ЗОРАН ВУЛЕВИЋ ''КАКО СА ИСТОРИЈОМ''

Пише Зоран Вулевић

КАКО СА ИСТОРИЈОМ

            ''Непорецива је чињеница да је Први свјетски рат, са свим својим убиственим ужасом, највећим дијелом резултат њемачког експанзионизма и агресије. Њемачка је била та која је извршила притисак на Аустрију да крене у рат против Србије. Њемачка је та која је објавила рат Русији 1. августа 1914. године. Њемачка је та која је закључила да је неопходно извршити инвазију на Луксембург и Њемачка је та која је активирала план ''Шлифен'', настао 1905. године, и послала трупе да се пробију кроз неутралну Белгију до Француске''.

            Љета господњег 2014-те, о јубиларној стогодишњици свјетске историје којом се обиљежава Први свјетски рат, појавио се један одмјерен и поштен ауторски текст у британском ''Телеграфу'' потписан руком актуелног градоначелника Лондона господина Бориса Џонсона, који ми је скренуо пажњу (у мору спинованих и симплификаторских прилога, које је посебно западна штампа ревносно објављивала током ове године) својом објективном анализом, историјски утемељеном. Наиме, захваљујући чињеници да сам у позицији да у оригиналу читам западну штампу, периодику или књиге са разматраном тематиком (посебно на њемачком језику), могу посвједочити да – како историјско вријеме одмиче и како се Њемачка намјерава усправљати све више као неспорна европска сила – примјећује се и превише како се (у култури, посебно филмској и позоришној умјетности, те свакако и првенствено и у историографији) врши ''из старих, добрих разлога'' све нескривенија ревизија историје, са многозначним консеквенцама. Ретуширање важнијих историјских збивања из Првог и Другог свјетског рата јесте у сагласју са геополитичким  аспирацијама и амбицијама савремене Њемачке и западноевропске војне алијансе којој припада – НАТО пакта.

            Ипак, не постоји ни предах, ни дипломатска суздржаност, ни ''виши циљ'' за здраву будућност сопственог народа да се не би објелодањивала историјска истина, што се код нас бар неку деценију уназад могло оквалификовати инцидентом, а поготово је истину незаобилазно изговарати и подсјећати у данима када се, макар конвенционално, биљежи сјећање на трагични свјетски полом, какав је бесумње био Први свјетски рат, који је свој уобичајени атрибут (Велики) добио и због страшног биланса који опомиње, да је у њему страдало око 15 милиона људи, у својеврсној до тада невиђеној ''свјетској кланици'' – синтагми коју савременици тих догађаја и мериторни истраживачи историје најчешће употребљавају у својој усменој и писаној заоставштини, коју предају на третман будућим нараштајима.

            Да би се правилно схватио синдром њемачке кривице, ваља се присјетити да је још већа трагедија, и за саму Њемачку и за остатак свијета, била такође непорецива чињеница да се након Кајзера, само двије деценије касније, појављује још један њемачки лидер, који обнавља војно-политичку доктрину никад угаслог њемачког експанзионизма, овог пута не само усредсређеног на Европу, већ готово на цио свијет. Савреминицима, посебно млађим генерацијама, може се учинити како је ''Хитлер по много чему био гаднији милитариста од Кајзера'', али да се опет подсјетимо лекције из историје: и он је кренуо, најприје да елимише Француску и мање земље, да би потом ударио на Русију.

            Орткестрирана кампања војно-политичких аналитичара, а посебно све учесталије упињање научних и квазинаучних историчара и јавних дјелатника на Западу да поправе властити лик у огледалу историје, посебно је током ове јубиларне Стогодишњице видно кулминирао при тумачењу Сарајевског атентата и улоге младића Гаврила Принципа ''као непосредног виновника и изазивача Првог свјетског рата''. Иако данас, са чврстим поуздањем, знамо како је на Видовдан тог 28. јула 1914. године у Сарајеву био убијен аустријски пријестолонасљедник Франц Фердинанд, о чему се заинтересованији могу – по мом суду – најпотпуније информисати из књиге академика Андреја Митровића ''Србија у Првом светском рату'' (СКЗ, Београд, 1984.), не посустају интереси и намјере апологетâ историјског ревизионизма, који иду дотле да у својим, додуше бизарним и бурлескним ''историографским анализама'', устврде како један човјек може сâм да изазове Свјетски рат. За оне који упркос свему воле пикантерије ''овакве врсте'', дакле оне које су лишене било какве озбиљне елаборације засноване утврђеним историографским фактицитетом, навешћу типичан примјер, ексклузиван за напријед изречену тврдњу о насушној потреби спиновања савремених нараштаја – шта им је то у аманет оставила ''учитељица живота''. Елем, ако читате књигу ''Vor dem Sturm'' (''Пред Олују'') наићи ћете и на овакву ''утврђену истину'': Принцип је ''у предсмртним мукама грешника, под теретом своје савјести, падао у очајање због свог злочина и кајао се у лудачким насртајима јецања...'' Оваквог ''научног'' текста има и даље – за оне којима и оволико није премного! Наравно, памфлет ''овакве врсте'' овдје није ни дјелотворан ни убојит, јер чим сазнате да је аутор ове књиге Паул Никач Буле бивши приватни секретар убијеног аустријског пријестолонасљедника, брзо сте начисто са тим колики је степен истинитости његове мемоаристике. Али, овдје морамо упозорити да се све више појављују ни мало бенигне вишетомне ''историјске студије'' са престижних њемачких института, у којима аутори са највишим академским звањима упућују човјечанство о новој слици историје (''... у складу са новим историјским фактима и доказима''), пред којима се не може бити равнодушан, бар из једног разлога – што је дезавуисање истине овим путем учинковитије, јер ''извор наших заблуда'' коригују – до потпуног њиховог исправљања – учени ''експерти''. Но, кад смо већ код прононсираног виновника Првог свјетског рата, цитираћу опет лондонског градоначелника (како бисмо се привикавали да ''учитељицу живота'' примамо са резервом, наравно у зависности од кредибилитета њених тумача): ''Зашто је било неопходно да се некакав лом у Сарајеву прошири инвазијом на Француску, побогу?! Покретачка сила иза тог покоља била је жеља њемачког режима да отјелотвори судбину Њемачке као велике европске силе и да стекне престиж и међународни углед који долази статусом империје''. Сваки неутрални добронамјерни зналац историје морао би се прикључити овако изреченом ставу, али не смије да сметне с ума ни то да данашња њемачка држава свакако не жели да у актуелном обиљежавању 1914. године увлачи ни национализам ни ксенофобију, јер је свјесна да је земља са импресивним технолошким развојем, са престижним културним богатством током своје историје, са стабилним мјестом и најважнијом (геополитичком) улогом у савременој политичкој архитектури. Томе у прилог, ево и последњег цитата од Бориса Џонсона: ''Њемци су данас такви какви јесу зато што су искрени према себи и зато што су у посљедњих 60 година пролазили кроз агонију признавања ужаса који су починили. Они то не гурају под тепих. Они не оптужују Србе да су криви за рат од 1914. до 1918. године. Они не оптужују ни Русе, ни Турке. Они знају какву су цијену платили због милитаризма 20. вијека''.

            Да свако ради свој посао одавно је знано. Државе ''воде спољну политику'', а појединци у њој им ''помажу'' у томе. Како можемо данас да препознамо ту ''помоћ''? Изненађујуће лако, ако познајемо своју прошлост, и сасвим збуњено и дезоријентисано, ако се препустимо инжињерингу свјетских моћника и њихових домаћих трансмитера, кад старе облике империјалистичке политике заогрћу модерно упакованим, примамљивим, увијек промишљеним и на тацни сервираним бенефитима, само ако се слиједе њихова упутства. Да човјек поскочи од радости – никад лакше до среће и благостања! Али, авај, чим тај пакет (који због лаког и неометаног ''транспарентног'' транспорта земљиним шаром, насловљен (не)разумљивом синтагмом ''нови свјетски поредак'') стигне на адресу примаоца и буде са делиричном радошћу отворен, испаручи се сав његов садржај: људска права и слободе, цивилно друштво, невладине организације, неупитна демократија сљедбеништва, елем, све саме ђаконије, које за резултат имају нестанак међународног права, циљано обесмишљавање улоге ОУН – ријечју, правила која (за сада) уводе САД, НАТО и ЕУ. Правила су таква да нема правила, али ако се нама наивним омакне закључак да је то хаос (по дефиницији), опет смо у заблуди! Историјско искуство опомиње да бар  примијетимо и гласно изговоримо своју људску стрепњу, да су се ствари отргле контроли, те да је сваком савјесном појединцу збиља тешко дојмити какве грандиозне, застрашујуће посљедице по човјечанство могу из тога да проистекну.

            Да нас овако јасно, отворено, изречено не уплаши a priori, завиримо још мало у историју. Подсјетимо само на елементарно, ноторно: међународни поредак успостављен 1878. године на Берлинском конгресу уништила је наравно Аустроугарска анексијом БиХ 1908. године. И - неколико година касније почиње Први свјетски рат. Напредујемо даље. Версајски поредак у међународним односима срушио је Хитлер аншлусом Аустрије и окупацијом Чехословачке. И – опет убрзо Други свјетски рат. Напредујемо даље. Данас, САД су, трећа по реду, империјална сила у посљедњих 100 година. Дакле, историјски, шта је ту ново? Без побројавања актуелних тачака сукоба у данашњем свијету, а које нас само изнова подсјећају на вјечну несавршеност свијета (прецизније историје људског друштва), једино што можемо опипљивије устврдити јесте податак да се у модерном добу проток историјских догађаја, тиме и друштвених промјена, ''згушњава'' односно за много краћи интервал историјског времена опосли се неупоредиво више историјских позоришних комада, ако то поредимо са њеним прохујалим периодама. Узгред, само у последњих 30 година свјетска историјска сцена се значајно промијенила: срушен је Берлински зид, нијесу (све више) САД једина свјетска суперсила, Русија и Кина све више потврђују своју улогу коректора намјераваних изведби свјетске историје.

            Задржимо зачас пажњу на недавни историјски сусрет предсједникâ државâ чланицâ БРИКС-а (Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужноафричке Републике), који је одржан у бразилском граду Форталеза 16-17. јула ове 2014. године, а који се може, уз сав опрез, оквалификовати оноликим прекретничким догађајем у свјетској историји, какви су рецимо били – пораз Наполеона код Ватерлоа 1815. године или пак стравични крах хитлеровске армаде у Стаљинградској бици! Откуд овакав смјели закључак? Па, ако се зна да је централни закључак тог скупа био стварање Нове развојне банке, онда се зна и да се први пут послије Другог свјетског рата појављује историјска алтернатива англо-америчком монетарном и финансијском систему (оличеном у ММФ), те да се тиме прекида јавна прогресивна пљачка империјалне Америке над остатком свијета – кроз дискриминаторско дјеловање ММФ и Свјетске банке, двају најразорнијих свјетских монетарних институција по економски развој дужничких земаља, а контролисаних директно само од Министарства финансија САД. Дакле, двије чланице Савјета безбједности Уједињених нација окупиле су, за сада, око три милијарде људи на планети (само у својим земљама), а већ се њиховој иницијативи све више примичу и друге многољудне државе (рецимо Индонезија, Турска и друге земље у развоју), што ће рећи да се – након консолидације овог блока државâ и њихових институција – сије сјеме неког новог, надамо се бољег свијета. Досадашњи, који су предводиле најразвијеније земље из Клуба Г-7 (САД, Велика Британија, Њемачка, Канада, Француска, Италија и Јапан) све више потресају очигледне економске тешкоће већих размјера. Називајући их ''клубом пропалих економија'', утицајни и угледни амерички економиста, политиколог и члан међународне иницијативе ''Постглобализација'', Вилијам Енгдал, каже: ''БРИКС сада може да пређе на стварање алтернативе која ће узимати у обзир интересе читаве свјетске заједнице. Томе се ја надам и о томе сањам – ево већ деценијама''. Када се један поштени Американац тако нàда, колико ли је грандиозна нада осталог свијета!

             Након ове краће дигресије, исправљам курс пловидбе. Наиме, ако се овако што данас догађа у свијету, поставимо логично питање: како ће моћи и шта треба да раде они други (малобројни народи) и државе (скромног географског пространства) да у тако промијењеним околностима осигурају сопствени modus vivendi?

            Захваљујући Ајнштајновој препоруци (''Лакше је разбити атом, него предрасуду!'') уочавамо, чак здраворазумски, да су се кроз историју наши људи борили, у огромној већини, за универзалне вриједности – слободу своје земље и народну правду, а да су ипак, окончањем ратова, увијек добијали државу по мјери свјетских арбитара. И данас није, а да није тако. Па, када нас редовно и нештедимице увјеравају да – са политичко-државног, економског, геополитичког, војно-безбједоносног, правног и чак научно-теоријског (hic!) аспекта – сви путеви воде у Рим алијас Европску Унију и да би свака друга одлука била стратегијска грешка и историјска заблуда са далекосежним посљедицама, ваља се сјетити макар и ове ситнице: и кад, а ако се домогну Европске Уније, те будуће усрећитељице балканских народа, ови неће имати никакаву шансу да одлучују о било чему, јер ће њихов глас у европској асамблеји бити у снази статистичке грешке. Толико су моћне њихове државе и толико износи бирократским математичким алгоритмом израчуната њихова ефективна политичка снага. Нама лаицима се, зато, чини да политичка руководства и интелектуалне елите немају неког другог расположивог избора, осим да прагматично штите и приљежније заговарају сопствене националне интересе, ослањајући се на своја друштвено-историјска искуства и са многО мање преузимања препоручених ''развојних пакета'', који долазе од свјетских центара моћи. Баланс између ултиматумâ одаслатих у рођенданским честиткама поводом наши историјских јубилеја (са обавезно уметнутом музичком подлогом зарад веселијег прихватања нације новог, планетарно популарног жанра), с једне стране, и насушног вапаја сопственог народа за виталним животним потребама и интересима, са друге стране, биће једини мјерни инструмент, којим ће се вагати историјска цјелисходност њихове владавине.

            На крају, из овако широке равни посматрања, спустимо поглед на прилике код нас и у нашој околини и погледајмо, макар и у оваквим ријетким пригодама, да ли довољно утемељено, досљедно и континуирано бранимо своје опстојање и свој идентитет кроз призму очитог пренебрегавања потребе да се и тако крупни историјски догађаји не само протоколарно и површно обиљежавају, већ се одомаћује свијест да нам ''тако што'' и није потребно. Овлаш се додирујући ове теме, без понирања у стручне и научне аспекте који су комплексни, а итекако забашурени у јаловим дневнополитичким надгорњавањима без икакве користи по народ и државу, забиљежимо само појавне облике таквог понашања, које види упућенији и иоле писменији припадник нашег етноса, без могућности да се око тога обавијести кроз правовремену и стручну јавну расправу или манифестацију, на којој би се на прикладан и разумљив начин упутила потребна друштвена порука, заснована на научном промишљању најпроминентнијих појединаца из најугледнијих друштвених и образовних институција.

            Да бих илустровао како у пракси изгледа ово и овакво равнодушје, произвољним одабиром, сјетићу се чињенице да Црна Гора рецимо није званично обиљежила ни 100 година од првог Балканског рата. Размотримо разлоге за тај стид. То није био било који рат у низу на њеној територији, већ онај који је Црној Гори подарио највеће јунаке у њеној историји, који су ослободили територије, тада прикључене Црној Гори (градове Пећ и Ђаковицу). Генерал, сердар Јанко Вукотић, са својом црногорском војском, ослободио је Мојковац, Бијело Поље, Беране, Рожаје, Плав, Гусиње, иако су ова два посљедња градића ревизијом Санстефанског уговора били враћени Турској. Сви горе поменути ослобођени градови су тада припојени Црној Гори, те је тиме територија црногорске државе de facto увећана. Исто тако, након Балканских ратова, у заједничкој држави након уједињења, та Црна Гора је имала преко 30 000 км². Скоро три пута више него данас. Дубровник је био у њеном саставу... (И тако даље, и много тога још).

            Зашто се такве непорециве историјске истине стиде и Историјски институт и Црногорска академија наука и умјетности (ЦАНУ) па се ''званично не мијешају у свој посао'', обичним људима није јасно, ако се већ није организовала званична државна прослава у слободарском Мојковцу пред Спомеником мојковачким јунацима. Колико сам пратио, једино се у Пљевљима пригодним манифестацијама и скромним научним скупом пропратио овај историјски јубилеј, који као што се види није баш тако безначајан да би га се сјетила тек једна општина. Из оваквог контекста проистекло, поставља се и логично питање: да ли се идентитет Црногораца мијења на боље, европеизира и евроатлантизира – у складу са Декларацијом о намирницама из оног, на почетку помињаног, примљеног пакета, просудите сами? Док размишљате о овом новом психо-социолошко-политичком феномену, коју у догледно вријеме неће бити научно елабориран, не чини ли вам се да је повлачење званичних научних институција једне државе (''да не упражњавају ту своју надлежност у тумачењу историјских појавности'') те да тај ''празан простор'' (не)свјесно препуштају актуелним политичким првацима, који га ''попуњавају'' искључиво својим политичким наумима? Зар треба да вас увјеравам да је то јасан знак да је научна истина устукнула пред сваковрсном и свеобухватном агресијом политике? И онда, када се излегу кукавичија јаја, шта друго очекивати него да се такве ''научне тезе'' из јавног обраћања званичника (макар и превасходно, додуше, само као смијешно истурање њихове смјерне и еклатантне квазинаучности) доживљавају као стварна пријетња савременицима, који се – уцијењени егзистенцијалном одрживошћу -  повлаче пред овом пошасти – пред нареченим ''тумачима'' историје и њиховим безупитним и дрчним обликовањем будућности државе и народа, који није упозорен да такви непорециви историјски промашаји генеришу редовно далекосежне, каткад непоправљиве посљедице.

            Што се државе Србије тиче парадигма њеног историјског појавног облика може се дојмити у укрштају два изречена ''пријатељска'' наравоученија, виђена у данима славља поводом манифестација уприличених у част стогодишњице Великог рата.

             Прво, када је ''чином просвјетљења'' (како то рече један од малобројних живих учесника Београдске операције, који је доживио да се ''са тешким бременом свог ратног одличја попне на бину'' Сава Центра и да ''посљедњи пут прије него очи склопи'' осјети радост јавног признања свог животног пута), након скоро четири деценије, њен државни естаблишмент инаугурисао нов приступ историјским јубилејима, организовањем – за сиромашне прилике у којима се земља налази – запажене пригодне војне параде у Београду, којој је историјску димензију додао својим присуством предсједник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин, уз већ означене ''далекосежне позитивне помаке у међусобним односима'' на свим пољима. Угледни старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука, Петар Искендеров, одговарајући на запјенушану јавну дебату у земљама Европске Уније (''како Србија не може да сједи на више столицâ'') смирено објашњава: ''Власти Србије треба јасно да схвате мултивекторски карактер сопствених национално-државних приоритета и да буду свјесни да је за Београд `руски` вектор ништа мање значајан од `европског`''.

            Друго, проистиче из дијалога дисциплинованог посјетиоца јавних трибина, али неприпремљеног патриоте за историјске ''временске прилике'', који је – помисливши да је уочио моменат од круцијалне историјске важности, па непоткупљиво одлучио да откриће подијели са својим народом и незадовољан дисквалификаторским тоном високих гостију, које је слушао, устао, затражио ријеч и, бранећи свој повријеђени патриотизам, одбрусио: ''Младићу, програм фино водите, али истину не зборите! Амерички предсједник Барак Обама је добио Нобелову награду за мир и у свему ју је оправдао. За шест година своје владавине већ је бомбардовао седам држава. Сад ви, распитајте се да ли му је Савјет Безбједности Уједињених нација то одобрио?!'' Наста ''високопрофесионални отклон'' од ''непожељног инцидента'': изостало је чак и објашњење, не бјеше жамора, аплауза, реплике... Ошамућен резигнацијом и ''издајом'' института јавног ангажмана грађанина, протестно напусти скуп, оде до киоска, купи ''Политику'', хитро уђе у трамвај, стиже кући, одмах отвори странице својих новина – да се смири од невјерице и бијеса. Да ли је своје здравствено стање битно поправио прочитавши на ударним странама новина како актуелни амерички амбасадор Мајкл Кирби јавно замјера српским организаторима прославе ослобођења Београда у Другом свјетском рату да су направили пропуст изостављајући позив Укртајини, јер је ''свима познато'' да је ''украјинска војска ослобађала Београд'', подучава амбасадор? Овакву ''кнедлу'' мој часни Родољуб (''Ја сам, бре, учесник ових догађаја и не може ми солити памет нико о томе!'') не истрпи, обу своје истрошене ципеле и смјеста одјури натраг у салу, у којој је био до прије сат времена, да им ''у брк каже'': ''Срам било и Вас, екселенцијо, и све око Вас! Еј, бре, ја сам живи свједок! Београд су ослободили партизани и црвеноармејци под командом генерала армије и маршала Совјетског Савеза Фјодора Толбухина, а не Степана Бандере, а не Романа Шухевича или неког другог представника пронацистичке Украјине!'' Понављајући у себи једину и ''свету истину'' стиже до сале. Али, авај! Скуп завршен, сала празна, ''кривци'' се разишли... На измаку снаге за данашњи дан, Родољуб опет окрену натраг.

Кад смо се сусрели након неколико дана, имао је потребу да ми још једном   исприча своју муку. И, након широког разјашњавања, уочих да сам га тргао, иако горко звучи мојим сарказмом натопљен разлог за промјену става: ''Лапсус, па шта!? Доста више с тим вашим историјским фактима! Нијесмо у школи!''

Мук или подсмијех... Свеједно.

Историја се наставља.