logo3

ГЕНЕРАЛ ДР ЛУКА КАСТРАТОВИЋ ''МОЈКОВАЧКА БИТКА – СРБИЈА ПАМТИ''

МОЈКОВАЧКА БИТКА – СРБИЈА ПАМТИ

O значају Мојковачке битке говорио је генерал др Лука Кастратовић, предсједник Удружења Васојевића

Значај сјећања на ову велику битку

 

Памћење и сјећање на Мојковачку битку, беранско-мојковачку операцију, односно операцију црногорске Санџачке војске крајем 1915. и почетком 1916. године је извор надахнућа и напрегнућа у борби за супростављање савременом прекрајању историје, покушају брисања из свијести наше иесторије, борбених и револуционарних традиција, људских вриједности и народног морала наших предака у борби против вјековних поробљивача, свијетлих традиција као темеља у очувању слободе, православља и српског националног бића, као основних претпоставки за свеколики напредак у развоју и за извјеснију будућност. Црногор-

ска Санџачка војска је успјешно зауставила аустријску офанзиву, чиме је омогу-ћено повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније, ка Јадранском мору.

Симбол ове операције је Мојковачка битка 6. и 7. јануара 1916. године, а односи се на дејство црногорске Санџачке војске, јачине око тридесет хиљада војника, која је бранила фронт од Бококоторског залива, па до Златибра и Ужица, Пештера, Мокре, Чакора и Проклетија од октобра 1915. до јануара 1916. године. Операције обухватају дејства за одбрану сјеверноистичног дијела Црне Горе и осигурање лијевог бока и позадине српске војске од дејства аустроугарских снага  из југоисточне Босне.

Послије ослобођења од петовјековног ропства у Првом балканском рату 1912. године Србија и Црна Гора добиле су заједничку државну границу у Рашкополимској области и у Метохији, што је био велики корак на путу њиховог даљег зближавања.

Антиаустријско расположење у Црној Гори нагло је порасло послије сарајевског атентата. Почетне борбе Србије и Црне Горе у Првом свјетском рату вођене су без заједничког плана. Услови за координацију дејстава између српске и црногорске војске створени су тек крајем августа 1914. године када је на Цетиње стигао (21. августа) српски генерал Божидар Јанковић са групом официра. Сачињен је заједнички српскоцрногорски Операцијски план, по којем је двије трећине црногорске војске требало да садејствује српској ужичкој војсци у источној Босни, а једна трећина да се задржи у одбрани на границама. Генерал Јанковић је тада наименован за начелника Штаба црногорске Врховне команде. Командант Снџачке војске био је дивизијар, сердар Јанко Вукотић, а помоћник команданта дивизијар, војвода Лакић Војводић.

Током 1914.године, црногорска Санџачка војска, поред тога што је бранила своју отаџбину, продором у југоисточну Босну штитила лијеви бок српској војсци, а везивањем јаких аустроугарских трупа, у бојевима на Гласинцу и бици на Дрини, знатно допринијела поразу аустроугарске војске у Колубарској бици.

Послије Колубарске битке црногорска Санџачка војска, примјењујући активна борбена дејства по фронту и дубини бранила је пространу територију између горњег тока Дрине, Западне Мораве, Ибра и Пећи, до Богићевице у Проклетијама. У овој операцији издвајају се три етапе:

- прва етапа (6.10.–23.10.1915.), у којој је, осим заштите Црнр Горе, штитила  лијеви бок и позадину српске војске, која се повлачила ка КиМ, од аустоугарских снага из југоисточне Босне и Рашке области,

- друга етапа (23.11.1915.–5.1.1916.), гдје је Санџачка војска  прузела улогу стратегијске заштитнице приликом повлачења српске војске са КиМ преко Васојевића, Црне Горе ка Скадру и Јадранском приморју, и

- трећа етапа  (5.1.–21.1.1915.), а то су бојеви код Берана и Мојковца у вријеме општег напада аустоугарске војске на Црну Гору.

            За вријеме повлачења српске војске њена ситуација се све више погоршавала послије напада бугарске војске. Крајем октобра (26. октобра) пресјекла је српској војсци комуникације моравско-вардарском долином и везе с Македонијом и Солуном. Због повлачења, фронт српске војске се скраћивао, док се фронт Санџачке црногорске војске проширивао.

Српска Врховна команда издала је 25. новембра директиву о општем повлачењу главних снага кроз Црну Гору, а помоћних кроз сјеверну Албанију на Јадранско приморје. Тада је Санџачка  војска, са 16 000 војника, држала фронт широк 160 км, на линији: Рожаје-Бродарево-Пријепоље-Прибој-доњи ток Лима-Метљика-Челебићи, и добила задатак да и даље брани Црну Гору, и са српском првом армијом обезбиједи простор и вријеме главним снагама српске војске да се повуку на Јадранско приморје. Аустроугари су на њеном фронту имали 50 000 војника са 194 топа и два коњичка ескадрона. Санџачка војска је добила задатак да по сваку цијену спријечи продор аустроугарских снага у рејоне Берана, Мојковца, Колашина и Жабљака.

Када је аустоугарска команда процијенила да српска војска има намјеру да се повлачи преко територије  Црне Горе, уочила је да би пресијецањем повлачења у потпуности уништила српску војску и, истовремено, заузела Црну Гору. Сачинила је план, којим је предвиђено да се изврши општи напад на Црну Гору, уништи њена војска, а потом продужи наступање према Скадру и Драчу.

У јануару 1916. године аустроугарска је концентрисала три одвојене нападне групе према Црној Гори:

-  за продирање из Боке котрске и Кривошија до линије Вирпазар-Пдгорица,

-  за продирање преко Мојковца на југ, и

-  за продирање од Андријевице према Подгорици.

Најважнији задатак имала је прва група (из Боке), која је послије заузимања Ловћена требала да продре према Скадру и да одвоји црногорску војску од српске у Албанији. Иако бројно слабија  и на фронту од око 500 км развучена, црногорска Санџачка војска је  добила задатак од своје Врховне команде да се на свим фронтовима  брани одсудно.

            Када је аустоугарска 3. армија избила на линију Косовска Митровица – Нови Пазар – Сјеница – Пљевља требало је што боље обезбиједити правце који даље воде преко Рожаја и Берана ка Андријевици. Извршено је, ради обезбеђења простора и времена повлачења српској војсци преко Црне горе, прегруписавање Санџачке војске у три одреда: Тарски, Мојковачки и Васојевићки одред. Васоје-вићки одред је распоређен на два сектора: берански, са задатком да штити правце који из Рашке области преко Рожаја и Пештера воде ка Андријевици и андријевички, са задатком да штити правац који из Пећи води ка Андријевици. До 8. децембра ове правце је, са Васојевићким одредом, бранила и 1. српска армија. Командант Васојевићког одреда био је дивизијар војвода Лакић Војводић, који је 23. децембра 1915. године постављен на ту дужност – по формирању одреда у саставу Санџачке војске.

Када је 3. децембра почело повлачење  српских армија фелдмаршал Аугуст фон Макензен уочио је да рејони Берана и Андријевице имају велики значај за одступање српске војске, јер Андријевица образује полазну тачку на путу ка Скадру и Јадранском приморју, па је зато требало ангажовати све снаге да се Андријевица заузме. Зато је 5. децембра наредио команданту 3. армије, генералу Кевешу да концентрично наступа у правцу Берана и што прије заузме Андријевицу. Главнину својих снага генерал Кевеш је усмјерио ка Беранама и Андријевици, а помоћне ка Мојковцу и Левертари. Ка Беранама је наступао комплетан 8. корпус са дјеловима 19. корпуса.

Послије повлачења српске 1. армије (из рејона Рожаја и Суводола) у рејон Андријевице,  Васојевићки одред, Чакорски одред и Метохијске трупе су од 8. децембра, на десној обали Лима осигуравале правце који из Рожаја и Сјенице воде ка Беранама и из Пећи ка Андријевици. Васојевићке бригаде испољиле су задивљујућу храброст и издржљивост у завршним операцијама црногорске Санџачке војске у децембру 1915. и јануару 1916. године, задржавајући аустроугарске снаге на фронту дугом преко 100 километара.

Заустављањем непријатеља у децембру на положајима између Бијелог Поља и Турјака, на Мокрој и Чакору било је од одлучујег историјског значаја за успјешно повлачење српске војске преко сјеверне Црне Горе и Албаније. Васојевићки и Чакорски одред одржали су ове положаје до 5. јануара 1916. године.

За успјешне борбе које је водио од свог оснивања, 23. новембра 1915. до 25. децембра 1915. године, Васојевићки одред дивизијара војводе Лакића Војводића добио је од врховног команданта краља Николе признање следеће садржине:

''Мојим храбрим Васојевићима изјављујем Моју Краљевску благодарност, како на храбром и неустрашивом држању у борбама противу много надмоћнијег непријатеља, тако исто и на хуманим братским поступцима, исхрањујући не само војнике из васојевићких бригада, већ и остале војнике црногорске и србијанске војске, који дејствују и прелазе преко њихове територије. Истрај јуначки соју Васов, велика српска породицо, да се хвалиш међу Морм и Дунавом док год буде Срба и јунака. Истрајте најљепши моји синови. Краљ''.

                        

Повлачећи се са Косова и Метохије преко Васојевића на Јадранско приморје, 25. децембра српске главне снаге нашле су се према следећем: 1. армија код Подгорице, 2. армија код Скадра и Љеша, 3. армија и одбрана Београда код Скадра. Сигурну одступницу српској војсци омогућили су одреди Санџачке војске. Снагом свог оружја, они су успјели да задрже много надмоћније и технички опремљеније аусроугарске снаге, онемогућили им да продру у рејоне Берана, Андријевице и Мојковца и тако пресијеку одступницу српским армијама. Синхронизованом беранскомојковачком операцијом завршена је друга фаза (23.11. 1915.–5.1.1916.) операције црногорске Санџачке војске која, по свом току, резул-татима и историјским димензијама, спада у најзначајније операције црногорске војске уопште. Иако је српска војска већ била на албанском приморју Макензен је и даље указивао на значај Берана и Андријевице, процјењивао је да Беране и Андријевица представљају значајно оперативно подручје које служи као полазна тачка важних путева ка Скадру. Зато је вршио притисак на генерала Кевеша (3, армија) да  што прије заузме Беране и Андријевицу.

Директива аустроугарским снагама за општи напад на Црну Гору издата је 24. децембра 1915. године, а напад је почео 5. јануара 1916. године. За извршење задатка на сјеверноисточном фронту Црне Горе одређене су главне снаге 8. корпуса и самостална пешадијска дивизија, груписањем:

  • на беранскоандријевичком правцу четири бригаде и корпусна резерва,
  • на мојковачком правцу двије бригаде, и
  • на тарском правцу једна бригада и два одреда.

Беранскоандријевички сектор бранило је 4 000 војника,7 митраљеза и 14 топова, мојковачки сектор 6 500 војника 8 митраљеза и 24 топа, а тарски сектор 4 000 војника, 11 митраљеза и 8 топова.

Главне црногорске снаге биле су груписане за одбрану мојковачког и тарског сектора, на помоћном правцу непријатеља, а за одбрану беранскоандријевичког сектора биле су доста слабе снаге, иако је тамо непријатељ усмјерио своје главне снаге.Уздужна оса Лимске долине била је главни стратешки правац наступања, док је правац долином Лепешнице ка Мојковцу и Тари имао мањи стртегијски значај. На главном правцу напада супроставио се Васојевићки одред који је водио тешки бој с а десне обале Лима, у непосредној околини Берана и у самој вароши. Борбе на ''живот и смрт'' 1о. јануара пратио је и сам командант Санџачке војске дивизијар Јанко Вукотић, који је забиљежио: '' на бојиште сам стигао у десет сати. У том времену вођаху се борбе по улицма Берана. Иако је непријатељ надмоћнији није успио да Васојевићки одред с мјеста потисне, а фронт одреда простирао се  од Лима до Ђуђевих ступова и даље, везу одржавао између овог и Мојковачког фронта''.

Беране су биле једина варош у Црној гори у којој су у прошлим ратовима вођене уличне борбе. То је, уједно, било прво искуство црногорске војске у вођењу уличних борби. Десетог јануара аустроугарске снаге су заузеле Беране, али је Васојевићки одред држао фронт на линији ријеке Бистрице (Буче) и Шекуларске ријеке и спријечио да 13. јануара избију у рејон Матешева, како је било предвиђено аустоугарским оперативним планом.

 

Овај период има посебан значај за научноисторијско истраживање, вредновање и оцјењивање. Васојевићки одред је исказао задивљујућу борбену жилавост, храброст и истрајност. Вишеструко је превазишао своје објективне могућности при односу снага 7:1 (седам наспрам један) у корист непријатеља. Требало је људски, психички и физички издржати вишеструко надмоћнијег непријатеља, а у условима још једне погубније невоље – недостатка хране, односно глади. Нама је данас тешко замислити те мучне призоре које су забиљежили хроничари, страшни призори изгледа намучених српских војника који су маршевали у неизвјесност, глади, страха од губитка и уништења државе и свих последица.

У нашој историји је, случајно или не, неоправдано запостављена ова значајна и пресудна војна операција вођена са десне обале Лима у којој је Васојевићки одред дивизијара војводе Лакића Војводића одиграо значајну улогу за спас и несметано повлачење српске војске преко територије Васојевића. Његова улога није била мања ни у јануару 1916.године, за вријеме општег напада аустроугарске војске на Црну Гору. Међутим, треба истаћи да је Мојковачка битка синоним за све операције црногорске Санџачке војске од краја 1915. до почетка 1916. године, па и боја код Берана. После стабилизације фронта на беранскоандријевичком сектору Штаб Васојевићког одреда је у Тршњеву (на Лукином Виру) 17. јануара 1916. године добио наредбу врховне команде о повлачењу ове војске ка Подгорици, а на путу између Лијеве Ријеке и Подгорице Штаб је добио и другу наредбу врховне команде, 21. јануара, према којој је црногорска војска престала да постоји.

Општи напад на фронту Санџачке војске отпочео је 5. јануара 1916. године. Знатно надмоћније аустроугарске трупе главни напад усмјериле су према Ловћенском одреду 9. јануара, а према Которском одреду вршиле слабији притисак. Када су јаке аустроугрске снаге 11. јанура угрозиле Цетиње краљ Никола је (око 15,оо часова) затражио да се закључи примирје. Аусроугарске снеге су 13. јануара ушле у Цетиње, црногорска војска је 16. јануара усвојила аустроугарски захтјев о  капитулацији, а 21. јануара потписала акт о капитулацијијануара 1916. године.

            Мојковачка битка наишла је на велики одјек у тадашњој Европи. Упамћена је као једна од највећих побједа  у црногорској војној историји. Значај битке не може нико да оспори иако је постао предмет различитих тумачења, која трају и данас.

О њеном значају свједоче бројна документа, а може се јасно сагледати и кроз одликовања којима је одликован командант Јанко Вукотић. Одликовале су га највеће силе тог времена: Француска, Енглеска, Русија, Италија, Грчка. О достојанству војске и командног кадра говори и чињеница да је сердар Јанко Вукотић одбио да прими одликовање Аустоугарске, јер је то сматрао понижењем. А данас се многи утркују да покажу како су нам највећи пријатељи челне земље евроатланске алијансе, које су нам кроз историју само зло наносиле, а у НАТО агресији 1999. године, по ко зна који пут у историји, покушале да униште.

У овој операцији изгинуо је цвијет младости чије посљедице трају и данас. Мојковачка битка и мојковачки јунаци су заслужили да их помињемо са поносом и поштовањем. Три године послије почетка  мојковачке операције црногорске Санџачке војске, октобра и новембра 1918. године приступило се формирању Одбора за уједињење са Србијом. У Андријевици је образован Привремени централни одбор за уједињење, који је спровео јевне изборе делегата за Велику народну скупштину у Подгрици, 26. новембра 1918. године. Тако је урађено широм Црне Горе. Послије одлуке о свргавању династије Петровића Његоша, скупштина је усвојила одлуку о уједињењу са Србијом. Остварен је вјековни сан о уједињењу Србије и Црне Горе. Међутим, шта имамо данас, сто година послије? Зашто су се вјековима бориле и гинуле бројне генерације?

Данашњи, такозвани евроатлански пријатељи чине све да нас, како су то немачке вође планирале још прије Великог рата, сатру и униште. Радили су то, а и данас раде, постепено, систематски, злочине против нашег народа усавршавали из рата у рат, палили и протјеривали са вјековних огњишта, проводили геноцид, а нас, жртве, покушавају прогласити геноцидним. То су исказали у Другом свјетском рату, покренули крваве ратове деведесетих година двадесетог вијека, наставили у злочиначкој НАТО агресији на СР Југославију 1999. године, а сада позивају, уз такозване донације и друге видове наводне, хуманитарне помоћи, уз тешке услове, да се учланимо у НАТО и друге асоцијације, како би нам угасили нашу националну свијести и, коначно, уништили.

Због тога је важно, између осталог, подсјећати на овакве свијетле историјске догађаје, да нараштаји не заборве ко су и од којих су. Да се подсјете да нас кроз историју нијесу покорили ни вишеструко надмоћнији завојевачи, проводећи страшне злочине над нашим прецима и да би били свјесни да народ који жели и хоће да се бори за своју слободу и независност, увијек на крају излази као побједник'' .