ДЕВЕТ ВЈЕКОВА СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Будимир Дубак бесједи о Светом Симеону у Подгорици

У Подгорици је у суботу, 21. Фебруара 2015. одржан традиционални Светосимеоновски сабор којим Митрополија црногорско-приморска сваке године свршава спомен на родоначелника светородне лозе Немањића Стефана Немању, потоњег Светог Симеона Мироточивог. Светосимеоновску бесједу одржао је књижевник Будимир Дубак који је казао следеће:

Завидин најмлађи син Немања рођен је 1114. године, у Рибници, на овом, одавно разуреном, али никад угашеном, огњишту. Рођајним плачем прво је освојио родно мјесто, које је његов стари завичај. Јер, како пише Владимир Ћоровић: ''Немањина породица пореклом је из Зете''. То не бјеше ''примални крик'', већ борбени поклич будућег дивног и страшног сабиратеља и господара српских земаља. Рођен као избјеглица, у својој дједовини, Немања је Богом призван да обједини предачке земље. Завјет је могао да испуни једино као Христов ратник.
Стефан Првовјенчани, Немањин средњи син, о том очевом подвигу пише: ''Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим''.
Ратујући за отачаство и вјеру Христову, велики жупан Немања показује окрутност и милосрђе, у исти мах. Гони јерес и неправду, узима у заштиту праву вјеру и страдалнике за Христа. Стога свети Сава за њега вели да је био ''ваистину диван и страшан''. Сагледавајући цјелокупну, наизглед противречну, личност свога оца, свети Сава се пита како да га назове: ''Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију да држе праву веру у Бога''.

И, доиста, ''све је било чудно са овим мужем''. Два пута рођен (као Немања и као Симеон); два пута крштен (по Западном и по Источном обреду); два пута засужњен (од браће и од византијског цара); два оружја носио (мач и крст); два сродства имао (отац сину и син оцу); два пута сахрањиван (у Хиландару и Студеници); двојство Свето и нераздјелно са Савом постао и остао, на овом и на оном свијету. Свети Сава назива Немању учитељем правовјерних Хришћана. Тиме открива да је овај строги васпитач невољно припремио и њега, да крене Боготражитељским путем, на Свету Гору. Свети Сава је потом Симеона запутио својим стопама. Одлука Немањина да остави пријесто, услиједила је након посланице светога Саве, у којој га позива да напусти земаљско царство и дође на Свету Гору, гдје ће му он бити ''посредник за живот небески''.

Свети владика Николај ријечи из писма Савиног: ''Ако се ти оглушиш о моје речи, напусти наду да ћеш ме видети у другом животу'', разумије као пријетњу. Није страшно не срести се с љубљеним чедом у овом животу. Лишити се тог сусрета у другом, вјечном животу, значило би осудити себе на бесконачно очајање.
Немања је, међутим, и без Савиних позива, био приправан на ту одлуку. То јасно саопштава у Хиландарској повељи: ''Пошто је моја владавина одасвуд примила мир и тишину, почех подстицати мисао своју и поучавати ум свој да желим да се бринем за душу своју''.

Није Немања утврдио само Државу, већ је остварио и њену симфонију са Црквом. Не из политичких разлога, насталих промјеном на византијском пријестолу, већ времешни и уморни Велики жупан спознаје ништавност и пролазност овоземаљског живота, што је пресудно за његову одлуку да се одрекне власти и прими монашки образ. Он вели: ''овај живот је сенка и сан, јер сваки земаљски мете се ни за што, као што рекоше Књиге: када и сав свет стечемо, тада ћемо се у гроб уселити, где су заједно цареви и боги''. ''Зато, чеда моја љубљена, пустите ме Брзо да идем видети утехе Израиљеве''.

У марту, 1196. године, велики жупан Немања сазива Сабор, у Расу, на коме објављује да напушта престо. Поставља за свог наследника средњег сина Стефана, ријечима: ''Ја га постављам на престо, који је Христос мени подарио''.
Следећег јутра епископ Калиник замонашио је супружнике Немању и Ану, који се растадоше као Симеон и Анастасија. Он оде у Студеницу, она у манастир Пресвете Дјеве, код Куршумлије. Након 18 мјесеци, старац Симеон се запути у Свету Гору. Готово мјесец дана је путовао, док 2. новембра 1197. године не срете своје чедо, монаха Саву.

Овај Теодул, што значи ''слуга Божји'', у грчком манастиру Ватопед, нашао је ''љубљено и заблудело јагње своје''. Цијела Света Гора је дошла на поклоњење старцу Симеону, дивећи се његовом подвигу. Али, у Ватопеду, Симеон и Сава су чезнули за сопственом кућом. Сава је пронашао рушевине древног манастира Хиландар. Тада га посјети неки тајанствени човјек и рече му: ''Послушај мој савјет, као једнога који ти говори у име Божје. Нађи мјесто и подигни манастир за свој народ и назови га српским манастиром. То ће бити за многе твоје сународнике пристаниште спасења''. Сава је о овом сусрету одмах обавијестио оца, који му рече: ''Ја вјерујем да је то био анђео, послат од Бога''. Старац је желио да види то мјесто, али бјеше толико немоћан, да није могао да јаше на коњу. Положише га у носиљку, између два коња, како би отишао на свој последњи поход, ка највећој будућој српској светињи – Хиландару. На том путу му је постало јасно да, како вели Свети владика Николај, ''Бог није њега и сина довео у Свету Гору само ради њиховог личног спасења, већ да преко њих помогне њихов властити – српски народ''. И тако подигоше Хиландар, у коме старац Симеон поживје осам мјесеци, и пређе у вјечно блаженство.

Земаљско растајање Симеона и Саве тјера на плач. Старац на ''исходу у покој'' иште од свога чеда: да му донесе Пресвету Богородицу, којој се завјештао да ће ''пред њом испустити дух свој''; да га положи на расу која је за погреб; да га спреми као што ће у гробу лежати; да простре рогозину на земљу, и метне му камен под главу. Испунивши све, Сава биљежи: ''Јер ваистину, браћо моја љубљена и оци, чудо беше гледати: онај кога се сви бојаху и од кога трептаху све земље, тај је изгледао као један од туђинаца, убог, расом обавијен, где лежи на земљи, на рогозини, а камен му под главом, и сви му се клањају, а он скрушено моли проштења и благослова''. Тако се Симеон срео с Богом. Његове мошти ће, осам година потом, Свети Сава пренијети у Србију, да над њима мири Немањине синове, а своју завађену браћу, Стефана и Вукана.

Свети Симеон је у својој дивној задужбини Студеници, по други пут, положен у гроб. Испуњен је његов аманет и измирени синови. А тамо, у Хиландару, из његовог празног гроба је никла чудотворна лоза, која више од осам вјекова рађа плодове. Она је символ Светородне лозе, изникле из живоносног коријена Немањиног. Баш као што Теодосије Хиландарац каже: ''Лозу вере засадио јеси''. Свети Симеон Мироточиви, који је рођен на овом светом мјесту, свједочи да је његова лоза неискорјењива. Подгорички саборни Храм Христовог Васкрсења, тај украс Васељене, примио је у своје окриље свети виноград, који је од хиландарске родитељке пресадио наш богонадахнути архиепископ Амфилохије. Ево, тај виноградар Господњи, свету лозу Симеонову усадио је и овдје, гдје је Немања прогледао. Узалуд богоборци, и мрзитељи на свој род, кидишу на светог Симеона. Ми, његова чеда, с љубављу и захвалношћу, овдје, у његовој и нашој колијевци, изговарамо ријечи Теодосијеве: ''Јутро боголепно изасјавши људима својим, / таму дубоку јереси одагнав, оче, / и душе њихове просветлио јеси вером, / стога црква твоја светлозарна / мошти твоје имајући, поје данас / светлозарни спомен твој, Симеоне, / Христа величајући''. Амин.