Др Срђан Лалић ''СРЦЕМ УЗ ПРЕТКЕ''

Др Срђан Лалић

СРЦЕМ УЗ ПРЕТКЕ

„Чудни су путеви Господњи“

Тако гласи изрека, коју сви спомињу од рођења па док човјек не одрасте.

Нико не зна гдје ће провести живот.

Управо то се може рећи и за Васојевиће. Годинама и годинама уназад, племе Васојевића се суочавало са чињеницом да потомци одлазе са родног огњишта и заснивају породице широм региона и свијета. Скоро из сваке Васојевићке куће је отишло више чланова него што се данас рађају. Зато и не чуди слика која се данас види у тим предјелима, скоро празне куће, торови и штале, пусте ливаде са покојом старом даском која свједочи о постојању катуна.

Бољи живот, стручно усавршавање и миграција су најчешћи мотиви за којима су се водили млади људи када су одлазили са огњишта. Доласком у друге крајеве, наметала им се друга култура, језик, обичаји и традиција, али упркос томе, многи су успјели сачувати свој идентитет. У прилог томе, говори и чињеница да сви они макар два пута годишње обилазе свој родни крај и помажу оне који су и дан данас остали тамо да живе. Многи су постигли значајне резултате, постали еминентни стручњаци у областима за које су се школовали, те су увијек у први план с поносом истицали ко су, шта су, одакле су и ко су им били преци. То је доказ да у њима још увијек живи љубав и носталгија за мјестом гдје су рођени и одрасли, а да им је идентитет мјерило вриједности.

Оснивањем разних удружења, фондација, друштава, те организовањем културних манифестација, покушава се сачувати веза међу људима којима обавезе не дозвољавају да се чешће виђају, да се друже, сумирају утиске о животу и да са носталгијом причају о прошлим временима и историјским догађајима карактеристичним за предјеле Васојевића.

Морална обавеза сваког савјесног човјека јесте да се одужи онима од којих је постао, те да их не препусти забораву. Као један од њих, дужан их је поштовати, спомињати, обилазити те им помагати у складу са могућностима. И даље има огроман број оних који могу послужити као примјер другима.

Они који су остали да чувају вјековна огњишта племена Васојевића, остали су да пркосе времену живота, те их се као таквима треба поносити. Сигуран сам да је велики себичлук уколико себи човјек дозволи да одлазак у свијет види као шансу за остварење искључиво личног интереса, а не као задатак за остварење квалитетнијег живота уже фамилије. Исто тако, његова мисија би требала да буде усађивање ових вриједности и на будућа поколења.  

Кључну улогу у креирању личног идентитета имали су и наши преци од којих смо постали. Без обзира на разне притиске којима су били изложени кроз историју, „гурани“ у разне ратове, тероре, присиљени да прихвате туђу вјеру, а да се своје одрекну, остављени на милост и немилост другима, смогли су снаге да се изборе са свим недаћама, те да будућим нараштајима оставе у аманет чојство и јунаштво.

Иако се данашње вријеме у много чему разликује од пређашњих времена, те се више вреднују материјалне вриједности од моралних, оно што би требало бити исто јесте очување идентитета, јер без тога човјек је велико ништа. Они чија крв тече кроз наше вене, требала би бити поносни на будућа покољења којима су усађене те праве вриједности, а не да их се преци и они који су остали да пркосе времену стиде јер су им најближи кренули погрешним путем, путем заборава.

Идеја водиља свих нас требала би да буде вриједност којима су се руководили наши преци и за које су гинули. Успјех човјека је да, упркос позицији у друштву, стеченим дипломама и титулама, не заборави своје поријекло, да своје претке носи у срцу и нађе начин да врати дуг свом племену и народу.