебан Одбор за ћирилицу који је радио на томе да се то службено, званично писмо, по Уставу загарантовано, што више шири по Србији. Међутим, тај одбор се угасио. (...) А шта се данас догађа у Академији, под овим руководством који ми имамо? Међународни скупови се одржавају на страним језицима! Увек је до сада било правило да службени језик у САНУ, као и службено писмо, буде ћирилица. Међутим, присталице ''великог брата'' су одлучиле да се скупови међународни одржавају на енглеском језику уместо да се српски прихвати као службени, па да се онда симултано преводи на друге језике. Не бих желео да критикујем ту установу, више бих волео да уиме те установе могу да кажем – САНУ је уз вас и уз ваше добре намере да се боримо за ћирилицу''. Подсјећајући да је у комунистичкој Југославији ћирилица смишљено потискивана, обзнанио је да је службени језик у ЈНА била латиница: ''У ондашњој Југославији имали смо једну фабрику која је производила писаће машине, али их је производила само на латиници! (...) Међутим, власт се мења, и та антисрпска и антићирилична политика на жалост опстаје. А ја се бојим да смо сви ми само последњи Мохиканци који смо задужени да се боримо за то писмо''. Сличног мишљења је и лингвиста проф. др Радослав Петровић који борбу за повратак ћирилице види као ''рат са ветрењачама''.

Сваки нараштај Срба се бар једном запитао, а данашњи са језом и страхом одгонета: зашто је ћирилица тако жестоко нападнута и то од оних народа који претендују на лидерство у породици нацијâ носилаца савремене цивилизације као и оних који по сваку цијену хоће да им се придруже? Коријени проблема су дубоки. Тек кад сагледамо укупност карактеристика које су потребне да бисмо неки људски ентитет у еонској хронологији историје именовали цивилизацијом и у њој препознавали поједине етникуме, изводећи их у појам народ, ваља одмах примијетити да су неизоставни научни резултати многих природних и егзактних наука, али и многозначни артефакти који припадају антропологији, етногенези и лингвистици. Тек када се све то интегрално сагледа може се са поуздањем научно одредити овај сложени социолошки, историјски, културни, политички, правни појам у пуном значењу. Досадашња панорама историје српског народа виђена је очима појединачних домета, мање или више у индивидуалистичким теоријама, а у највећој мјери она је огледало политичких интереса тзв. историјских школа најчешће европских колонијалних сила кроз вјекове. Када, послије дугог историјског (по)хода, сагледамо биланс посљедичних резултата свих тих метаморфоза, видимо јасно уочљиву нит – затирање српских цивилизацијских тековина, њихово прекрштавање (уређивање језика и писма) и преумљење (преваспитавање у атеизам и мултимодернизам као спас од ''мрачне теологије православља''), да би се стигло до слућеног циља – физичког истријебљења. Да овакав закључак није плод шизофреног српског самоодређења, разни свјетски проповједници истине и утемељивачи општесвјетске тираније подсјећали су Србе у правилним историјским циклусима и сваки пут покушавали силом оружја и ултиматума да их опамете и излијече од неизљечивог вируса – ''неподношљиве особине Срба, духа који противурјечи цијелом свијету'' – како је то давно уочио и свијету саопштио француски академик Жан Дитур, освједочени српски пријатељ.

Кренимо од почетака, како бисмо заблуде о себи и другима око нас, покушали да отклонимо уважавајући чињенице, без учења напамет лектире и наратива тих. тзв. историјских школа, које су нам, сјећате се, утискивале у свијест да ''прихватимо'' као научне чињенице и оне које су нам прије могле изгледати као неки сензационалистички, нови, парадоксални конструкт. Тако издриловани и клонирани (да ништа више не примамо као ''могуће друго'') кротко и наивно смо се данас препоручили за завршну фазу спиновања идентитетске метаморфозе свог националног сопства. Хајде да се преслишамо! Зар нисмо научили да су Срби дођоши, да се прилично касно појављују у европској цивилизацији (тек у 7. вијеку), да би два вијека касније зачели некакву недефинисану вазалну државност, примили хришћанство и тежили да се описмене? Тек крајем 12. вијека Немањићи су им скројили државу, али ни о том најсветијем и најсвијетлијем периоду своје историје ни данашњи Срби много не знају! Савременици виде своју новонасталу државу као историјски производ два српска устанка, признату на Берлинском конгресу 1878. године милошћу великих сила, да би највише знања о њој имали током 20. вијека, када је у заједничкој држави његовала ''више интересе'' (југословенство, пролетерски интернационализам, братство-јединство). Како данашњим њеним становницима, напосе Србима, објаснити (а да у то вјерују) како су научници међународне репутације (Анатолиј Кљосов, Павел Јосиф Шафарик, академик Предраг Пипер, Олег Николајевич Трубачов) дошли до нових сазнања – да је прва европска цивилизација настала на простору Подунавља и Хелма (Балкана) у вријеме неолита, те да су Срби, доказаним научним артефактима (Лепенски вир, Старчево и Винча), од искона овдје и да је њихово име општеважеће за све Словене. А руско-амерички биолог Х.А. Кљосов говори о Србима као ''аутохтоној балканско-динарској хаплогрупи'', поткријепљујући закључак неспорним материјалним доказима и бројним аргументима: топономастичким, антрополошким, лингвистичким, етнографским, историјским, археолошким.

Како ће ионако ријетки међу нама прихватити нова сазнања са разумијевањем и повјерењем, пребацимо се на основну тему – анализу српског језика и његовог миленијумског писма, ћирилице. Иако смо о томе писали 2014. године поводом обиљежавања стогодишњице од Првог свјетског рата, поновићемо оно што овој теми конвергира. Кад су на почетку рата 1914. године српска влада и краљ премјештени у Ниш, донијели су тада тзв. Нишку декларацију којом су за ратни циљ прогласили – ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, што се остварило формирањем Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије. За потребе троимене и троједне заједнице, већ 1915. године у Нишу, државна штампарија објављује студију академика Александра Белића (''Србија и јужнословенско питање''), у којој је српски лингвиста имао државно-политички задатак да ради на зближавању сва три конститутивна народа у новој држави. Тада се први пут појављује одредница српскохрватски за све што је требало именовати у просвјети и култури (свијест, мисао, језик, стандард, проза, поезија, књижевност). А на другој страни, годину прије (1914.) хрватски Сабор доноси Одлуку о забрани ћирилице, која је спроведена и у Босни и Херцеговини 1915. године! Овај ''револуционарни чин'' у култури примјењују потом ревносно и Србија (почетком 1916.) и Црна Гора (април 1916.)! Тако је озваничено, тада, и политичко име језика у новој држави (''српско-хрватско-словенски''), да би у СФРЈ српскохватски језик био један од три званична језика. Наиме, у СР Србији, СР Хрватској и СР Босни и Херцеговини важио је српскохрватски, у СР Словенији словеначки, а у СР Македонији македонски језик. Као што се види, име српског језика и ћириличног писма одољело је Отоманском царству, али је поклекло у Југославији, која је досљедно спровела латинизацију српског писма и елиминацију православног мишљења и писања. Такав силовит искорак у затирању српског језика и писма, у 19. и 20. вијеку, није виђен ни у Европи ни у САД. Срби, атеисти и Брозови сљедбеници, учинише тај подвиг, за који је руски дипломата Константин Леонтјев, иначе племић, мислилац и богослов, сликајући еуфоричну антиправославну атеистичку ''еманципацију'' балканских народа, записао: ''Некада је неписменост народа бољи чувар народне особености његове културне физиономије, него писменост по сваку цијену''.

Југословенским језичким пројектом извршена је србизација хрватског мањинског дијалекта и унијаћење већинског православног српског становништва (двоименовањем језика). Циљ је био – одвајање Срба од православног Предања и православне већине (царске Русије) и приближавање римокатоличким Словенима. Подсјетимо се, Бечки књижевни договор и Вукову реформу језика Хрвати прихватају акламацијом, па је Вук Стефановић Караџић 1861. године проглашен за почасног грађанина Загреба! А деценију и пô прије тога, 1845. године, Вук је избацивање српскословенских и црквенословенских слова овако образложио: ''Ми сви ваља да се трудимо, дотле да дотјерамо да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Словенским и од Словенских слова Латинскима, па ћемо онда и само онда бити један народ и имати једну књижевност''. Дакле, мисија са пуном самосвијешћу! Како је уз њега био Бартоломеј (алијас Јернеј) Копитар, опуномоћеник Бечког двора за словенско питање на простору Балкана и Украјине, опослио је и устоличење Свесловенског института за славистику, који је одмах преузео старање о изради рјечника за све словенске дијалекте, наводећи најбитнији разлог таквог чинодејствовања: ''Управо због тога је старословенски језик од заједничког интереса за све слависте, а посебно за аустријске је од посебног интереса, зато што му је ту место, тако да Аустрија не би требало да препусти његово изучавање прљавим рукама Руса''. Ово је цитат из његовог текста ''Патриотске фантазије једног Словена''! Писац и академик Меша Селимовић о Копитаревој мисији је написао сљедеће: ''Аустрофил, ревностан римокатолик, желео је да путем уједначеног језика и латинице створи основу за реализовање идеје о аустријском словенству уместо словенства рускога, римокатоличког уместо православног''. Данашњим читаоцима, између бројних угледних коментатора, понудићу само још луцидну опсервацију Огњена Војводића на ову тему: ''Заправо, Бечки књижевни договор био је пројекат политике тадашње Европске уније према балканским Словенима, а Јернеј Копитар тадашњи Јелко Кацин, супервизор и секретар, за политичко-религиозну асимилацију и интеграцију јужних православних Словена''. Отуда и његов закључак: ''Сврха спровођења Вукове реформе-револуције прилагођавањем писма практичним потребама било је одбацивање језика цркве, али и вишег сталежа, разрачун са класним непријатељем. Вук на много мјеста напада и омаловажава више сталеже, као у свом познатом чланку ''Виша класа народа нашега'', због чега је мит о Вуку уздигнут до култа''. И даље: ''Реформом је избрисана изграђена српска и филозофска лексика, као и филолошка, те се морало ослањати на друге језике и рјечнике. Наиме, отворено је поље за уплив страних ријечи и израза за које у простонародном језику није било одговарајуће замјене. Језик тако није био само лишен рјечника философије, богословља, науке, поезије, већ и рјечника опште културе у градској средини и опхођењу, а који је замијењен простим паланачким малограђанским говором, обогаћеним страним изразима''.

Када је у својој ''Историји нове српске књижевности'' и један Јован Скерлић обзнанио своју критичку оцјену (''Старе се преграде руше, стапају се народи и културе једне српскохрватске књижевности''!), давнашњи аустроватикански наум могао је да се несметано спроводи. Нове генерације биле су одушевљене Скерлићевим заносом: ''Наша култура и књижевност (...) почиње од 18. века, а то је излажење из Средњег века и улажење у модерно доба, одвајање од византизма и прилажење Западу, напуштање средњевековне црквене писмености и стварање световне, праве књижевности''. Врхунац остварења ''племенитих и авангардних искорака'' у језику остварен је 1954. године тзв. Новосадским књижевним договором који је имао за циљ да уједини хрватску и српску правописну и терминолошку норму. Данас видимо плодове ''племенитог искорака'': српска ћирилица је искоријењена у Хрватској, латиница је доминантна у Србији! Све у свему, римокатоличка мисија преименовања српског језика и народа у хрватски (тј. стварање нове народности и новог језика) – успијева. Руски дипломата и историчар Александар Фјодорович Гиљфердинг, у књизи ''Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији'', пише: ''Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским. Ако он жели уоштити појам о том језику назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: ''Умијете ли ви нашки?'' Но, који је то ''нашки језик'' он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назива својим правим именом, јер он сâм нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква''. 

Други Вуков помагач Ђура Даничић је радио и на превођењу Светог писма Старог завјета на народни језик, ''што је било пракса протестантдке реформације у Европи'', о којој Огњен Војводић каже: ''Циљ протестантске реформације био је одвајање Светог писма од Цркве, из власти свештенства, да га народ сâм слободно тумачи. Протестантским принципом је и српски народ требало одвојити од православне цркве и саборности, свођењем вјере на приватну ствар појединца. (...) И као што нас прелазак на простонародни језик као књижевни није осрбио већ расрбио, кроз расрбљивање имена језика и латинично писмо, тако нас ни преводи Светог писма на простонародни, свима нама разумљив језик, нијесу приближили Цркви, већ управо, по протестантском правилу, удаљили од цркве и свештеног православног тумачења Библије''.

Ово кратко подсјећање жели да данашњи читалац колико-толико сагледа ''плодове'' двовјековне тужне истине како се само од једног аутохтоног, српског језика, политичким инжињерингом стварају данас већ ''нови'' језици (сурогати српског), те како се генетски модификованим духовним садржајима кроз историју излегло (засад троје) младунаца: поред српског, још хрватски, црногорски и бошњачки) које ваља љуљати, хранити и подизати у новом времену, новим методама, и добро знаним и већ изреченим циљем. За то чудовеније академик Предраг Пипер, у својој књизи ''Увод у славистику'', каже: ''Формирање српског књижевног језика, у појединим периодима и срединама називаног и српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски, српски или хрватски, хрватски, бошњачки, и по начину на који се одвијало и по резултатима, нема аналога међу словенским, а вероватно ни међу несловенским језицима''. Потписник ових редова одустаје од првобитне идеје да вас, такође кратко, подсјети на неславну историју хрватског доприноса разарању српског језика и писма, јер се у међувремену појавила језгровита и поучна књига академика Василија Крестића (''О називу језика у прошлости Хрватске'', Удружење за одбрану ћирилице ''Добрица Ерић'', Београд, 2017.), у којој можете наћи драгоцјена документа која потврђују предани рад хрватске државе кроз историју по овој теми, само ће вам пренијети завршни пасус, којим аутор износи свој недвосмислен суд: ''Овим радом показано је и доказано да хрватска језичка политика није следила пут којим су покушавали да је усмере такви хрватски великани какви су били Иван Кукуљевић Сакцински, Ватрослав Јагић и Михо Клаић и политичка групација из времена када је стварана Хрватско-српска коалиција. Она је пошла путем којим су је усмерили Анте Старчевић, Еуген Кватерник, Јосип Франк и њихови идеолошко-политички наследници. Пут првих био је пут слоге, сарадње и заједничког живота са Србима, пут других био је пут насиља, сукоба и раздора, пут  чија девиза је била ''или се приклони или се уклони'', па је зато и дошло до стварања Независне Државе Хрватске и до нових жртава приликом распада Југославије''.

Оно што наши читаоци требају знати јесте истина: Срби су примили хришћанство од Византије и као православци пишу ћирилицом од почетка писмености и, не можемо рећи до данас, већ до 1945. године! Зашто? Тада су комунисти, формирањем границâ као у вријеме Турске и Аустроугарске владавине, разбили српски језички простор, на крилима ''племените идеје'' о рјешавању тзв. националног питања, па су тако географске територије које у вријеме Краљевине СХС и касније Краљевине Југославије, а које нијесу биле административне цјелине у држави (Босна и Херцеговина, Црна Гора) постале ''научни'' разлог да се могу оформити ''бошњачки'' и ''црногорски'' језик. Може се, са данашње дистанце, јасно видјети да је српски језик,  најприје АВНОЈ-евским границама и затим Новосадским договором из 1954. године, који су потписале четири републике, данас самосталне државе, биле ''окидач'' да се за један језик (српски језик) установе још три ''нова језика'' се политичким називима нових претендената на српску културну баштину. Ћирилица, састављена по смрти Ћирила и Методија, коју је за српски језик преуредио Вук Стефановић Караџић, јесте једино српско писмо. Ту истину кроз историју је поштовала само Српска православна црква, чији патријарски, митрополити и владике, од почетка њене аутокефалности 1219. године, редовно и вјерно пишу искључиво српском ћирилицом. (Додуше, и у садашњем Уставу Републике Србије, у члану 10., став 1, пише: ''У Републици Србији у службаној употреби су српски језик и ћирилично писмо''. У истом члану, став 2, пише: ''Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава''. Тиме је Србија испоштовала европску регулативу у области службене употребе језика и све националне мањине у складу са тим законима имају право на употребу свог језика и писма у Србији). Но, ми овдје разликујемо језик и писмо државе Србије и језик и писмо српског народа, пошто су то свакако двије одвојене уставноправне улоге.

На другој страни, Хрвати су примили хришћанство од Рима и као римокатолици пишу латиницом. Њу је, за потребе хрватског (и словеначког) народа преуредио Вуков савременик Људевит Гај, па се она назива Гајева латиница (гајевица). Да је ћирилица српско, а латиница хрватско писмо потврдио је и велики српски лингвиста Александар Белић (Видјети: А. Белић, А. Жежељ: ''Граматика српскохрватског језика за I разред средњих школа'', Београд,1940., стр. 10). Данас, у члану 12., Устава Републике Хрватске стоји: ''У Републици Хрватској у службеној је упораби хрватски језик и латинично писмо''. Сходно томе, када је Хрватска ушла у Европску унију, она је регистровала хрватски језик са својим латиничним писмом. И, како се сада још увијек, може чути и тврдити да је српски језик изњедрио два писма (ћирилицу и латиницу) и да су она равноправна у Србији!? Сасвим друго је по сриједи: што више латинице међу Србима, то више конвертита у друге народе, па се слажемо са мишљењем већине Срба, који данас покушавају да одбране свој језик и писмо од синхронизованих домаћих и иностраних предатора, да ће се ова битка водити до нашег евентуалног уласка у Европску унију. Ако тамо уђемо са ћирилицом, српство ће опстати и наставити да живи. А како се то ''споља'' потпомаже у затирању српског језика? Сјетићемо се, илустрације ради, дописа из 2012. године, Удружења грађана ''Ћирилица'' из Београда, др Ивана Рибара 115б, упућеног Амбасади СР Њемачке у Србије и господину амбасадору Волфгангу Масу, којим су га упозорили да се ''у Србији грађанима наше државе не обраћа на службеном језику и писму државе Србије'', већ редовно то чини ''на хрватској латиници, службеном писму нама суседне државе Хрватске''. Подсјетили су га да је Goethe Institut Belgrad исписан хрватском латиницом, а да је Јохан Волфганг фон Гете на њемачки језик препјевао епско-лирску пјесму ''Хасанагиницу'' и недвосмислено знао да је ћирилица једино српско писмо. Штавише, Гете је промовисао српску културу и тадашњој европској јавности лично саопштавао да Срби заслужују да живе као слободан народ и да припадају европској култури. Подсјетили су га и на чињеницу да међународни стандард ISO 12199 међу језицима који користе латинично писмо не наводи српски језик као и то да су земље које не користе латиницу (Кина, Јапан, Русија, Грчка, Бугарска, неке арапске земље, ...) покренуле иницијативу за коришћеље својих писама на интернету. Тако је и Србија затражила употребу српске ћирилице на интернету и добила интернет домен ''срб'' 2006. године. Допис је завршен сљедећом реченицом: ''С обзиром да је ћирилица службено писмо Републике Србије њена употреба у обраћању њеним грађанима је уједно и поштовање њеног суверенитета у међународним односима''. Шта да кажемо, осим учтиво са наше стране, јер откуда побогу да све ово зна њемачки амбасадор у Србији?

Како је у јавном дискурсу одскора и најзад (рекли бисмо), промишљање и конституисање националне Декларације о српском народу, његовом језику и писму, вјерујемо да ће бројне и усаглашене чињенице, које су током два вијека виђене као непобитна истина, бити сакупљене и валоризоване, утемељене као практичан приручник за општедруштвену мобилизацију, ако нам је збиља стало да и данашњи нараштај буде на историјској висини и да очува свој идентитет у свакој сфери свог биолошког, политичког и духовног постојања у будућем времену. Наш скромни допринос тој јавној дискусији био би предлог да уставном нормом одбранимо свој српски језик, што подразумијева ћирилично писмо и једноазбучје у правопису српског језика као најсуштаственије одређење идентитета српске културе и репрезента државног суверенитета, уз контролу и заштиту у службеној употреби у јавним пословима, јер се само тако може избјећи шифровани електронски знак ''БХС'' (''босанско-хрватско-српски'') којим ће нас частити ЕУ, када будемо испоотварали и испозатварали сва поглавља и ушли у њено окриље. Да се не бисмо ''борили са вјетрењачама'', прихватимо на вријеме добри стари наук који су нам преци у аманет оставили: ''Кад преци једу кисјело грожђе, потомцима трну зуби''.