ДАРКО ЈОВОВИЋ, НОВИНАР И ПЈЕСНИК ''ЛОПОВСКИ АУТОРИТЕТИ''
Пише Дарко Јововић
Остало је записано, а и запамћено, да су у неким минулим вактовима на простору данашње Црне Горе моралне норме биле главна одредница и одлучујући критеријум који је некога препоручивао да постане човјек од угледа, или, модерно речено, ауторитет. Било је доста умних и учених глава, првака, јунака, паметара, богаташа и домаћина који су остајали мали у очима народа само зато што су понекад знали да падну на испитима који се тичу етичких начела. Џаба се неко трудио да понесе епитет угледника ако је некад, можда и у тренутку своје слабости, посегао да се, на штету другога, а нарочито народа свога, домогне нечега што његово није. Такав није могао да буде главешина ни у неком засеоку, а камоли гђе друго. Од њега су људи окретали главу као да је губав. Памтили су га и препознавали једино по шестом прсту који му је укаљао образ, без обзира на то што се често радило о некој ситној крађи. Од тога се није могао отарасити ни у моментима кад је показивао да је спреман да учини велика ђела, јер га искупљивање грехова није могло приближити ауторитативној позицији.
Но, од успостављања ововремене модерне црногорске државе обичан човјек се нашао у дилеми да ли ријеч ,,ауторитет’’ означава нешто што је добро или нешто што је назадно, знајући да живимо у друштву аутократске и ауторитарне организације гђе се фаворизују наметнути угледници, који по дефиницији имају утицај док такво стање траје. Али ако се човјек боље загледа, примијетиће да је у Црној Гори успостављена нова формула по којој ауторитативна личност, прије свега, мора да буде, народски речено, дофатна. Таква личност је истовремено и узор, онај у којег се гледа с одушевљењем и на кога жели да се личи. Та дофатност, да не кажем способност узимања, или не дај боже отимања туђег, моторна је снага појединца која га гура ка напредовању до најузвишенијег мјеста у друштвеној хијерархији.
Посебно је интересантно да су у нашем модерном и напредном друштву „с најразвијенијом економијом у Европи“, како рече популарни „Бритва“, родитељи у већини случајева, постали превазиђени ауторитети. Они су означени као успутна бића која су ту да створе ђецу, али без неког нарочитог мијешања у њихове животе. Постало је правило да ђецу васпитава „друштвена елита“ и да вођа дефинише њихов развојни пут који подразумијева блиске контакте с људима обученим да их изведу на „прави пут“. Као прво, важно је да ђеца науче да се сналазе да од ничега створе нешто. То значи да се обуче да завлаче руке у туђе џепове, јер то је полазна основа која одводи до узвишене личности, односно ауторитета. Јер што се више приграби од уста народа то је могућност за стицање општег угледа већа. А таква природа ауторитета је уткана у основну категорију када је руковођење у питању. Тако они способни за џепарење постају надређени, а они који се некаквим поштењем заносе постају подређени. А по природи ствари, подређени се не питају и од њих треба узимати све па и душу. Но, да би неко у модерној Црној Гори био стварни ауторитет он мора, с времена на вријеме, да од превеликог плијена неку цркавицу удијели онима којима је, за њихово добро, истресао џепове. Тада он постаје поштованији, јер показује поштовање према униженима који га изузетно цијене. На тај начин обични смртници одустају од неких својих жеља подређујући своје потребе захтјевима ауторитета који чине све да се што више издигну изнад масе чији су појединци, као активни грађани цивилног друштва, процијењени колико и пола јагњета.
Зато данас имамо армију оних који се обучавају да преко црногорског патента, који се упрошћено зове лоповлук, постану свјетски ауторитети. Некима је то пошло за руком јер су се изборили да сједну тамо гђе се окупља елита која управља свијетом. А то могу само одабрани. И што је најважније то им је омогућио народ који ниједног тренутка није зажалио што је остао лишен свих задовољстава зарад успјеха новокомпонованих ауторитета. То што су неки ученици од угледа, похађајући школу савремене демократрије, зарадили затворске казне, на путу до стицања потпуног ауторитета, уопште и није важно, јер њима се највише завиди. Њихово вријеме тек треба да дође, јер робијати за извишене идеале је драгоцјен допринос свеукупном развоју драге нам домовине. Такво робијање је гордо и поносно и, што је најважније, није срамотно. Као што није срамота ни навијати за оне који су најбољи, који су кадри да изваде буздован и помлате све који нијесу у стању да схвате значај модерних црногорских ауторитета пред чијим се дугачким прстима и Европа тресе.
Објављено у дневном листу ''Дан''