logo3

ДАРКО ЈОВОВИЋ, НОВИНАР И ПЈЕСНИК ''ЛОПОВСКИ АУТОРИТЕТИ''

Пи­ше Дар­ко Јо­во­вић

Оста­ло је за­пи­са­но, а и за­пам­ће­но, да су у не­ким ми­ну­лим вак­то­ви­ма на про­сто­ру да­на­шње Цр­не Го­ре мо­рал­не нор­ме би­ле глав­на од­ред­ни­ца и од­лу­чу­ју­ћи кри­те­ри­јум ко­ји је не­ко­га пре­по­ру­чи­вао да по­ста­не чо­вјек од угле­да, или, мо­дер­но ре­че­но, ауто­ри­тет. Би­ло је до­ста ум­них и уче­них гла­ва, пр­ва­ка, ју­на­ка, па­ме­та­ра, бо­га­та­ша и до­ма­ћи­на ко­ји су оста­ја­ли ма­ли у очи­ма на­ро­да са­мо за­то што су по­не­кад зна­ли да пад­ну на ис­пи­ти­ма ко­ји се ти­чу етич­ких на­че­ла. Џа­ба се не­ко тру­дио да по­не­се епи­тет углед­ни­ка ако је не­кад, мо­жда и у тре­нут­ку сво­је сла­бо­сти, по­се­гао да се, на ште­ту дру­го­га, а на­ро­чи­то на­ро­да сво­га, до­мог­не не­че­га што ње­го­во ни­је. Та­кав ни­је мо­гао да бу­де гла­ве­ши­на ни у не­ком за­се­о­ку, а ка­мо­ли гђе дру­го. Од ње­га су љу­ди окре­та­ли гла­ву као да је гу­бав. Пам­ти­ли су га и пре­по­зна­ва­ли је­ди­но по ше­стом пр­сту ко­ји му је ука­љао образ, без об­зи­ра на то што се че­сто ра­ди­ло о не­кој сит­ној кра­ђи. Од то­га се ни­је мо­гао ота­ра­си­ти ни у мо­мен­ти­ма кад је по­ка­зи­вао да је спре­ман да учи­ни ве­ли­ка ђе­ла, јер га ис­ку­пљи­ва­ње гре­хо­ва ни­је мо­гло при­бли­жи­ти ауто­ри­та­тив­ној по­зи­ци­ји.
Но, од ус­по­ста­вља­ња ово­вре­ме­не мо­дер­не цр­но­гор­ске др­жа­ве оби­чан чо­вјек се на­шао у ди­ле­ми да ли ри­јеч ,,ауто­ри­тет’’ озна­ча­ва не­што што је до­бро или не­што што је на­зад­но, зна­ју­ћи да жи­ви­мо у дру­штву ауто­крат­ске и ауто­ри­тар­не ор­га­ни­за­ци­је гђе се фа­во­ри­зу­ју на­мет­ну­ти углед­ни­ци, ко­ји по де­фи­ни­ци­ји има­ју ути­цај док та­кво ста­ње тра­је. Али ако се чо­вјек бо­ље за­гле­да, при­ми­је­ти­ће да је у Цр­ној Го­ри ус­по­ста­вље­на но­ва фор­му­ла по ко­јој ауто­ри­та­тив­на лич­ност, при­је све­га, мо­ра да бу­де, на­род­ски ре­че­но, до­фат­на. Та­ква лич­ност је исто­вре­ме­но и узор, онај у ко­јег се гле­да с оду­ше­вље­њем и на ко­га же­ли да се ли­чи. Та до­фат­ност, да не ка­жем спо­соб­ност узи­ма­ња, или не дај бо­же оти­ма­ња ту­ђег, мо­тор­на је сна­га по­је­дин­ца ко­ја га гу­ра ка на­пре­до­ва­њу до нај­у­зви­ше­ни­јег мје­ста у дру­штве­ној хи­је­рар­хи­ји. 
По­себ­но је ин­те­ре­сант­но да су у на­шем мо­дер­ном и на­пред­ном дру­штву „с нај­ра­зви­је­ни­јом еко­но­ми­јом у Евро­пи“, ка­ко ре­че по­пу­лар­ни „Бри­тва“, ро­ди­те­љи у ве­ћи­ни слу­ча­је­ва, по­ста­ли пре­ва­зи­ђе­ни ауто­ри­те­ти. Они су озна­че­ни као ус­пут­на би­ћа ко­ја су ту да ство­ре ђе­цу, али без не­ког на­ро­чи­тог ми­је­ша­ња у њи­хо­ве жи­во­те. По­ста­ло је пра­ви­ло да ђе­цу вас­пи­та­ва „дру­штве­на ели­та“ и да во­ђа де­фи­ни­ше њи­хов раз­вој­ни пут ко­ји под­ра­зу­ми­је­ва бли­ске кон­так­те с љу­ди­ма об­у­че­ним да их из­ве­ду на „пра­ви пут“. Као пр­во, ва­жно је да ђе­ца на­у­че да се сна­ла­зе да од ни­че­га ство­ре не­што. То зна­чи да се об­у­че да за­вла­че ру­ке у ту­ђе џе­по­ве, јер то је по­ла­зна осно­ва ко­ја од­во­ди до уз­ви­ше­не лич­но­сти, од­но­сно ауто­ри­те­та. Јер што се ви­ше при­гра­би од уста на­ро­да то је мо­гућ­ност за сти­ца­ње оп­штег угле­да ве­ћа. А та­ква при­ро­да ауто­ри­те­та је утка­на у основ­ну ка­те­го­ри­ју ка­да је ру­ко­во­ђе­ње у пи­та­њу. Та­ко они спо­соб­ни за џе­па­ре­ње по­ста­ју над­ре­ђе­ни, а они ко­ји се не­ка­квим по­ште­њем за­но­се по­ста­ју под­ре­ђе­ни. А по при­ро­ди ства­ри, под­ре­ђе­ни се не пи­та­ју и од њих тре­ба узи­ма­ти све па и ду­шу. Но, да би не­ко у мо­дер­ној Цр­ној Го­ри био ствар­ни ауто­ри­тет он мо­ра, с вре­ме­на на ври­је­ме, да од пре­ве­ли­ког пли­је­на не­ку цр­ка­ви­цу уди­је­ли они­ма ко­ји­ма је, за њи­хо­во до­бро, ис­тре­сао џе­по­ве. Та­да он по­ста­је по­што­ва­ни­ји, јер по­ка­зу­је по­што­ва­ње пре­ма уни­же­ни­ма ко­ји га из­у­зет­но ци­је­не. На тај на­чин обич­ни смрт­ни­ци од­у­ста­ју од не­ких сво­јих же­ља под­ре­ђу­ју­ћи сво­је по­тре­бе за­хтје­ви­ма ауто­ри­те­та ко­ји чи­не све да се што ви­ше из­диг­ну из­над ма­се чи­ји су по­је­дин­ци, као ак­тив­ни гра­ђа­ни ци­вил­ног дру­штва, про­ци­је­ње­ни ко­ли­ко и по­ла јаг­ње­та. 
За­то да­нас има­мо ар­ми­ју оних ко­ји се об­у­ча­ва­ју да пре­ко цр­но­гор­ског па­тен­та, ко­ји се упро­шће­но зо­ве ло­по­влук, по­ста­ну свјет­ски ауто­ри­те­ти. Не­ки­ма је то по­шло за ру­ком јер су се из­бо­ри­ли да сјед­ну та­мо гђе се оку­пља ели­та ко­ја упра­вља сви­је­том. А то мо­гу са­мо ода­бра­ни. И што је нај­ва­жни­је то им је омо­гу­ћио на­род ко­ји ни­јед­ног тре­нут­ка ни­је за­жа­лио што је остао ли­шен свих за­до­вољ­ста­ва за­рад успје­ха но­во­ком­по­но­ва­них ауто­ри­те­та. То што су не­ки уче­ни­ци од угле­да, по­ха­ђа­ју­ћи шко­лу са­вре­ме­не де­мо­кра­три­је, за­ра­ди­ли за­твор­ске ка­зне, на пу­ту до сти­ца­ња пот­пу­ног ауто­ри­те­та, уоп­ште и ни­је ва­жно, јер њи­ма се нај­ви­ше за­ви­ди. Њи­хо­во ври­је­ме тек тре­ба да до­ђе, јер ро­би­ја­ти за из­ви­ше­не иде­а­ле је дра­го­цјен до­при­нос све­у­куп­ном раз­во­ју дра­ге нам до­мо­ви­не. Та­кво ро­би­ја­ње је гор­до и по­но­сно и, што је нај­ва­жни­је, ни­је сра­мот­но. Као што ни­је сра­мо­та ни на­ви­ја­ти за оне ко­ји су нај­бо­љи, ко­ји су ка­дри да из­ва­де бу­здо­ван и по­мла­те све ко­ји ни­је­су у ста­њу да схва­те зна­чај мо­дер­них цр­но­гор­ских ауто­ри­те­та пред чи­јим се ду­гач­ким пр­сти­ма и Евро­па тре­се. 

Објављено у дневном листу ''Дан''