ГОРАН КИКОВИЋ ''OJ, СЛОБОДО, ЈУНАЧКО ИМАЊЕ''

''OJ, СЛОБОДО, ЈУНАЧКО ИМАЊЕ''

       Поштовани читаоци, ко  се бори за историјску истину или како је то писао велики српски писац  Петар Кочић: ''Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас''. Некада је најузвишеније било погинути за слободу, истину и отаџбину, а они који су се борили за ове вриједности били су поштовани у друштву. Да ли данас наше друштво има ове вриједности? Зашто смо заборавили оне личности које су допринијеле да данас живимо у слободи. Зашто у Беранама, на примјер, нема Добровољачке улице или Авра Цемовића, који је заједно са шест добровољачких батаљона ослободио Беране  16. октобра 1912. године и тиме послије 457 година коначно спасио ове крајеве од турског ропства и зулума. Зашто се не сјећамо наших јунака као што су били :Мило Саичић, Александар Леко Саичић, Мило Кењић и други заслужни људи, који су се борили за крст часни и слободу свету. Овдје ћу цитирати ријечи др Милана Мицића, историчара из мјеста Војвода Степе у Банату. Он каже: ''Нема историјског памћења једног народа, а да о том памћењу нико није бринуо. Историјско памћење је свест о себи, о свом бићу, о корену, о ономе шта су људске заједнице јуче, данас и сутра. Историјско сећање обликује и гради држава, даје му боју, укус и мирис и пажљиво бира шта се памти, а шта се заборавља. Ту врсту самосазнања негују и поједнци, као и неформалне групе које се удружују да би причали причу о себи и својима.'' Поучне ријечи овог младог историчара, потомка солунских ратних добровољаца, говоре да се и ми у свом завичајном простору морамо сјећати предака који су вољели слободу изнад свега. Треба ли подсјећати да су Васојевићи у балканским ратовима и у Првом свјетском рату имали дванаест батаљона војске, односно двије бригаде. Отуда је и наша обавеза да се сјећамо наших предака, зарад нас самих - њихових потомака. Јер, народ који не зна своју историју, не заслужује ни будућност.

Пише Горан Киковић