ЗОРАН ВУЛЕВИЋ ''ОДА РАДОСТИ''

Пише: ЗоранВулевић

ОДА РАДОСТИ

            Добро обавијештени савременик мора да је забринут када из дана у дан посматра и прати догађаје и процесе, који својом логиком појављивања и извођења не помажу цивилизацијским интересима и напорима људи да их свјесно усмјере ка жељеним исходима. Како је у фокусу наших погледа свјетска друштвена и политичка сцена и овај пут ћемо одабрати неуралгичне теме из праксе, које нам се чине занимљивим и актуелним за елаборацију.

            Упоредо са посматрањем ''мигрантске кризе'' која ће нам и ове године заокупљати пажњу потребно је учинити напор да се продубљеније сагледа процес пресељавања и размјештења милиона људи на планети, који ће се свакако дешавати у будућности, а чији изазивач неће бити човјек већ природни ток, проистекао из пријетећих климатских промјена. За почетак прихватимо предвиђање Међународне организације за миграције, које нас итекако може тргнути из уобичајене интелек-туалне летаргије, саопштавајући нам како ће већ средином 21. вијека у свијету бити око 200 милиона климатских избјеглица. Наслућивање катастрофа апокалиптичних размјера људи обично не примају довољно озбиљно сматрајући овакве футуристич-ке претпоставке обичним лаичким гатањем, али да ли је баш тако? Дизањем нивоа мора биће збрисане многе људске насеобине дуж приобаља свјетских мора и океа-на, а глобално загријавање условиће суше библијских размјера, што ће милионе људи оставити без хране. Да ово није тек празна схоластика, погледајмо шта се управо пред нашим очима догађа. Већ данас Бангладеш сваке године произведе око 200 000 бескућника због бенигних ријечних ерозија! Горе поменута плима већ односи земљиште са изграђеним кућама становницима многих малих острвских држава (Кариби, Тувал, Науру и др.), а актуелни рат у Сирији (за који смо тврдили да је изазван супротстављеним интересима свјетских велесила око глобалне кон-троле токова нафте и њене цијене, а којом се може подривати економија супарни-ка) некима је дао за право да изнесу основану тезу, која гласи: климатске промјене довеле су до најразорније суше, чиме је изгладњели и осиромашени народ рјешење видио у рату против власти, по њима једином кривцу за њихово пострадање. Ако девастацију животних ресурса Мајка Природа законито врши од искона и ако то образовани и хумани homo sapiens одавно зна, како је онда могуће да тако посве-ћено, испумпавајући штетне гасове у атмосферу из својих бројних и моћних инду-стријских постројења, ствара профит на рачун опстанка планете? Није ли заједнич-ка гробница човјечанства већ почела да се гради.

            Према конвенцији Уједињених нација из 1951. године избјеглицама се сматрају само људи који не могу наћи заштиту од прогона по основу расе, вјере, националности, чланства у друштвеној групи или политичког мишљења. Дакле, заштите за ''климатске избјеглице'' нема! А како један надахнути новинар недавно записа да је ријеч о климатском геноциду ''какав ниједна држава, ни под режимом махнитијим од Трећег рајха, не би могла спровести'', поставља се питање како да се третирају невољници које ће климатске промјене учинити ''климатским избјеглица-ма''? Правни и други експерти засад академски расправљају да ли су уочена ката-строфична стања по живот људи само привремена епизода или трајна посљедица климатских промјена, али још нема земље на планети која би дала азил ''климатској избјеглици''. Пошто је јасно да су катастрофе ''природне'' само за сиромашне, већ се у богатијим друштвима чују расправе око тога да владе не одвајају довољно новца за превенцију природних катастрофа због њиховог преусмјеравања у војни буџет и друге ''прече'' фондове.(Дејвид Камерон се сусрео са оштрим замјеркама да је, код недавних тешких поплава, заштитио богатији југ, док је сиромашни сјевер Енглеске претрпио посљедице. Такође, послије проласка урагана Катрин 2005. године који је опустошио Њу Орлеанс, иста врста критике сручила се у лице тадаш-њем америчком предсједнику Џорџу Вокеру Бушу).          

            Гледајући ријеку избјеглица, које из ратом захваћених подручја исламског свијета запљускују Европу уочавамо дискриминацију чији су коријени примарно лукративни. Право на азил остварују само избјеглице из Сирије, Ирака и Авга-нистана, а то што милиони људи у околним земљама, погођених ратом и другим облицима осиромашења због пропасти економије у матичним земљама не могу да се образују, да раде, да примају плату, да се лијече и тиме рапидно брже оболије-вају и умиру, никога превише не дотиче. – Зато пређимо на другу тему погледа.

            Иако је амерички недјељник ''Тајм'' за личност године изабрао њемачку канцеларку Ангелу Меркел, извесно је да велики број људи на планети  сматра да је Владимир Владимирович Путин већ обезбиједио заслужено мјесто у историји као најпроминентнија политичка личност на смјени вјекова односно миленијума. У том интервалу, крајем 20. и почетком 21. вијека односно крајем првог и почетком другог миленијума, Русија је под његовим вођством искорачила испред других у многим свјетским процесима у том интервалу свјетске историје: борба против исламског тероризма, склапање стратешких партнерстава са најмоћнијим земљама свијета, одбрана својих геополитичких интереса уз примјену силе као јединог отрежњујућег лијека за савремене глобалне колонизаторе и посебно ''поход на Арктик'' – више него јасно указују да је Русија бацила рукавицу у лице најмоћнијем ривалу на свјетској политичкој сцени – САД. Ако још има оних који за то нијесу чули, кажимо им да Русија на леденом полу гради чак шест војних база. Како би осујетила или пак успорила реализацију оваквих амбициозних пројеката, САД покушавају да контролисаним ратовима на Блиском Истоку изазову пад цијена енергената, конкретно нафте, што Русију императивно мобилише да се на тлу Сирије (засад) бори да глобалну геоплитичку стратегију у том дијелу свијета преокрене у своју корист. Прошло је вријеме када је Русија била само локална сила, оријентисана искључиво на свој непосредни евро-азијски комшилук, она је данас – и поред примјетног пада животног стандарда – ипак политички једногласна нација која вјерује свом предсједнику када јавно промовише политичке оцјене да Русија у новом добу носи и нову врсту одговорности у глобалном смислу, што значи да одбрана виталних националних интереса подразумијева и директно и правовремено интервенисање у свим дјеловима свијета, гдје он буде био угрожен. У том контек-сту треба разумјети и борбу против Исламске државе и оштар сукоб са Турском, који се може проширити и ван Сирије (Авганистан, Таџикистан, Киргизија), одбра-на Крима и Украјине, те све видљивији, не само вербални рат у дипломатском општењу, са САД, НАТО-ом и ЕУ.

            Окренимо се још једној такође актуелној теми. - Никад јавно конципирани и објелодањени Исламнски Манифест могао би такође да почне оном знаменитом историјском реченицом: ''Баук кружи Европом – баук исламизма!'' Америчке и европске антитерористичке службе помно прате ширење заразе, која носи меди-цински назив џихад, што се већ поткрај посљедње деценије прошлог вијека енормно проширила, посебно на Балкану, те се данас свилена буба вехабизма гаји несметано на Косову. Пропорционално броју становника џихадисти албанског поријекла су најбројнији у Сирији, док у разним исламистичким милицијама заузи-мају разне високе командне положаје. Под плаштом међународне хуманитарне помоћи и под неприкосновеном заштитом свог моћног политичког савезника САД, саудијске, кувајске, катарске и друге специјализоване установе из заливских земаља створиле су мрежу џамијâ на Косову (само за посљедњих 10 година никло их је 100 нових!), које су циљано претворене у бастион вјерског фанатизма, чији су полазници добијали позамашне стипендије за образовање у разним фундамента-листичким школама. Данас, двадесетак година касније, оваква производња отрова џихадизма почиње да даје резултат: недавно је италијанска ''Стампа'' објавила податке, из извора безбједоносних служби и КФОР-а, да у Сирији има око 1000 бораца албанског поријекла, од којих су 900 њих са Косова. Радикални албански имами посјећују и земље ван Косова и у софистицираној спрези политичког и локалног криминала све време добијају издашну финансијску подршку и помоћ у набавци модерног наоружања, како би оне најбоље обучене и иделошки најпотко-ваније селектовали за ''свети рат'' против хришћана.

            Злоупотреба ислама кроз борбу за ''чисту'' интерпретацију Курана, која се глобално одвија међу муслиманима у свијету, има наравно своју јасну политичку позадину. Саудијска Арабија као бастион сунитског ислама нашла је разлог за своје канибалистичке егзекуције над шиитским осуђеницима у томе како су они подсти-цали оружану побуну против владајуће куће Сауда. У томе је, наводно, најекспони-ранији и ''најзаразнији'' био познати шиитски свештеник Нимр ал Нимр, чије је погубљење изазвало експлозију читавог ''шиитског полумјесеца''. Краљевина Сауда проповиједа вехабистичку интерпретацију вјере (дакле, Куран је Устав) и сматра да саудијској властели пријети Исламска држава и Ал Каида, а да је шиитски Иран инспиратор и спонзор пакленог плана уништења сунитског ислама. За своје вјеро-вање добили су сатисфакцију у реакцији високог иранског вјерског вође који је, након погубљења 47 осуђеника у 12 саудијских градова уочи Нове године, заприје-тио ''божанском осветом'' - породица Сауда биће ''избрисана са страница историје''.

            А врховни политички ментор САД о овим процесима у исламском свијету комотно се размеће вишедеценијским гласним дипломатским ћутањем, задовољан што неометано и повољно точи у своју бурад саудијску нафту пребијајући њену ионако примјерену цијену продајом оружја у десетинама милијарди долара, чиме за себе прибавља импресивну добит кроз поштену ''размјену добара''. Американци, наравно, не виде како Саудијци подучавају и финансирају радикалне сунитске исламисте на Блиском Истоку, Европи и Косову, а да би ствар били амерички чиста и принципијелна, обезбиједили су да на челу Комисије УН за људска права буде Саудијац. Ето врховне сигурности да ће све што не ваља бити санкционисано!

            На крају, завиримо и у двориште наше драге, старе Европе. – Како ће стара дама да се налицка и буде привлачна за нову политичку удају зависи од кројача њене раскошне хаљине са деколтеом, унутар ког је већ угравиран свјетлуцави грош са натписом ''ЕУ''. Како би помогла у продужавању санкција према Русији, Америка практичним радом на терену демонстрира показне вјежбе у оним гео-графским локалитетима које сматра својим садашњим и (само што нијесу) будућим забранима. У тој вјечној и неодустајној борби против Русије, а сада за утицај у југоисточној Европи, прве лекције из буквара (наоружавање Хрватске балистичким ракетама, пријем Црне Горе у НАТО, пријетња Додику да Дан Републике Српске након одлуке Уставног суда БиХ не може да се слави, опозиционим протестима у Приштини и пресудом Оливеру Ивановићу за ''почињени ратни злочин'' притискати Србе да коначно схвате да на Балкану има мјеста само за САД) обрађене су већ у првом полугођу, док ће у другом обнављати исте лекције само ђаци поновљачи.

            Сасвим на другом крају ужурбано кречење и лакирање ентеријера, одије-вање и бојадисање старе даме Европе, како би заблистала у свој пуноћи и љепоти, одвија се потпуно другачије. Њемачка локомотива превезла је већ потребан број младих и радно способних миграната из ратом захваћеног Блиског Истока, те је у перспективи обезбиједила јефтину и свјежу радну снагу, која ће након школовања и преваспитавања бити најлојалнија и најтиша друштвена популација, захвална што им је Германија ''спасила живот''. Декларативно пропагирајући продужавање санкција Русији, а иза кулиса интензивно сарађујући са њом у инфраструктурној модернизацији и сировинској консолидацији своје привреде, Њемачка – након искуства у свјетским ратовима које је и почињала и изгубила – први пут остварује све своје геополитичке интересе ''без испаљеног метка'' и постаје стварна побјед-ница у савременом политичком бермудском троуглу САД-ЕУ-Русија. Наметање својих стратешких одлука истовремено за магистралне правце прогреса Европској Унији Њемачка диктира темпо њеног обликовања и развоја, док остале чланице већ сада виде опасност по своје националне интересе. Тако су државе Вишеградске четворке (Мађарска, Пољска, Чешка и Словачка) већ далеко одмакле у заједничком отпору према Бриселу, симболичном центру моћи који, умјесто њих самих, поку-шава да наметне обавезујуће одлуке за све земље чланице ЕУ. Њима се прикључила и Велика Британија, која жели да ''на вријеме отвори дијалог'' о томе како ће изгледати уређене леје у цвијетној башти будуће Наше. Мађарски премијер Виктор Орбан, као млад образован хирург коме руке не дрхте док реже кожу пацијенту, нуди свој начин изљечења: непробојна спољна граница и нова уставноправна конвенција ЕУ, која јача моћ националних држава чланица и слаби моћ Брисела! Креаторима геополитичке осовине САД-ЕУ већ се диже коса на глави и већ се данас гласно јадају како име се никако не допадају ове ''зарђале маказе'' којима ''Путин споља, а Орбан изнутра'' режу ткиво Европе! Да им оваква незграп-на поређења (иако изречена у страху) нијесу без основа подсјећа их управо Орбан одлуком да ће Мађарска ставити вето, уколикоЕвропска Комисија одлучи да уведе санкције Пољској због односа између државних медија и Уставног суда. (Дакле, исто оно што је Путин већ спровео у Русији!) Немирни и разбарушени Орбан, у овом тренутку анфан терибл Европске Уније, склапа послове с Русима и Кинезима, заједно са Србима хоће да гради брзу пругу од Будимпеште до Београда, жицом затвара границе своје земље и не прихвата избјеглице, па је по њему осута паљба из свих артиљеријских оруђа братске коалиције - ЕУ и САД. Недавно је амерички амбасадор у Будимпешти Колин Бел, због свих ових и још много других гријехова Орбанових, устврдио како је Америка ''забринута због државне контроле и наруша-вања демократских институција'' у Мађарској.

            Престајемо бечкати по Европи, јер оваквих и сличних позоришних комада има и на другим дјеловима глобуса, но намјера је била да вас са ових неколико примјера упутимо да се упитате колико здушно, искрено и сложно сви у Европи раде за опште добро, које од ње очекују у будућности? Вашем хроничару се чини да све њих ка плодоносном јединству засад може да понесе једино утопистичка вјера, њихова химна - Ода радости, која их већ од првих милозвучних тактова сели у грандиозно чувство, нудећи им универзалну обећавајућу наду: ''Сви ће људи браћа бити...!''