ДАРКО ЈОВОВИЋ ''ТУЖБАЛИЦЕ У ЦРНОЈ ГОРИ''
ТУЖБАЛИЦЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
Пише Дарко Јововић
Тужбалице настале на просторима данашње Црне Горе су резултат историјских збивања и племенско-колективне жеље да се на један посебан начин, кроз епско-лирску форму, изрази жал за ближњима и онима који су својим херојским дјелима обиљежавали одређена временска раздобља. Тужбалице су углавном стварале старије жене које је, сплетом различитих околности, покосила туга. Оне су, надвладавајући бол, трагику и дубоку патњу, у десетерцу или осмерцу исказивале свједочанства о јунаштву, погибијама, борби за слободу и нестајањима оних који су их за срце уједали. Жене тужбалице су бивале својеврсне поетесе које су се бираним ријечима и мeлодичним гласом опраштале од покојника, предочавајући маси његов животопис. Што је бол бивао јачи то је исказ постајао изражајнији. Ријечи тужбалице су често имале исцјелитељску моћ, знале су да надвладају смрт и у први план истакну узвишене одлике појединца које живе ''док свијета траје''. Тако су, кроз обреде и обичаје, тужбалице попримале умјетнички карактер, а култ смрти у Црној Гори био препознат као нигдје у свијету. Тужбалицама су се за вријеме ропства, у немогућим околностима, бранила и одбранила слобода. Обнављала се духовна снага, јер су тужбалице биле неподмитљиви свједок и хроничар човјечности уткане у биће оних који су, херојским подвизима, из пепела обнављали живот и исписивали покајнице онима који су се издајом хвалили.
Но, одједном, некако са појавом друштвених мрежа, утихнуше тужбалице на просторима Црне Горе. Нигдје жене у црнини да се гласне и бираним ријечима ожали оно што се ожалити може. Изгледа у Црној Гори нема више ништа да се жали, јер су све вриједности сахрањене, па је сувишно трошити емоције на нешто што се не обнавља. Јер како другачије тумачити то што се покојници сахрањују у кругу породице и што пријатељи и познаници, умјесто стиска руке, ожалошћеним саучешће изјављују СМС порукама, или преко фејсбука. Тако се лајкује над покојницима и спонтано се иницира туга, која на морбидан начин илуструје бол.
И док су тужбалице у неким минулим временима хомеровски величале оне који су своје племе бранили од непријатеља, чували вјеру, културу и традицију, данас се лирским изливом тужних фејсбук осјећања исмијавају они који изражавају спремност да сачувају што се сачувати може. Тако се колективно жртвовање, прегнуће и јунаштво извргава руглу, а оно због чега је некад одрубљивана глава - велича до перфекције. У таквом безумљу сестра Батрићева је изубила сваку могућу улогу, док је Његош пао на испиту, који се зове савремено поимање књижевних и естетских вриједности. Тако су тужбалице прогнане из наше стварности, иако је све више оних који кукају над сопственом судбином, суочени са бешчашћем иних који народну књижевност претварају у својеврсну фејсбук тугованку. Ону народну књижевност која је давала основ писцима да направе умјетничка оставрења, равна ремек дјелима. Књижевност коју, између осталог, чине и клетве попут оне:
''Све у црно без биљега,
клетво рода и времена.
Смрчервице, горо црна,
на тебе ми тешке ране,
ја те више клети нећу''.
И не треба клети, јер су нас све клетве стигле. Нема нас, нестали смо у клетвама, изгубили се у друштвеним мрежама. Тако смо хтјели, иако није џабе речено: ко изгуби обичај, изгубио је себе. Зато над нама више нема ко да затужи, да проломи из грла бијела:
''Што су горе ућутале, тамновале!
ево већ је неко доба, за зло наше!
`Оћу л` зборит несрећница, ја кукала!''
И не треба ни зборити. Чему прича, чему нарицања, кад све може на фејзбуку да се нађе. Послије свега нама ни језик није потребан, једино ако не желимо да га исплазимо самима себи. Језику је најбоље кад се увуче у топлину. Да смо мање причали кроз историју и мање слушали тужбалице, давно бисмо нестали, тако да се не бисмо данас мучили. Били бисмо неки други. Овако Бог нас је проклео што нијесмо бивали практични и што нијесмо слушали оне, који су нас за гушу хватали.
Зато нека нам за наук буде стара тужбалица:
''Нећу ништа више зборит, е не могу!
Небо горе, земља доље, куд ћу, шта ћу!
Скамених се од жалости, Надо моја!''