ЗОРАН ВУЛЕВИЋ ''ЗДРАВЉЕ И МОРАЛ''
ЗДРАВЉЕ И МОРАЛ
''Постоји ли професионални идиотизам? Има ли напретка Добра без напретка Зла? Како се данашњи приближише вјечној ђаволовој жудњи да могу да угрозе еонски напор Демијурга да успостави равнотежу између живота и постојања? За почетак, одговорите ми на ово питање, професоре!'', савремени ђак дрхти од тражења смисла и цакти од жеље за сазнавањем одговора.
Професор се благо насмијеши, не баш спонтано и не баш срећан што се оваква онтолошка питања налазе на менију ђака млађег узраста, вјерујући да још није наоружан искуством и подацима свезнајуће статистике људске цивилизације, да би могао суштински и продубљено да прихвати одговор. А шта, тргну се у себи професор, ако тог одговора и нема. Досјети се да таква мисао не би задовољила знатижељника, да није ни педагошки оправдана и поче да бесједи: ''Видиш, младићу, боље и брже видиш од нас старијих како је данас збиља све модерно: модерни ратови, модерне болести, модерне природне катастрофе, модерне мограције, модерне рестрикције воде и кисеоника... Са становишта интереса homo sapiensa – упркос изванредном научно-трхнолошком прогресу, свијет је све суровији и нехуманији. Модерни ратови, на примјер, односе милионе људских живота, још више инвалида и бескућника, а најгори дериват овог процеса су умно поремећени људи. Већ се може голим оком регистровати увећање тих структурно девијантних сталежа који, ускакањем у политички простор одједном добијају моћ владања над већином, па усмјеравају човјечанство ка његовом самоукидању. Можда већ и сȃм увиђаш да је изазов, грандиозни изазов овог доба историје – отпор здравих, који још нијесу инфицирани болестима данашњице и који желе исконском снагом људског морала да то природно и драгоцјено здравље људске цивилизације сачувају за будућност која се не смије самоукинути нечијом деструкцијом. Њима треба данас припадати, њихове редове омасовљавати да би опстанак Човјека и Живота био извјеснији''.
''Слажем се, професоре, али! Зар се не види: произвели су клона из епрувете, више није нужно да се отац и мајка радују рођењу свога чеда. Два пола нијесу више као до сад – различита, стапају их у Једно, вјештачко а нестишљиво, што се не може оправдати ни смислом ни моралом, ако изоставимо стравичне интернетске подуке о равноправности полова. Шта ћемо?''
''Добро је што видиш да понекад, ако је непотпуно или што је још горе детерминисано лукративним побудама, знање производи рђаве консеквенце и знатно је штетније и опасније по здравље од незнања. Клонирање је сȃм врхунац генетског инжењеринга, а опет лако може да се изроди у своју контрадикторност. Замислимо за часак једну популацију вјештачки произведених људи, генерацију клонова. Исти су, вјерујемо, личе на нас, крећу се и дјелују у простору као и ми, али међусобно не разговарају! Немају о чему? Немају заједничких интересовања? Немају ни потребе за тим? Не, не! Чак и да их испрограмирају да међусобно комуницирају у задатим координатама садржаја, они никада неће моћи да опште са Људима, са нама! Сȃм изведи закључак да ли је морално, са становишта Човјека, подржавати модерне Творце према тако неартикулисаној истини о генијалности њихових идеја. Овдје би била компатибилна твоја опаска о идиотизму професије, свакако''!
''Хвала Вам, професоре! Бар да не закључим да нијесам помјерио памећу! Хитлер је, зна се, хтио да произведе Ṻbermensch-a, а ови данас, читао сам знате, како су у Биолошком институту у Упсали, у Шведској, намјеравали да прозведу чисту шведску расу! Академик проф. др Светомир Ивановић свједочи да су од 1934. до 1976. године стерилисали више од 62 000 особа, ко зна колико хиљада насилних лоботомија урадили и нијесу добили продужетак своје ''племените расе''!? Зар то није рад против Бога?''
''На правом си трагу: ако научно откриће не прати преображај људске егзистенције, не помаже и не олакшава задовољење животних потреба људима, онда то нијесу жељене вриједности, макар биле досегнуте научним открићем. Сјети се Алфреда Нобела. Творац атомске бомбе био је свјестан деструктивности њене практичне примјене. Ипак, крајњи исход вјечне борбе између Добра и Зла зависи, ипак, од Човјека. Ако моралну исквареност и заглушујућу пропаганду, која је редовно прати, буду побјеђивали човјеков здрав Разум и Морал, онда је перспектива људске цивилизације неупитна. Томе у прилог, још једна илустрација. Зар је морално да се данас умире од глади колико од болести? Одговор је логично негативан, а ова појава у људском роду јесте прворазредни хуманитарни, морални проблем цивилизације. Утолико више, уколико на свијетлост дана излазе непобитне чињенице да су побуде модерног Творца за научним открићима све више – намјерне!''
''Да се пребацимо мало на политички терен, професоре! Како смо завршили свјетске ратове, и Први и Други, а слободе и правде за људски род још нема? Евроатлантски усрећитељи човјечанства, у име заводљивог концепта – ''ширења демократије и људских права'' – тероришу свијет, још увијек без озбиљног отпора свјетске јавности, па се данашњица не би баш могла назвати поретком, прије наликује хаосу?''
''Тековине ових револуција произашлих из оба свјетска рата кодификоване су међународним правом израженим у бројним Конвенцијама под окриљем врховне међународне инстанце која се стара о свјетском миру – Уједињених Нација. Но, ми данас видимо голим оком како су предсједници САД лично доносили одлуку да бомбардују друге суверене државе и све до сада, до сиријског рата који је у току, немају опоненте који могу да зауставе тај недопустиви, освајачки и варварски поход разулареног каубоја. Ипак, као и много пута у историји, Русија је стала на црту и још једном устала да брани, да се послужим нашом метафором, здраве од болесних умова. Препознавајући јасно да каубој увијек понуди ''још мало ничега'' заговорници мултиполарног свијета снажно су поручили да ће се супротставити загађењу (овог пута политичке) животне средине, без чије санације би био угрожен биолошки опстанак људске врсте. Не сумњај да ће се то и десити!''
''Заоштрени међународни односи по први пут у историји изгледају ми као комичне оперете, кад њихове посљедице не би биле трагичне. Марионетее САД из ЕУ хорски одговорише на њихов миг да синхронизовано протјерају преко 150 руских дипломата из својих земаља, под оптужбом да је Русија крива за ''јавну употребу хемијског оружја'', које је иначе забрањено међународном Конвенцијом. Или, сјећате се скорашњег паничног апела украјинског амбасадора у Словенији да се у тој земљи забрани наступ војног оркестра Црвене армије ''Александров'', јер је то, каже амбасадор, ''руско пјевајуће оружје''! Куда иду дивље свиње, професоре?''
''Ето, видиш, докле сеже у свјетској историји неконтролисана сила! Но, без чуђења! Сјети се нашег примјера: чак и у вријеме распада СФРЈ, кад је СРЈ била под санкцијама УН, културна сарадња је била изузета од санкција. Поред тога, у доба Хладног рата, 1958. године, склопљен је споразум Лејси – Зарубин између САД и СССР о ''размјени у науци, технологији, школству, култури и другим сферама''. Културна сарадња између САД и Русије доживљава процват, што је благотворно дјеловало на мир у свијету. И сад, када хоћете да наметнете своје интересе, прво забраните сваку врсту слободне комуникације између типованих ентитета како бисте их елиминисали, урушавањем и дезавуисањем, у почетку културне и научне сарадње, а затим једностраним прекидом званичне политичке комуникације, за који је протјеривање дипломатских представника једне земље највидљивији чин таквих намјера. Но, ефекат учинковитости у овом случају неће бити постигнут. Наиме, он дјелује само код стране која има предоминантно слабију позицију у односу на ону која уводи санкције, што се не може рећи за Путинову Русију која сигурно хода свјетском сценом, не повлачећи се пред изазовима савременог свијете, без обзира на стварну или пропагандом ''озваничену'' доминацију супротстављених опонената. Пренаглашена граја о ''случају Солзбери'' ни изблиза не може изазвати ону штету од које човјечанство треба да страхује, осим извођења још једног у низу историјских симфонијских концерата које људски род невољно мора да слуша, иако баш и није љубитељ тврдог и какофоничног хард диска самозваних евроатлантских добошара. Најздравији, они који су потпуно глуви за тај звук, и поред заглушујуће музике и разних јефтиних политичких спотова, јасно разазнају свеукупност савремене политичке сцене у свијету, од чега се најмаркантније издвајају већ оформљени акциденти: евроатлантске санкције Русији, непредвидљиви волунтаризам Доналда Трампа у свим његовим потезима (вербални рат са Турском и Сјеверном Корејом, прст у око цијелом арапском свијету проглашавањем Јерусалима изреаелском пријестоницом, започињање трговинског рата са Кином), неријешени конфликт у Украјини, експлозивна ситуација у Шпанији, хаотични метеж у европској породици, балканска неуралгија, узбуне због ''сјеверног'' и ''јужног тока'', крпљење њемачке владе најширом могућом коалицијом (коришћењем разнобојних политичких рестлова за нову канцеларкину одору умјесто сасвим модерног костима за јавне наступе у будућности) ... И тако даље, и томе слично. Кад смо већ код Њемачке, да те обавијестим: недавно сам у ''Шпигл''-у прочитао објављени документ њемачког Министарства за спољне послове под насловом ''Стратешка перспектива 2040'', у којем је скицирано њемачко виђење будућности и перспективе ЕУ. У њему се, без зазора, саопштавају читаоцима индикативне процјене, које код већине необавијештене јавности изазивају невјерицу и страх. Рецимо, она о ''НАТО краху и крају Бундесвера'' или друга о ''могућем распаду ЕУ'' са тешким посљедицама по Њемачку и Европу!? Нијесам био затечен овим оцјенама, једино сам размишљао како то да буду овако јавно изнесене, а Њемачка жели да ''своју'' ЕУ унаприједи у сваком смислу, по жељи Њемаца, а остали Европљани ће се већ навићи на заједничку државу. Оваква јавна упозорења њемачког политичког ума званична је потврда о биполарности свјетске политичке сцене. Упркос настојању утицајних центара свјетске моћи који се залажу за мултиполарни поредак, у овом тренутку постоје ипак само два политичка блока који се међусобно рвају: осим неминовне трговине, у свему другом се искључују и удаљавају. Та два блока су, условно речено, Западни (са САД и ЕУ) и Источни (са Русијом и Кином)''.
''Нимало ружичасто, професоре! Спремали се то људски род за нови свјетски рат?''
''У историјском ходу ништа се не може искључити, али за свеопшти, свјетски рат нема још довољно неразума. Разорно софистицирано оружје, које ови већ поменути Творци научних открића убрзано производе, толико је моћно да би његова стварна употреба могла да заувијек уништи опстанак homo sapiensa на његовој планети – Земљи. Али, појединачни игрокази су, на жалост, и вјероватни и могући, што се ''контролисано'' спроводи у прописаним дозама у циљу ''ширења демократије и људских права''. То једноставно треба знати и за то се припремити, бар толико да не бивамо изненађивани сваким новим појављивањем. Још нешто морамо знати. Пракса нас учи да ''мировни процес'' најприје пролази кроз оштру ''војну фазу'' односно изнуђивањем исхода војним одмјеравањем снага да би се на ''преговорима'' пораженој страни издиктирао ''мир''. То можемо уживо да пратимо у сиријском рату, а не треба да будемо изненађени уколико такав сценарио видимо у будућности и у Украјини или на Балкану. Немој да се стрецаш, младићу, нијесам хтио да те заплашим, већ да те упозорим да са оба ока и не вјерујући умивеној пропаганди режимских медија посматраш свијет око себе. Елем, хајдемо сад на једно пиће, доста смо диванили на суво!''
''Хвала Вам, професоре! Ипак смо неке аспекте разјаснили, а друге ћемо – други пут! И, зар треба да изговорим гласно да Ваш позив за пиће – прихватам!''
Док су професор и ђак ходали пјешице ка свом циљу (а то свакако није пиће које ће попити!), професор настави гласно да размишља: ''Често сам и ја, не само док сам био млад, размишљао о дехуманизацији, јер се у њој крију неслућене могућности деструкције људског рода у свим његовим подухватима. Зашто се ерозија морала, нама савременицима већ изгледа и као корозија, усидрила у свим сферама људске дјелатности? Није ли одговор на то питање сазнање о злоупотреби научних достигнућа, те у медицини видимо како су ''њени производи почели да производе нас'', како рече поменути академик Ивановић. Јесу ли то роботи и клонови настављачи наше људске врсте? Како се вратити животу и свим његовим радостима, ако хрлимо у сусрет његовим сурогатима који пријете да га укину?''
Разговору двојице заинтересованих за будућност људског рода Ваш хроничар може додати само још виспрено и једноставно питање поменутог академика, које је у својој приступној бесједи ЦАНУ, 2008. године, изговорио: ''Изум који је створио човјек не може створити човјека. Гдје је овдје мјесто научне интелигенције која држи до хуманизације? То је кључно питање. Гдје јој је мјесто?''
Послије овог сазнања, питање свих питања човјековог бивства могло би да гласи: ''Зар је морално не бити здрав док живиш живот?''