ГОРАН КИКОВИЋ -ЧОЈСТВО И ЈУНАШТВО КОД СРБА ПРИЈЕ СТО ГОДИНА И ДАНАС

ЧОЈСТВО И ЈУНАШТВО КОД СРБА ПРИЈЕ СТО ГОДИНА И ДАНАС

 Војвода Марко Миљанов је оставио за сва времена дефиницију чојства и јунаштва код Срба и човјека наших Балканских простора: '' Јунаштво је када себе браниш од другога, чојство је када другога браниш од себе ''

Често се поносимо нашим прецима и дичимо се њиховим медаљама, а онда схватимо колико су нам огромно велико реме моралности и части оставили. Просто се данашњи потомак уплаши  човјек кад покуша да упореди нас данас са генерацијом наших сељачких предака од прије сто година. Просто се питам на шта овако раслабљени и разбијени личимо кад се погледамо у огледалу старих слика наших великих предака просто многи и не могу да помисле да је таких јунака и било.

 Али опет, нема мјеста очајавању. И они нијесу у свакој ситуацији били величанствени. А сурова истина је да ми данас нећемо моћи да се покренемо ка изласку из мочваре у којој се гушимо док поново, како знамо и умијемо. не успоставимо високе вриједности  на које смо заборавили.

Ево једног примјера чојстава из Великог рата којег су Срби водили против
Аустроугарске :

"Године 1914. водила се жестока борба око Аде Циганлије. Послије битке српска војска је сахранила жртве са обје стране, уз војне почасти. Код страдалог аустријског потпуковника Аугуста Шмита српски војници нашли су неотворено писмо, за које су сматрали да је била наредба за напад. Али, то је било писмо његове кћерке из Беча. Српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, одлучују да пошаљу писмо младој Аустријанки:

"Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога Цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији. Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја пао на пољу части. У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо. Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот."

После неког времена стигао је одговор госпођице Шмит:

"Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала. У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот достојанствено. Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја. После овог писма нарочито ценимо подвиге малене србијанске војске, која је достојна сваког дивљења."