ДАРКО ЈОВОВИЋ ''ПОТОЊЕ СЕОБЕ ВАСОЈЕВИЋА''
ПОТОЊЕ СЕОБЕ ВАСОЈЕВИЋА
Пише Дарко Јововић
Скоро све минуле вјекове на простору Васојевића обиљежиле су велике сеобе народâ који је, због различитих историјских, друштвених и животних околности, напуштао своја прадједовска огњишта одлазећи на различите стране свијета. Одлазили су Васојевићи испод ''комских жила'' спасавајући се од најезде бројних завојевача који су покушали да поробе ове просторе и затру сјеме чувених и славних Васових потомака. Бјежали су поносни горштаци и од крвних освета, јер су пушчана зрна знала често да буду бржа од разума и да пресуђују у конфликтим ситуацијама. Није мали број ни оних Васојевића који су, ''трбухом за крухом'', узимали карту само у једном правцу, настанивши се у неке друге крајеве који су им пружали боље животне погодности од оних завичајних. Насељавали су Васојевићи Шумадију, Метохију, Војводину, Далмацију, Босну и бројне друге градове и области у бившој Југославији. Одлазили су и у иностране земље, тако да скоро да и нема мјеста под овом небеском капом гдје не живи неко од потомака овог највећег српског племена, насталог од славне лозе Немањићâ. Појединци су се враћали у мјесто свог рођења држећи се старе кинеске пословице која гласи: ''Путниче ако једнога дана негдје у далеком свијету изгубиш свјетлост завичаја, знај никада више нећеш прогледати''. Али, има и оних који никада више нијесу закорачили тамо гдје су први пут челом на земљу пали.
Но, живот у Васојевићима се никада није прекидао. Обнављао се, кретало се изнова у нове животне изазове. О тим вјечитим сеобама постоје бројни записи, приче, свједочанства која говоре о мукотрпном, али часном трајању људи на простору од Комова до Тифрана и од Ножице до Љешнице. Оних људи који су, не заборављајући своје поријекло, исписивали славне историјске странице једног народа коме су чојство и јунаштво биле главне животе одреднице.
Међутим, у последњих двије деценије на подручју Васојевића почеле су неке нове сеобе. Сеобе које, по диктату новог свјетског поретка, селе човјека из човјека. Боље речено, које убијају човјека у човјеку само да би одређена група људи опстајала на власти. То су сеобе тамније од свих досадашњих, јер у њима човјек нигдје не путује, а ипак је отпутовао у неповрат. Оне у којима јутро никад није било даље. Оне које Васовим насљедницима узимају унутрашњу слободу и отимају путеве свјетлости. Сеобе теже и црње од сваке помисли. У њима преко ноћи витешки синови изгубише себе и посташе неки други. Неки које нико никада није познавао на овим просторима. Неки чије је све тако страно и далеко. Далеко као вилајет из које нема повратка међу претке и јунаке, међу наше умне главе. Неко без свога гласа и свога ја, без своје главе и прâва на здрав разум. Неко кога црногорски властодржци одвојише од оца, мајке, вјере и душе, заклетве и духовности, узвишених ријечи и свега по чему се Васов сој препознавао у културном и цивилизованом свијету.
Питам се откуд одједном такве сеобе, кад су Немањини потомци сваку муку испратили као људи, одупирући се лако слатким обећањима? Кад су увијек бивали јачи од оних који су хтјели да поробе њихову мисао и да од њих направе моралне наказе. Кад су увијек знали да се издигну изнад стида, побјегну од оних који се издајом хвале и мисле само на задњи крај. Питају ли се ко им то одједном брише памћење и спутава разум? Ко им то отима храброст на коју смо увијек били поносани? Ко их то отима од самих себе, ко је то јачи од жеље да буду своји на своме? Схватају ли да нијесу издржали и да су поклекли пред онима који су их вјековима на предају звали? Знају ли да су у најновијој сеоби издали себе, продали образ и душу и отишли код оних о којима су до јуче говорили све најцрње? Знају ли да ће од последње сеобе у коју су се упустили зависити и његова биографија? Само ће тај пут бити важан, свега другога се нико неће сјећати.
Вјероватно нијесу свјесни да ове сеобе одводе до неке нове проклете авлије. Проклетије и теже од оне ''цариградске'', коју ни Андрић не би могао да опише. Пресушило би му мастило, јер овакав поход не може у књигу да стане. Нема тих ријечи које би суштином биле равне том лудилу. Ту је све луђе од сваке луднице. Јер да није тако, вјероватно би имали себе. Не би разговарали са неким другим сопством. Са неким кога очигледно више нема тамо гдје станује понос.
Понос су очигледно однијели мртви, јер да није тако не би одбјегли Васојевићи мислили да упућене псовке нијесу никакво животно мјерило. Не би актери најновијих сеоба сваку пљувачку која падне на њихово лице доживљавали као поклон, похвалу. Не би на свом поразном путовању заборавили на све што је свето. Не би на продају истурили све, па и кости прађедовске, које ће радо уновчили само да задовоље своје незасите страсти.
Но, само слаби унапријед потписују пораз.
Тако су и ове најновије сеобе, сеобе проданих душа, унапријед сатанизоване. Оне ће остати упамћене као најсрамније путовање у историји Васојевића.
Али, остаје нада да ће Бог овом витешком племену одбјегли и злутали пород поврнути са кривога пута.