Путопис са равног Косова (16. април 2018.)

17. АПРИЛА 2018.

Прођох јуче Косовом… Преко Приштине, Грачаничког језера на Биничко Поморавље, и даље пут Кончуљског кланца. Оним правцем којим је извиђачко одељење Шумадијског корпуса 1878. године стигло до Милутиновог манастира Успења Пресвете Богородице. Осећај неописив! Измешале се у срцу и туга и срећа, и радост и жалост. Од Нато агресије нисам залазио јужно од Митровице. Приштине коју памтим као дечак, када сам са родитељима одлазио на „наше море“, више нема. Свуда само градилишта, стамбени блокови, шопинг центри, ауто плацеви… На сваком кораку „auto larje, auto larje“…

У потрази за духовним окрепљењем обрео сам се у Грачаници. Црква препуна народа. Атмосфера васкршња и свечарска. Не силази ми поглед са Симонидине фреске. Литургија увелико траје, а мени мисли час по час лутају. У себи се присећам Ракићевих стихова. Час замишљам раскош Немањићке државе, час угашене звезде и скрнавитеље фресака, док Симонидине ископане очи и даље сијају…

За грачаничком трпезом, после службе, преосвећени владика Теодосије нам сетно и забринуто казује како поједини Срби из Покрајине ар земље продају за 35.000 евра, и чуде се онда када их сустигну невоље и болештине. То је прљав и проклет новац – додаје неко од присутних. Ама баш ништа нису гори од Срба из централне Србије, мислим се у себи. Читавом Србијом царује материјализам. Новац и похлепа постали су једина мера ствари. Све је на тржишту. Зато све више трулимо изнутра и нестајемо. Ја заиста не знам како поред опште аутодеструкције српство на Косову и Метохији још није капитулирало. Само неким чудом и вољом Божјом. Политичари са тим немају ништа.

Са Звечанске тврђаве још се вијори српска тробојка. Још мирише новобрдски хлеб који се припрема за народне кухиње. Још се претаче Хочанско вино. Још има снаге у многострадалним косовскометохијским Србима. Њихова снага лежи у благодати православних светиња. У вери живој, апостолској и крстоносној. Као и за време Турака, на Косову и Метохији се данас преостало српство свило око цркве. Нарочито оно јужно од Ибра. Опет су манастири духовне и националне кошнице… Шире се и омасовљују манастирска братства и сестринства у Епархији рашко-призренској, сабира се народ око њих и освешћује. Изгледа да су га патње прочистиле. Тамо доле, на Светој земљи, нема се времена за прљавштину београдских ријалити програма, за таблоиде и жуту штампу. Треба преживети у непријатељском окружењу где и најбезазленија варница може да произведе пожар. Није им лако, али не дају се! Најважније је да нема страха, а живот је свакако борба. Носио се српски народ са много тежом окупацијом од данашње. Проћи ће и ово, као што прође још један дан од мог повратка са српског Јерусалима, а још увек не могу да избацим из главе реченицу којом ме је једна монахиња испратила са Космета: „Деки, овде је све Србија, а у Србији само понешто“.

Доц. др Дејан Антић, Филозофски факултет Универзитета у Нишу