ДИЈАЛОГ

Нема бољег ђачета које вас неће правилно упутити да је дијалог разговор у двоје и нема у свјетској историји пандана савременој мантри свјетске политике о дијалогу као спасоносном, ''незамјенљивом инструменту у рјешавању свјетских конфликата и криза у међународним односима'' . На свим форумима, од свјетске асамблеје, скупштине УН, до соло иступа било ког политичара, без обзира колики је његов рејтинг у стварној снази утицаја, редовно одзвања позив за дијалогом. Дијалог, чак као термин, данас јесте редовни еуфемизам за атеистичку молитву политичких практичара, а у жаргону модерне политикологије означава пуноћу оног смисленог садржаја коју открива стара српска синтагма – измивање зуба. Њоме се актуелни изговарачи легитимишу као поуздани жиранти својих политичких кредита. Формално узев, нико оваквом ставу не може начелно ништа приговорити; суштински узев, види ли ико игдје да се разговор води у двоје? Одговор је трагично негативан. ''Субјектима'' на које се дијалог односи препоручују ''субјекти'' који за дијалог не маре. (За савремене конзументе дуалног образовања, који стичу знања кроз праксу, ево најновијег примјера. На генералној скупштини УН срдачно и пријатељски, конструктивно и академски, разговарају Фљора Читаку и Ивица Дачић. Ако сте другачије видјели, нешто није у реду са сликом на вашем екрану.)

Позив предсједника Србије Александра Вучића јесте најсвјежији примјер употребе молитвеног дијалога у политичкој пракси. Племенита побуда за покретањем дијалога о Косову због ''важности да са Албанцима имамо добре односе са циљем да их уредимо једном заувек, а не да живимо у замрзнутом конфликту'' заиста изгледа неспорно, храбро и изазовно, само још да је испуњен онај малецни услов – да има оног другог који би радо, искрено и витешки хтио да – разговара. Таквог саговорника данас нема, а истине ради није га ни било у српској историји на оној страни која је моделирала сукобе и њима усложњавала перспективе. Појединачни, и заувијек бивши, примјери чојства и јунаштва одавно су само историјска и књижевна фолклористика оба народа, а данашњи Марко Миљнов не може да свједочи о моралној висини нових Ђуља и Ивеза, Скендербега и витешких чувара Дечана и Пећке патријаршије. Нови нарашптај предводе Рамуш и Даут, Хашим и Кадри (...) који нијесу кадри, носећи тешко бреме својих крвавих биографија, да понуде једину исправну перспективу свом етносу – мир и заједништво са вјековним сусједима Србима на заједничком парчету земље коју себично зову Косовом, прегалаштво у новом самопријегорном раду у изградњи нових материјалних и духовних тековина – неопходних и виталних претпоставки свеукупног развоја и просперитета – заједничких институција и установа, привредних објеката, фабрика, рудника, задруга, инфраструктуре и свега осталог што гарантује безбједан, уређен и богат живот будућим генерацијама. Сасвим супротно, њихова стегнута вилица и стиснути зуби, док проциједе реченицу у јавном наступу и то након двије деценије од крвавог пира који су предводили и у њему својски учествовали, не дозвољава им разбориту и разговијетну ријеч, племениту и човјечну мисао, корисну и практичну акцију, корак и дјело којег се неће стидјети потомство, па се са жаљењем сазнаје да садашњи нараштај албанског народа на Косову и Метохији није у стању да дȃ бесу чак ни за дијалог – разуман и отрежњујући разговор о договору за заједничку будућност. Отуда, на другој страни, поступком само једног саговорника ствара се само привид о дијалогу, фарса која производи подозрење и откотурава читав комплот сумњи и неповјерења у умјетничке домете наречене представе.

Дискусија, макар у њој учествовали сви најпозванији и најпроминентнији национални умови унутар једног народа, зове се расправа а не дијалог, тек никако не онај политички дијалог који може довести до резултата, оптималног за обје стране учеснице у њему. Друга мањкавост јесте у националном дворишту иницијатора и не баш срећно изабраном историјском тајмингу иницијативе, гдје пожуривање и страсно убјеђивање нације (''судњи је час'' и ''подјела Косова је једино рјешење'') изазивају пометњу у главама већине најдобронамјернијих који очекују од својих предводника државничку свијест и мудрост, а не еурека-исход вјековног проблема, којег се наши наивни и неуки преци ето нијесу могли досјетити, а тако га је лако било пронаћи. Садашњи интелигенти су патент осмислили, потребно је само сакупити средства да се изради прототип рјешења, да се понуди свијету и ''међународна заједница'' ће сигурно проналазача наградити Нобелом, а захвални српски род ће свом генију изаткати вјечну непролазну славу. Кад год чујем коју од ингениозних ад хок дефиниција за рјешење било ког чвора у историјском клупку српског народа, редовно се присјетим оцјене светог Николаја Велимировића, надахнутог хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације, који је једном на провокативно и (не)сувисло питање свих питања (који је то највећи, првородни српски гријех?) препознао смисао питања и сабрано и мирно узвратио: ''Највећи српски грех, онај из кога касније произилази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити...'' Затим је психоанализом довршио своју мисао о садржају гријеха који се зове нестрпљење: ''Нестрпљење је очито показани недостатак вере у себе и у Бога. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога – нека буде воља Твоја'' .

Изазива ли овакав одговор код већине нас, Обичних, подсјећање на сопствене и националне гријехе, на страшне призоре наше историје и ужасне сцене српског пада у њој. У име светог прочишћења, прије него проговоримо о саговорнику, подсјетимо се, јер не смијемо заборавити кумовску сјекиру Вујичину, официрску сабљу што посјече краљичину дојку, нож у Топочидерској шуми који се зарио у тијело и искасапио лице једног од племенитијих владара српских, просјаке и богаље са највишим српским одликовањима послије многих ратова, војводу Живојина Мишића како залаже као повјерилац чак и свој шињел, бесмртну Милунку Савић као чистачицу, издају предсједника државе Слободана Милошевића на Видовдан... Ах, Видовдан, архетипским елементима уткан у национално биће Срба, много пута им се чинио као судњи дан: и у Косовском боју 1389., и 1914. на дан Принциповог атентата на Франца Фердинанда, 1919. кад је склопљен Версајски споразум, па 1921. када краљ Александар Карађорђевић донесе Видовдански устав, тек 1948. кад бану Резолуција Информбироа... Мартирологијум српске историје овиме није исцрпљен, само поменусмо оно што је најнезаобилазније и највидљивије Обичнима. (Ова краћа ''патриотска опсервација'' је овдје само због потребе да се скрене пажња актуелним иноваторима да своје патенте претходно провјере у лабораторији свог ума сазнавањем, поред ових, још многих факата прошлости прије него се упусте у изношење спасоносне рецептуре за здравље властите нације, како се не би узалудно трошила ионако оскудна средства из осиромашеног трезора историје на пречесту ревакцинацију народног организма.) Но, вратимо се разговору у двоје.

Зашто се овај поглед, и то на самом почетку, дотиче нечега што мојој нацији не служи на част? Понављам још једном: зато што свако скретање погледа у саговорника, ако хоћемо дијалог, подразумијева самоспознавање себе и отворен разговор. О свакој теми коју дотичемо, без зазора и стида, без одбоја и уцјене, са увјерењем да се прихваћеном истином лијечи ментално здравље оба саговорника. – О врлинама и подвизима, о ослободилачкој и просветитељској мисији српског народа, о изградњи материјалне и духовне културе и њеним цивилизацијским дометима – о свему томе се неупоредиво више зна. Стога, усвајање потврђених врлина српског народа и код данашњег нараштаја јесте прворазредни задатак њене садашње политичке и културне елите, како бисмо и у овом тренутку били на историјској висини у свом свакодневном дјеловању. Поготово у збиља насушном дијалогу са сусједним народима, у првом чину са Албанцима. Шта треба знати о генези нашег историјског чвора, прије него сједнемо за сто и објелоданимо рецептуру за оздрављење оба народа?

Ако политички дијалог воде компетентни и високоморални људи, они ће на сто ставити све релевантне чињенице и у свестраном и исцрпном сагледавању узрока и посљедица, присутних појава и одсутних акција, индикација и контраиндикација, нудити компромисне предлоге, који произађу као оптимална резултанта бољег од постојећег, за обје стране. Но, кад се ''дијалога дохвате'' незрели дрчници, који уз помоћ геополитичких ментора испливаше, израстоше као вајни, пардон војни и политички лидери, без минимума основних сазнања о нечему чиме треба да руководе, тај ''дијалог'' поприма неприхватљив пропагандистички и бласфемични тон, натопљен шовинизмом, мржњом, отужним јуначењем, псовком и каштигом – са јединим циљем да дискредитује ''непријатеља''. Читав тај репертоар примитивног духа и наступа не показује само цивилизацијску заосталост, већ тиме свакако показује и одсуство ма и најмање научности. Како то изгледа у пракси?

Академик Каплан Буровић из Пераста, албанолог међународне репутације, у интервјуу ''Српским новинама'', као аутохтони и непоткупљиви посматрач моралног и политичког стања албанске нације, тврди: ''Што се тиче Албанаца могу само рећи: да се Бог изјасни да није Албанац, они ће се и против Бога дићи. Албанци нападају све, а посебно словенске народе и међу њима опет посебно Србе-Црногорце и Македонце, јер кроз свој напад на њих они хоће да се легитимишу, да покажу свој патриотизам. Они не замишљају другачије свој патриотизам осим кроз шовинизам и расизам према сусједним народима, посебно према горе поменутим. Албанци претендују да Црна Гора као засебна држава не постоји. А Црна Гора, од када се отцијепила од Србије, не признаје своју вишевјековну историју. Они желе да Албанија буде до врха Ловћена, док Црногорце сматрају славизираним Албанцима. Њих ја не могу убиједити да то није исправно. И саме албанске власти, да то покушају да измијене, тешко би успјеле, јер је то ушло у срж Албанаца, посебно у срж албанске буржоаске интелигенције. Они су тако индоктринирани да, кад виде документа која несумњиво показују да Албанци нису Илири, а камоли Пелгази, одбијају да то прихвате. Сами Албанци су ми говорили: ''Ја видим да је то истина, али мени се та истина не допада и ја јој се супротстављам''. (...) А зашто то не желе да прихвате? Зато што Албанци желе са таквом индоктринацијом да створе Илирско царство и да читзав Балкан буде њихов. Они се још увијек томе надају. Лично Адем Демаћи, кад сам се са њим састао прије хапшења у Југославији, рекао ми је искрено, мислећи за мене да сам Албанац: ''Ми ћемо ослободити Косово! Ослободићемо га нашим женама!'' И то се догодило. Енормним рађањем, доласком нових Албанаца на Косово и исламизирањем становника, првенствено Срба муслиманске вјере, постигли су већину. То је њихова моћ и пут ка стварању Илирске империје. О томе је писао и Исмаил Кадаре, највећи енверовски књижевник'' . И сад се ми Обични питамо: ''Је ли то етничко право које Шиптарима (косовским Албанцима) признаје међународно право?'' – А у својој обимној и драгоцјеној књизи ''Ко су Албанци'' академик Буровић открива истину, коју су утврдили сами албански историчари, научници и академици, да Албанци на данашњем географском простору нијесу аутохтон народ. Дакле, нијесу ни Илири, ни Пелгази. Године 1043. први пут се помињу Албанци, дошли из Румуније, а прије тога су били на обали Балтичког мора. Аустријски албанолог Густав Меј пише да су Литванци и Албанци братски народи. А албански академик Ећем Чабеј износи податак да су доласком у Румунију Албанци планинама дали име – Карпати и главном граду – Букурешт. Тек у десетом вијеку долазе, не у Албанију него у Мат, малу област изнад Тиране. Колика је нетрпељивост Албанаца према научној истини казује чињеница, свједочи академик Буровић, да су Албанци тражили да се његова књига службено забрани и обустави њено штампање, иако је амерички Институт за историју објавио његове студије, а Македонска академија наука га увела као аутора у своју енциклопедију.

Пошто сазнасмо како и откуд стигоше, наставимо да пратимо настајање државе Албаније у историјском времеплову. ''Освајачи и асимилатори'' нијесу дозволили Албанцима да инаугуришу своју државност, све до 9. новембра 1921. године, када велике силе у Паризу доносе одлуку да Албанију признају као независну и суверену државу, у границама из 1913. године, уз мање исправке око Скадра и Призрена. Овакву историју учили смо доскора, све док нијесмо добили драгоцјену докторску дисертацију бугарске историчарке Теодоре Толеве, која носи наслов ''Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације'', из које сазнајемо, на основу обимне документације пронађене у бечком архиву, да 17. новембра 1896. гроф Голуховски, министар спољних послова Аустрогарске, сазива тајно савјетовање на тему: ''Почетак једне енергичне аустроугарске интервенције у Албанији''. На савјетовању су министар финансија Бењамин фон Калај, претходни министар истог ресора барон фон Цвиденек, шеф одсјека у МИП-у фон Хоровиц и конзули – барон фон Баум и Шмукер. Знајући да се ближи крај Отоманском царству, Аустроугарска жели да контролише албанске територије, како би онемогућила Русију, која је сличне аспирације проводила преко Бугарске, Србије и Црне Горе. Барон фон Цвидинек и конзул Шмукер састављају повјерљив спис тзв. Меморандум о Албанији, у којем се предлаже таксативно дјеловање Беча у спровођењу властитих планова, у границама: - на сјеверу: Црна Гора и дјелови Србије, - на западу: Јадранско море, - на југу: Первез, Јањина, Ђирокастра и Касторија (Костур) и – на истоку: Касторија, Монастир (Битољ), Охрид, Врање, Приштина и Нови Пазар. Летимичним обухватом овог географског простора лако је утврдити да је сан о ''Великој Албанији'' већ тада утемељен! Треће савјетовање на ову тему било је 23. децембра 1896. у истом саставу као и претходна два. Ови тајни састанци остајали су тајна за све европске историчаре, све док их поменута Теодора Толева није изнијела на свјетлост дана 1999. године!? У својој докторској дисертацији она каже: ''Етничке групе у Албанији живе изоловано, немају везȃ међу собом, осим кад ратују. Могућности за њихово зближавање су практично ништавне а убиства уобичајена, чак и за људе из истог клана. У земљи постоје два основна дијалекта, али они су толико различити да се људи готово не разумију. (...) Коефицијент писмености не прелази 2%. Становништво припада трима вјероисповијестима – муслимани, католици и православци. Албанци немају национално сазнање, немају опште интересе, не исказују солидарност и не развијају се у правцу буђења националних осјећања. Према томе, почетком 20-тог вијека не постоји албанска нација' '.

Код таквог стања ствари Беч одмах унифицира албански језик, писмо које се и данас користи прихваћено је у Битољу 1908. године, уз директну помоћ аустроугарског конзула Карла. Отада Беч све албанске писмене артефакте (текстове, књиге, уџбенике, календаре ...) штампа у Аустроугарској, припремајући терен за убрзано промовисање нове, албанске нације. Пет година касније бивају одређене и границе државе Албаније на Конференцији амбасадора у Лондону, 10. априла 1913. године. Чим се наслутио крај Отоманске империје, албанске вође су се усредсредиле да пруже отпор новим колонизаторима, прије свега Русији, која је Санстефанским уговором од 3. марта 1878. године, склопивши мир са Турском, издејствовала да неки дјелови Албаније припадну Бугарској. То је угрожене и уплашене албанске вође натјерало да исте године, у Призрену, оснују тзв. Призренску лигу, на иницијативу скадарског валије Хусеин-паше, која је тражила султанов суверенитет, спајање скадарског, косовског, јањинског и битољског вилајета под турским гувернером и Савјетом десеторице Албанаца, уз формнирање локалне милиције по командом турских официра. Овакво ослањање на Турску за посљедицу ће имати касније злоупотребе цариградског господара да Албанце гурне у рат против хришћанских сусједа у балканским државицама, да би по успостављању мира и договора са Европом, крваво угушила сваку даљу албанску аспирацију у политичком и територијалном смислу. Отада, дакле, настаје између Арбанаса и хришћана неугасива, трајна и неутажива мржња и непријатељство, које ће током 20-тог вијека кулминирати увијек онда када страни окупатор понуди Албанцима ''слободу и демократију'' на рачун хришћанских сусједа. Како су Срби у Балканским и у оба свјетска рата били на страни православне Русије, разумљиво је што је ошптрица тог непријатељства најжешћа према њој. (Кад смо већ код ''Призренске лиге'' ваља одмах рећи да је то у свијести Албанаца, и онда и данас, зачетак великоалбанске државе. Лаж, како је то ''израз општеалбанског националног ослободилачког покрета'', била је штампана и у уџбеницима историје, из које смо учили ми, српски и црногорски ђаци! А истина је посве супротна: ''Призренска лига'' је – пред нараслим таласом националноослободилачких тежњи балканских народа, у првом реду Срба, да се ослободе вишевјековног османлијског ропства, уз снажну подршку и помоћ империјалне Русије – хтјела да сачува Османско царство! Била је то организација препозната од многих као ''кукавичје јаје'' турских интереса на Балкану, којој на примјер њемачки канцелар Ото фон Бизмарк није дозволио да прошверцује своје присуство на Берлинском конгресу, уз образложење да ''албанска нација не постоји''. ''Призренска лига'' надаље није признала одлуке Берлинског конгреса, већ је уз помоћ Порте организовала устанак под вођством Али-паше Гусињског, спријечивши да Плав и Гусиње постану дио Црне Горе. – А данас Савине воде у близини Плава, носе службени назив Алипашини извори. Њему или Црној Гори на част?)

Као што се види, те кључне 1878., када је Берлинским конгресом, рецимо, Ђаковица требала да припадне Црној Гори, долази новопостављени султанов управитељ Карл Детроит, алиас Мехмед Али-паша. Уселише га у кулу, дочекаше братски, хранише га ''крвљу убијених голубова'' и на крају га свирепо убише – Албанци муслимани. Држава Турска тако, од 1880-1912, не успијева да успостави ред и мир у вилајету Косова. Почетком 20-тог вијека, 1908., младотурци долазе на власт, а 1912. и сȃм султан долази на Косово, али не успијева да придобије Албанце ни за какве напредне идеје и модернизацију друштва. Како је Косово било на периферији Отоманског царства, моћ турске државе се није осјећала у пракси, па је терор Албанаца над хришћанским живљем временом постао спорт попут лова и риболова. Клатно мржње прелази на страну хришћанских заједница што ће довести до њихове освете у будућим догађајима. Спирала насиља прекидана је самно краткотрајно, у периодима након свјетских ратова и разгоријевала се сваким новим озбиљнијим импулсом различитих моћника и господара. Османлијско и Аустроугарско царство су смијенили Хитлерови и Мусолинијеви фашисти, а данас ''евроатласнтски пријатељи'' са САД и Европском унијом на челу.

Како ''електрише'' албански народ његов актуелни ментор, САД, против хришћанских сусједа данас је ваљда свима јасно. Дрском и незаконитом каубојштином на свјетској сцени САД су доскора биле незаустављиве. Што им се прохтјело, силом су изнудили. Злочиначком НАТО агресијом 1999. године за потребе свог трајног присуства на Балкану ампутирали су Србији Косово и Метохију, увели НАТО у Црну Гору ''на легалан начин'', претварају Македонију у двополну федерацију за почетак, чиме код Албанаца до еуфорије потхрањују илузију о њиховом Илирском царству, које постепено и потајно, закулисном дипломатијом, ирационалном сценографијом, политичким перформансама у медијској сфери и јавном дискурсу – ''само што није'' оивичено! Напаљени и острашћени перспективном из најинтимннијих националистичких снова, у њима запретаним од почетка прошлог стољећа до данас, и најотпорнији и најтрезвенији у крилу албанског корпуса избјегавају јавно сучељавање, разложни разговор, аргументацију и расправу и папагајскиу понављају наложене им тираде моћног ментора о једином рјешењу – признању самопроглашене државе Косово и њен улазак у УН као ''свршену ствар''. Да то није тако, не би данас јордамили гротескно бахато, примитивно и отужно, без зорта, вјерујући у наивни колајлук да се држава поклања а не стиче, борбом и радом. У силном надахнућу да ''завршавају посао'' недавно су градоначелници пет општина са албанском већином (Прешево, Улцињ, Тетово, Приштина и Тирана) из пет држава Балкана (Србије, Црне Горе, Македоније, ''Косова'' и Албаније), уочи албанског државног празника ''Дана заставе'', оформили тзв. ''Савез албанских општина региона'', који има за циљ ''утврђивање механизама међусобне сарадње'' у многим сферама живота – ''урбанизма, животне средине, културе, инвестиција и иновација''. Градоначелници тих општина: Шћиприм Арифи (Прешево), Назиф Цунгу (Улцињ), Теута Арифи (Тетово), Шпенд Ахмети (Приштина) и Ерјон Вељак (Тирана) потписаше споразум у 13 тачака са црногорским премијером Душком Марковићем, чиме је овај потоњи платио учешће и подршку црногорских Албанаца за састав нове Владе Црне Горе. У ниједном од 13 ставова нема обазе албанских партзија према држави, свака се односи на обавезе државе и владе према Албанцима, по јасно утврђеним обавезама и роковима за њихово испуњење. Православно хришћанско становништво у Црној Гори слути пријетњу, али не може да утиче на ''државну политику'' коју воде провјерени родољуби Црне Горе, сада осокољени загарантованим јемством своје нове заједнице, тепано од милоште ''НАТО породице'', ''најпрогресивнијег дијела савремене цивилизације'', како је у патриотском усхићењу са својим народом поменути премијер подијелио тренутак историјског тријумфа – улазак НАТО у Црну Гору.

А у сусједству, у Македонији, послије хитног састанка са премијером Албаније Едијем Рамом, албанске партије дадоше једногласну подршку Зорану Заеву, који њихову лојалност, попут свог црногорског колеге, већ плаћа првим условом из њихове изборне платформе – двојезичност на територији читаве Македоније, равномјерну расподјелу буџета и интеграцију у ЕУ и НАТО. У перспективи, неизбјежна је ревизија тзв. Охридског споразума, што ће за посљедицу имати дефинисање нових граница ове државе. Албанске странке, ''Беса'' и Демократска унија Албанаца'' (ДУИ) ушле су у састав нове Владе Македоније и већ су издејствовали скупштинско изгласавање албанског језика за други званични језик у Македонији, што није било могуће у сарадњу ДУИ са ВМРО-ДПМНЕ Николе Грујевског у бившој македонској Влади. Као што се види, у Македонији се десио још један ''успјешан пројекат'' САД у ''демократизацији Балкана'', што у преводу значи – фаворизовање курса америчке администрације у корист Албанаца у Македонији. И овај ''македонски сценарио'' Албанци већ доживљавају као поклон ''великог пријатеља и заштитника, САД'' лојалном албанском народу у стварању нове државе Албаније, највеће и најмоћније на Балкану.

Да ли постоји стварно отрежњујући седатив за албанску нацију, чији љекар и које специјалности мора да пропише (и проведе) обавезујућу терапију, засад се не може јавно износити. Али, једно је сигурно. Шиптари игноришу све поруке и поуке историје, од којих и чињеницу да их је њихов ''природни савезник'' Турска већ једном оставила на цједилу, да се њемачко-италијански нацисти и фашисти не заузеше за албанску ствар, а да ће, по природи ствари и најновији ментор, дође ли до историјске прекретнице, заборавити на побратима. Има ли кога у албанској нацији данас да се запита: ако ''почетком 20-тог вијека не постоји албанска нација'' откуд још и историјско право Арбанасима на српску земљу на Косову и Метохији? Или, како је могуће да за сто (и двадесет, у новом миленијуму) година Албанци стигну од племенске заједнице до Илирског царства (на мање не пристају!), а да Срби своју миленијумску присутност на Косову и Метохији не могу да докажу, упркос цивилизацијској културној баштини која је под заштитом УНЕСКО-а? Има ли ко да им предочи очигледност немогуће мисије и каже им да истину о вјековном српском станишту на Косову и Метохији није ревидирао ни ''Милосрдни анђео'' па неће ни очекивани ''Рат звијезда''? Ова једноставна истина је аксиоматска, њу знају томови историјских и других књига из свих релевантних култура и народа, и на Западу и на Истоку, и сви они о томе имају савршено јасна сазнања. Није незнање и необавијештеност, већ хорска усаглашеност нових колонизатора на истом задатку, што омогућава мрвљење и потчињавање мањих и неотпорних етникума и њихових држава. И не треба се плашити слутеће ''планетарне катаклизме'', јер она највише смета онима који би је могли провести. Сви моћници овог нуклеарног свијета знају да би ''побједа'' било кога од њих била Пирова, јер људског рода у оваквом обличју тешко да би више могло да буде. Посебно су уплашени наши савременици НАТО агресије 1999. године: они су највише погружени, јер су својим очима гледали хир дивљаштва савремених харамија, пристају на све, ''попуштају паметно'' - да сачувају главу и постојање. Да су наши преци на такав начин гледали на очигледну погибељ не би успјели да свом потомству обезбиједе слободу, њихови потомци не би данас имали неуништиву вјеру и понос у свој високоетички став о Исправности, хришћанској привржености Богу, Човјеку и Добру. А оволико притискање, које некима неки пут изгледа неподношљиво, крунски је доказ нашег праведног става и борбе за његову одбрану. Скорашњи, од прије неколико стољећа, не могу истиснути древне, који постоје миленијумима. Малољетна америчка државност у поређењу са миленијумским цивилизацијама Блиског и Далеког Истока је инфериорна и нема катаклизме, осим космичке, која ће древне укинути а скорашње устоличити. Та проста истина није формалне природе, како се плашљивима чини, нити је ирационално предалека да не би заштитила људски род, како на то гледају неупућени.

''Природни пријатељи'' Турци оставише свој државни попис из 1455. године, ако се српским изворима већ по дефиницији не вјерује. Сами Турци објавише у том свом попису да је на територији данашњег Ксова и Метохије било тачно ''13 057 српских, 75 влашких, 17 бугарских и 46 албанских домаћинстава''! И то Запад зна. Монструозно етничко чишћење на Косову и Метохији (уз Хрватску и Босну и Херцеговину) Срба и неалбанских заједница није аргумент за стављање на дневни ред повратак исељеног становништва. За ''помирење народа на Балкану'' услов свих услова је - признању самопроглашене државе Косово! Да није трагично, било би поспрдно, за човјека, камоли за ''међународну заједницу''. Зар није једноставније да се велечассни спонзори албанске независности, САД и ЕУ, као ''најодговорнији субјекти за изградњу и учвршћење мира у свијету'' (актуелна дефиниција њихове геополитичке мантре посљедњих деценија) досјете гореизреченог. И очас, косовски чвор се растонтава у рутинску колотечину редовних рјешења коју познаје савремена политичка пракса у свијету. Ову непојамну наивност српског духа и душе (како нас, који тако нешто помишљамо, саркастично мјере и доживљавају ''наши евроатлантски партнери'') намјерно изговарамо, како бисмо дошли до наравоученија: није рјешење у Дијалогу оних који о исходу не одлучују, већ у промјени става, лукративног става ментора према НАТОвском мега злочину 1999. и одустајања од провоцирања српског одговора ''нека буде што бити не може''.

Срби не заборављају однос Запада према Србији од разбијања СФРЈ и СРЈ до данас. Помаже им српски дипломата Живадин Јовановић, који из прве руке свједочи: ''Однос Запада према Србији подразумијева четири велике историјске преваре! Прва, кад је ОВК осуђивао 90-тих година прошлког вијека као терористичку и држао је на листи терористичких организација. Кад му је затребало за промјену власти у СРЈ преименовао ју је у ослободилачку и она је постала савезник током НАТО агресије 1999.! Друга је била јуна 1999., када је Запад у СБ УН једногласно гласао за Резолуцију 1244, којом се Србији у саставу СРЈ гарантује суверенитет и територијални интегритет, а статус за Косово и Метохију одређује као аутономију у оквиру Србије (СРЈ). Одмах након тога Запад крши Резолуцију 1244 тиме што измјешта питање Косова и Метохије из УН на одлучивање у ЕУ, у сарадњи са експонентима интереса Запада у Београду, што је трећа велика превара. Четврта превара Запада јесте потписивање тзв. Споразума о нормализацији 2013. године у Бриселу'', а ми додајемо, на основу чега се врши синхронизовани притисак на српско руководство да призна самопроглашену државу Косово и да јој омогући приступ у свим свјетским институцијама.

Чак и овако оскудно, пригодно и на прескок подсјећање, на најбитније еволутивне процесе који се тичу ''косовског чвора'', указује, то је ваљда јасно свакоме одговорноме и добронамјерноме учеснику дијалога, да се без обзира на сав репертоар церебралне тортуре споља и усковитлане запјенушане какофоније ''експерата'' изнутра, не смију пренебрегнути неспорни постулати, претпоставке стварног дијалога. Извучени у сиже, могле би да гласе и овако: прво, ''косовски чвор'' не трпи брзоплете одговоре; друго, тезу о подјели Косова и Метохије не трпи здрав разум и међународно право; треће, замајац метаморфозе будућег свијета прелази из евроатлантске фамилије и њиховог праначела (колонизације свијета и пљачке ресурса на планети) у гравитациону политичку снагу нових центара моћи мултиполарног свијета, што значи да ваља показати стрпљење и кондицију; четврто, не смије се ни под каквим притиском ''затворати албанско питање'' прије него се на просценијуму свјетске политике не ''отвори српско питање'', без обзира колико то безнадежно изгледа у овом тренутку. Утолико прије што Исти, који су став Бадинтерове комисије – ''унутрашње границе између бивших југословенских република сматрају се међународним границама новонасталих држава'' – прогласили Светим писмом и то своје, тако срочено јеванђеље, смјеста погазили само код границȃ државе Србије! Пошто су таквим поступком осигурали код Срба трајно повјерење у високи миротворачки кредибилитет, можда организују Међународну мировну конференцију да поисправе постојеће географске мапе, које су исцртали у свом претходном историјском надахнућу; пето, без обзира на НАТО инсталације (режими у Црној Гори и Македнији, са прогресијом да се ''успјешан развој демократије'' ревитализује у Босни и Херцеговини и Србији), хришћански народи на Балкану (Грци и Бугари) не могу остати у досадашњем савезу (ЕУ), уколико се пројектом Велике Албаније угрози њихов статус, што све може довести до реконфигурације садашњих ''стаклених међа'' на Балкану; шесто, напуштање Косова и Метохије из државног приоритета зарад економске и сваке друге ''осигураности у Европској унији'' било би, први пут у српској историји, самопризнање да послије толико вјекова Срби одлучише да више нијесу нација; седмо, Косовски завјет није мит и реторичка фигура јединог нашег нобеловца него кодекс најузорније државотворне етике, основа и потка српског духовног идентитета, чега се Срби не могу одрећи док постоје; и осмо, у духу Свјетског Прогреса ''треба жељети и себе новог'', што значи јачег, бољег, одуховљеног и чинити упорно и неодустајно оно што снажи, а не подрива опште добро. То опште добро зове се неосакаћена и неосрамоћена Србија.

На крају, ако га још има, да поновимо: у тешкој, трагичној и витешкој историји Срба постоји једна никад погажена вертикала – непромјенљив отпор према свим свјетским тираним и инквизиторима, према њиховим појавним империјама. У прошлости Отоманској, Аустроугарској и Нацистичкој, па ће тако бити и према Евроатлантској, јер је то иманентно епици српског духа и лирици српске душе. У епици: ''Једна земља а два господара, нит је било нити може бити''. У лирици: ''... и гробови наши бориће се с вама''. Упркос силним дијагнозама о безнадежности српске наиве, свим савременим и будућим архитектама Цивилизације Срби шаљу посљедњи поздрав и аманет, прије него их не буде: ''Извините што овај дијалог није био очекиван''.