ВУК НАШ НАСУШНИ

Пише Зоран Вулевић           

.                                     

ВУК НАШ НАСУШНИ

''Свестан сам да је већина мојих идеја у супротности с владајућим научним  мишљењима, али надам се да ће се открити да то није била моја кривица''.

(Никола Тесла, у писму Д. Виверу, 2.3.1901.)

Данима се најављивао излазак ексклузивног додатка ''Политике'', под насловом ''Срби сви и свуда'', ''најдрагоцјенијег и најтајанственијег списа Вука Стефановића Караџића'', што ме је понукало да се опробам и у лобирању, иначе мени страној научној дисциплини, па сам код локалног продавца новина на најближем киоску у граду резервисао тај толико чекани примјерак. Како да тако нешто пропусти жив човјек, савременик, још Србин? И, када се послије толико дугог историјског поста текст обрео у мојим рукама, заборавих на распоред дневног обједовања и прионух да га ишчитам и да, најзад, понешто одгонетнем себи. Још више, бијах подстакнут ријечима уредника овог додатка Градимира Аничића, који у прологу упита себе и друге: ''Не знамо зашто тај неспорни Вуков спис није до сада објављиван, ако је већ толико нападан од неких хрватских лингвиста и њихових следбеника као националистички и великосрпски. Али знамо да је добро да што већи број читалаца прочита овај изузетан спис и сами о њему донесу свој суд''. И, као један од аутохтоних и самодисциплинованих Срба пожељех да с вама подијелим свој суд о Вуковој реформи српског језика, наслањајући се превасходно на још једну мисао поменутог уводничара, која гласи: ''... Вук је први међу Србима извозио српску културу, и то ону најбољу. Никада Срби и њихов језик ни пре ни после њега нису били толико цењени и слављени у Европи''. Ех, како мало ласкања себи није на одмет!

Па, хајде, да загребемо мало и анализирамо зашто је све чудно: прво, што до сада овај Вуков спис није подастрт народу на читање и, друго, да ли смо стварно ''цењени'' и, посебно, зашто смо и како смо ''слављени у Европи''? – Откако постоји српски књижевни језик и његово изучавање у академским државним институцијама српског народа још није добијен одговор на елементарна и логична питања као што су: има ли српска филологија своју српску аутохтону школу, да ли је српски језик стандардизован и ''одбрањен'' као властити језик српског народа, постоји ли српски језички и културни идентитет – и на многа друга произашла из одговорâ на ових неколико, за почетак. Без устезања и стида признајем да сам своје лично сазнање о нашим већ двоиповјековним недоумицама, чини ми се, малчице одгонетнуо када сам прочитао овај Вуков спис, јер сам се напокон увјерио колико су деценијама изрицане оцјене неких наших еминентних  филолога по овом питању ипак биле релативне, контроверзне и сугестивно сервиране кроз историју, што траје и данас. 

Током пригодне прославе у Матици српској у Новом Саду, 15. новембра 2016., поводом додјеле ''Златне књиге'' академику Предрагу Пиперу, имао сам прилику да сазнам многе драгоцјене ставове његових учених колега и пријатеља, од којих неке преносим у овом тексту, у сажетом и скраћеном облику. Наиме, прва од тих недоумица, а која сваким новим добом српске историје добија на актуелности и за коју је потребан висок праг толеранције заблудјелог читаоца (слушаоца) српског језика да буде пристојан и скрупулозан у свом револту јесте оно намећуће простонародно питање: ко је био и кад нам је тај неко, наш или из ''бијелог свијета'', како и зашто, узурпирао право на знање о свом српском језику и ко до данашњег дана не дозвољава да свој језик истражујемо, истинито објаснимо и предочимо свијету, без додатних филолошких и историографских подучавања, како бисмо лакше и љепше били ''слављени у Европи''? Сјетите се често спомињаних отрежњујућих ријечи светог владике Николаја, који је обавјештавао свој српски национ да је, у тој истој Европи, већ дошао до оног стадијума да ''Срби данас не знају ни ко су, ни одакле су, ни куда ће – док им неко из Европе то не каже''? Одговор на ова питања у значајној мјери понудила нам је угледна научница проф. др Мирјана Стојисављевић у свом запаженом тексту са темом ''Срби и Вукова реформа'', па ћу са задовољством пренијети најбитније из њеног промишљања.

''Западна `браћа` по језику'', читам, ''оставили су нам као огромно културно достигнуће тзв. Бечки књижевни договор, које се и данас слави као такво''. А те ''бечке лажи попут оне о ''научној и методолошкој новини о три конфесионалне заједнице у оквиру истог, српског народа'' те о тзв. ''српској'' латиници, на које смо свјесно пристали'', открива нам, учиниле су да и данас ''своје сопствено држимо за туђе, а ово друго за своје сопствено и једино'', како је записао знаменити Милош С. Милојевић, утемељивач српске аутохтоничке школе''. Колико је Аустријанцима сметао овај српски непоткупљиви умник свједочи и ''ултиматум упућен Србији послије Берлинског конгреса, да ће јој објавити рат, уколико не буде забранила учење српске аутохтоничке школе на својој територији'' (sic!). Подсјетила је на причу да је због њега убијен књаз Михајло, само зато што је баш њега желио да постави за министра просвјете, човјека чије су предсмртне ријечи биле опомена: ''Браните ... Српство!'' И, кад најзад послије дуге ћутње добисмо на увид оригинални спис, сазнасмо и ми како нам Вук поручује да ''око пет милиона душâ народа'', (...) ''говори једнијем језиком'', уз подуку да будемо увјерени и у то да, по критеријуму вјере (сасвим нерелевантним за стандардизацију једног језика!?), Срби се имају разврстати у три колоне: ''Срби закона Грчкога, Срби закона Римскога и Срби закона Турскога'' (Вуковим језиком речено). Професорка о томе каже: ''Кад је вјера наша у питању лакомислено смо у првом сусрету са западном науком која ''јуриша на небо'' (Св. Јустин Ћелијски) изнијели најскупоцјеније што смо имали, светосавље наше, и трампили га са католицима за братство у језику, а да за узврат нијесмо добили НИШТА, чак ни прâво да језик који им дарујемо да се њиме служе назовемо српским! Потом смо скинули са зида икону Светог Саве, и на њено мјесто ставили аустрославистичког просвјетитеља унијату са турским фесом на глави''. Након тога, свима нама поставља питање и сама на њега даје одговор: ''Јесу ли нам то србофобни Аустроугари утемељили националну филологију наметањем пропаганндног мита о Вуку као горостасу, како бисмо преко ноћи заборавили на словенске аутохтоничаре који су доказивали да су Срби утемељивачи подунавске цивилизације? Креатор историјског мита о Вуку бијаше јозефиниста Јернеј Копитар, који је обећавао оно за шта је унапријед знао да неће извршити – утемељити српску филологију на ползу српском народу. Вукова реформа, вријеме је показало, постављена је била као темељ за провођење двовјековне контроле ума над Србима, жртвама стратегије брисања сјећања путем образовања. Десила се у преломном историјском моменту када Срби, тек што су изашли из турског ропства, упадају у још горе, духовно ропство србомрских Хабсбурговаца који су осмислили програм како да Срби сами од себе падну у ропство западне цркве. Од тада, ум светосаваца толико је био митологизован овом нарученом теоријом која је требало да доведе до трајног губитка суверенитета над српским језиком и писмом, књижевношћу, културом и традицијом, да нисмо уочавали како нас је латински ум бесповратно усмјерио на погрешан пут, уз кидање свих интегративних веза са Истоком и руском једновјерном браћом. Уз све то, створена је од покатоличених Срба вјештачка хрватска нација, васпитавана да мрзи све оне који нијесу католици, у првом реду ''браћу по језику'' – Србе православце''. Уз напомену, да је ''италијански историчар Ривели Алојзија Степинца назвао ''надбискупом геноцида'' који је лично насилно покрштавао жртве, о чему говоре многи покрштени свједоци''. Залажући се за српски филолошки програм, који је насушна потреба српскога језика зарад његовог очувања и историјског претрајавања, професорка је апеловала на стварање и дјеловање ''оправослављених србиста'', јер Срби и Словени, подсјетила је, ''по казивању Светог владике Николаја, немају никаквог смисла живота нити какву мисију на свијету без православља''. Сликајући данашње стање ствари, изрекла је и ово: ''Колико су данашњи србисти оправослављени? По ономе како су бјежали од православне самосвијести у вуковско натконфесионално српство, понашали су се као прави секташи, који умјесто светосавског национализма подмећу као кукавичје јаје вуковски језички национализам са његовим препознатљивом папистичко-протестантском флоскулом о Србима сва три вјерозакона. При томе су умјесто Светог Саве, путем којег је Србима објављено учење живог Бога Исуса Христа, подметали позападњаченог Вука, декларисаног вјерског гркокатолика као идола, чија је водећа улога у прекрштавању српског у хрватски језик до данас остала најстроже чувана тајна, а његов допринос прекидању православног континуитета српске културе најпрећуткиванији податак у нашој новијој културној историји''. Сљедствено изреченом, закључује: ''Истина је, међутим, само једна: Вук је био врх завјере против српске православне културе иза које је стајала католичка црква и њена заштитница у Европи, Хабзбуршка монархија. Његово поновно оживљавање у данашњици од стране помагача империје, нато-филолога, у околностима када је пета колона свуда, а под плаштом наводне бриге за српски језик и писмо, указује да се још једном настоји успоставити глобални систем контроле над српском културом од стране англоамеричке неолибералне елите, која Србима и даље намјењује ланце духовног ропства''.

     Да не бисте, поштовани читаоци, били затечени овако резолутним ставом и одмах ауторку прогласили усамљеним Дон Кихотом српске филологије, саопштићу вам наравно и истину да, о свему што сте до сада овдје прочитали, промишљају и многи истакнути србисти, као што је ''наш многопоштовани академик Пипер, зоровјесник српског филолошког програма који почива на српском становишту'' и који је тиме ''искорачио у простор духовне слободе'', како се изразила о њему професорка, образложивши свој суд овако: ''... Професор Пипер је једини од српских филолога имао интелектуалне снаге и моралне одговорности да српскоме народу каже спасоносну ријеч о наводном ''усовершавању језика српског народног'' путем Вукове реформе, чија тајна доктрина гласи: ''Језичка политика аустријског двора у односу према српском језику у границама Хабзбуршке монархије била је оличена у Декрету из 1779. г., према којем се Срби смеју школовати само на свом народном језику, ''илирском'' (а не рускословенском и славеносрпском), и само на латиничном писму. Та одлука није проведена због великих српских противљења, али је и данас безмало два и пô века после њеног доношења, тадашња аустроугарска језичка политика скоро у потпуности остварена. Срби су тада против те наредбе листом негодовали. Данас многи српски лингвисти и људи од пера гласно или полугласно, с мањим оградама, без ограда или прећутно такво стање подржавају, а тиме прихватају и резултате далекосежно вођене хабзбуршке политике у односу на Србе и њихов језички и културни идентитет''. Овако гласи критички став академика Пипера, изнесен у његовој знаменитој књизи студија и чланака ''Лингвистичка славистика''.  Устврдивши да академик Пипер ''припада најрјеђим представницима српске филолошке елите спремне да спере са себе националну срамоту'', те да се ''не плаши да изнесе забрањену истину о јавним и тајним циљевима Вукове реформе од које српски језик није суверен, зато што му је на срцу добробит србистике, али и русистике у оквирима  славистике, свјестан духовног рата који се води против словенског православља, у околностима у којима су Срби доспјели до застрашујуће ниског нивоа језичке и етничке самосвијести која посвједочује општу дезинтеграцију нашег друштва'', угледна професорка разлог види у историјском и научном климесу, који је академик Пипер оквалификовао као стање у коме ''вире нечији рогови и реп''! Знајући да ће лаици одмах навалити питањем, чији су то рогови и реп, професорка објашњава: ''Несумњиво ''Великог луткара'' хабзбургизма, словенског латинизатора Јернеја Копитара, који је осмислио и спровео језичку дезинтеграцију Срба уз помоћ свог лутка са дрвеном ногом и турским фесом на глави. Путем реформе Вуку приписане омогућио је да се ''најважнија тековина српског народа отуђује, присваја или обезвређује, занемарује или пропада, језик се потискује, а ћирилско писмо постепено губи'', што је све истакнуто у Меморандуму САНУ''.

Побројимо и ми још неке репове које смо у свом животу одгледали и почнимо од највиших културних установа српског народа да се не бисмо огријешили о питоми народ који о овоме не зна ни најосновније. Институт за стандардизацију Србије и Народна библиотека Србије потписују са одговарајућим институцијама Хрватске 2008. г. договор о језичком стандарду: сва дјела писана ћирилицом представљају српски, а она на латиници хрватски језик!? САНУ смјеста почиње да припрема и штампа српскохрватски Речник, оглушујући се о компетентна мишљења ријетких угледника који су имали томе шта да приговоре. Академик Драгослав Михаиловић је можда најсликовитије исказао јар академске јавности ријечима: ''До сада је изашло 19 свезака речника САНУ, али то није речник српске академије, већ српскохрватског језика. Они који раде на речнику САНУ ће убудуће хвалити само они који су измишљали хрватски, бошњачки и црногорски језик. И какав је то речник САНУ? Значи ли то да ми академици говоримо посебним језиком? Кобајаги у име свих Срба, Српска акдемија препоручује Србији да живи изван себе, против себе и без себе''. (Узгред, сјетимо се да је тадашњи директор Народне библиотеке Србије Угричић захтијевао од ''Политике'' да његове ауторске текстове мора искључиво да штампа латиницом. Тако су најугледније српске дневне новине, које се од постанка 1904. искључиво штампају на ћирилици, прихватиле (!) овај захтјев ради ''мира у кући''.) Друга  еминентна културна установа Матица српска штампа Правопис српског језика и у њему инсистира да ''сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба због савремене потребе културе, науке и комуникације – са доминацијом латиничних култура'' (sic!). Кад све ово знамо, не можемо се отети утиску да је овакав предлог само наставак давно успостављене контроле западњачких центара моћи над српским језиком и српском културом, а посебно растужује сазнање да и даље нема довољно сазнања и смјелости да се са таквом погубном праксом престане. Не знам колико би био усхићен крајишки Прометеј са Змијања, Петар Кочић, кад би сазнао како му је ''мајчица Србија'' преко Одбора за стандардизацију српског језика званично признала босански језик, али знам да је Иво Андрић непогрјешиво дијагностицирао оно што овдје тврдимо: ''Петар Кочић је пре сто година први увидео да је притисак на српски језик и писмо део свеопштег међународног притиска да се цео народ спусти на један нижи егзистенцијални ниво  погодан за доминацију и експлоатацију''. Миодраг Којић каже с правом да се ''латинично писмо искристалисало као прворазредно оруђе колонизације и његова распрострањеност се данас подудара са границама римске империје'', а др Зоран Милошевић тврди да је енглеска обавјештајна служба платила, деведесетих година прошлог вијека, 20 милиона евра да се у Азербејџану укине ћирилица и уведе латиница. Елем, да се до краја разјаснимо, нико није против употребе латинице уколико жели да своје интелектуалне видике прошири тако што ће учити стране језике и помоћу њих имати увид у оригинална дјела  многих народа и њихових култура, али тражити предоминацију латинице због растуће ''потребе за комуникацијом'', без стандардизовања и очувања језика и писма српског народа, јесте провидан изговор за многоструке деструкције које се чине истом том народу, његовој писмености и култури. Југословенска идеја и либерализам у поимању културно-језичке политике нијесу, како се све више открива, биле само ствар историјске потребе за инаугурисањем и дефинисањем заједничке државе свих јужнословенских заједница на овом простору, укључујући у њој и све друге националне мањине (''народности''), већ се та рационалистичка и просвјетитељска идеја синергијом многих спољашњих и унутрашњих фактора претворила у атеистичку теорију о ''Србима сва три вјерозакона'', што је изњедрило данашњу реалност да су се римокатолици оваплотили у Хрвате, муслимани у Бошњаке, а трећи дио Срба у Црногорце и сви они у ''новим околностима'' устрајавају на прекиду и негирању било каквих веза са матичним народом. Да ли је прихватање латинице као ''српског'' писма учинило, између осталог, и да се етничка структура у Дубровнику, рецимо, прекомпонује на штету српског народа? На ово питање одговара статистика пописа становништва: на попису 1890. г. Срба има 86,9%, а након нешто више од једног вијека, 2011. г. пописано је 2,78%. Нетолерантна научна расправа о дубровачкој књижевности као дијелу српске културне баштине жели се коначно затворити посезањем за нумеричким показатељима ове и сличних статистика у Хрватској. Како је званична државна политика усмјеравала токове ''заједништва'' свједочи и Василије Клефтакис у својој књизи ''Затирање ћирилице план или случај'' када пише о Родољубу Чолаковићу, министру у Влади ФНРЈ 1950. године, који је у сусрету са америчким амбасадором Џорџом Аленом изнио тајни план о елиминацији ћирилице, што је требало да буде крунски доказ да је југословенско руководство раскинуло са Стаљином! Па Родољуб каже: ''Ми обезбеђујемо да сва деца у Југославији науче латиницу, и то ће постепено, на дуже стазе, сâмо довести до тога''. До укидања ћирилице! 

Истину да је Вукова реформа оживјела ''злодух националног самопорицања као добровољне промјене властитог идентитета'', у околностима ''готово потпуног одсуства званичне језичке политике'' и ''растуће идеологизованости језика и све већег захтјева за  политичком коректношћу'' (све оцјене академика Пипера) није срамота данас – признати. Већа је свакако она друга, свакодневна, кад пред нашим српским очима нестаје српско писмо и српска ћирилица и када се државно образовање преиначује у корист туђег а не свог језика (што је најбјелоданије у црногорском образовном систему, али ''репови вире'' и у другим сусједним државима у којима живе Срби, укључујући и матичну) и да се на све то гледа кабаретски, иако је стање свијести и духа српског народа аутотрагично и кобно по опстанак националног бића. Има и позитивних примјера, тек да није све црно и бесперспективно, па су се многи убијеђени вуковци покајали, након свих ових сазнања и несумњивих и убједљивих артефаката, коју нуди богата историографска и филолошка заоставштина. Од таквих, овдје помињемо Предрага Драгића Кијука, истакнутог историчара, књижевника, етнолога и археолога, родољубивог националног културног радника, који се својим капиталним дјелом ''Catena mundi'' афирмисао као врсни зналац и поштовалац српске историје и културне традиције и који је био до самог краја живота истакнути вуковац (у досадашњој званичној интерпретацији), али је смогао снаге да пред откривеном истином, објави у својој постхумно штампаној књизи ''Хришћанство без Христа'' (Рашка школа, Београд, 2011., стр. 379) текст Јернеја Копитара, написан 23 године прије Бечког књижевног договора (1827.), из којег се види да је Вук био само ''кукавичје јаје Беча у програму распарчавања, католизовања и хрватизовања свега што је српско'', како је то оцијенила наша професорка. У том документу стоји: ''Српска православна црква жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сâм од себе пасти у руке'' (sic!). 

Да ли је то ''вријеме'' ово наше, данашње, питају се још по неки Срби који о овим темама тек понешто знају, када виде слућени прогрес које им нуди нова друштвена елита, посебно када посматрају захуктале евроинтеграције, стране кредиторе, инвеститоре и добротворе (јер нас толико ''цијене'' и ''славе у Европи'', како сугерише уредник додатка угледног београдског дневног листа), због којих су људи слични мени деценијама гајили основану сумњу и запретану је држали у себи – сва до појаве оваквих факата који се више не могу игнорисати, а да се јавно не изнесу, расправе и саопште као научни суд. Па, ако актуелна политичка елита не може, а да не продужи, необуздани инстинкт самоодржања на власти без ''донација'' и ''евроатлантских интеграција'', можемо ли и даље објашњавати да су нас скрупулозни и учени академици толико дуго држали по страни од непотребних тема којима су нам могли изазвати мучнину, болове и повраћање, чувајући се ризика да не наруше ментално здравље својој нацији или да, постиђено и болно, ипак признамо како апологети и данас не посустају. Илустрације ради, овдје цитирина професорка навела је и такав примјер и каже: ''Упркос овоме недвосмисленом цитату, академик Мирослав Пантић, изјављује да је Јернеј Копитар ''Вуку и нашој култури уопште учинио највеће услуге''. ''Били бисмо незахвални кад бисмно велики и несагледив допринос Јернеја Копитара нашој култури тако тумачили, а да не истакнемо његове заслуге'', резултат је у своме отпадништву од истине овај Копитарев бранилац из редова САНУ''! Но, поменути академик није усамљен, двоиповјековну ортодоксију о стварању мита о Вуку као горостасу наше културе и језика без премца и приговора рабили су још многи српски лингвисти: Александар Белић, Милош Ковачевић, Љуба Стојановић, Миодраг Поповић, Радмило Маројевић... Зато је данас свака непоткупљива расправа о овој теми јерес и табу, и свака критичка ријеч снабдјевена оригиналном фактографијом бива дочекана као недопустив наратив, пошто је већ све ''научно кодификовано''.

Да се још мало вратимо задатој теми. Пометен између контрадикторних сазнања данашњи Србин не зна шта да усвоји. Да ли сам му помогао, ако пренесем сопствено искуство? Живо се сјећам како сам до танчина учио, рецимо, како је 1847. г.  ''извојевана историјска побједа за српски језик'', кад је угледни српски филолог Ђура Даничић својом књигом ''Рат за српски језик и правопис'' широм отворио врата за Вукову ћирилицу, па су исте године штампане ''Песме'' Бранка Радичевића, ''Горски вијенац'' Петра Петровића Његоша и Вуков превод ''Новог завјета'' на српски језик''. Уз ове податке није било студента који није знао да су ''изузетан допринос Вуковој реформи дали еминентни европски филолози и научни радници – Јернеј (узгред, овај високо позиционирани хабсбуршки цензор звао се Бартоломеј) Копитар, Павел Јозеф Шафарик, Јозеф Добровски, Јан Колар, Франц Миклошич и други''. Лекције са таквим садржајем слушао сам за вријеме студија на Филолошком факултету у Београду, а тек знатно касније дошао сам у додир са тада прећутаним дјелима неспорних великана српске филологије, прије свих Милана Будимира и већ поменутог Милоша С. Милојевића, али и Јована И. Деретића, Павла и Милке Ивић, Драгољуба Петровића, Слободана Реметића и других, те нашао мноштво информација која нијесу увијек била у сагласју са мојим тадашњим знањем. Како сам продубљеније и аналитичније учио те ''српске лекције'', копкало ме је и мучило што нека очигледна и једноставна питања (поменута на почетку овог текста) нијесам могао тада, и све до сада, ни да поставим, камоли да добијем одговор.

Шта можемо закључити на основу свега сазнатог? Свакако нико не може да оспори прогресивне цивилизацијске тековине Вукове реформе српског језика које се тичу усаглашавања говора и писма по фонетском принципу ''један глас - једно слово'' и у складу са тим начелом Вукова азбука са 30 ћириличних слова је и даље најсавршеније писмо на свијету, што је епохалан добитак за српски језик. Само то је довољно да се Вук с правом сматра институцијом српског народа. Ипак, са друге стране, зар историја није показала да и најпрестижније институције покажу недостатке у свом раду? Те тако, не умањујући никако ореол заслужене славе, зар се ни рећи не смије да у погледу писмености српског  језика Вук није имао тако савршен приступ и да се, ако не у његово доба а данас свакако јасније, уочавају значајне  замјерке, о којима смо понешто овдје проговорили. Додуше, и у гореизреченој оцјени треба бити до краја поштен. Ако се погледа предвуковски период српске књижевности (Орфелиново и Доситејево вријеме), лако се може уочити да нико није писао друкчије осим произвољно, није било обавезујућег правописа или каквог предлошка за књижевни стил у писању, ''дебело јер'' је било, свједочи Стојковић у ''Српском секретару'', само ''пјати точак у коли'', а остала слова ''коекакви батачићи, сад налево, сад надесно, сад попреко''. Дакле, сви су писали својим мање или више несрпским, што ће рећи и неруским, нецрквеним, ненародним језиком. Стога је Вукова појава и у књижевности српској бесумње дијелом родоначелничка и пионирска, а његове ријечи из 1817. године су свакако одзвањале громогласно у том прегнантом раздобљу српске књижевне историје: ''До данас готово ниједан списатељ код нас не нађе да постави себи правила по којима ће писати, него како му кад падне у памет. Како који зареже перо да пише, он већ одмах почне мислити како ће језик поправити, а не како ће га учити: зато је готово сваког нашег списатеља прва књига боља од друге, друга од треће итд. И ово се зло код нас упутило и увело у обичај да не може друкчије престати док не почнемо један другог непријатељски рецензирати и критизирати... Тим ће начином почети једанпут и наши списатељи мислити и сумњати о ономе што пишу, знајући да ће за сваку ријеч одговарати пред свијетом''. Као што се види можемо рећи чак и то да су ове ријечи и први израз књижевне критике у српској књижевности, па оваква антиципација неопходности потребе за њеним инаугурисањем, паралелно међу остале књижевне родове, Вуку свакако служи ''на част и ползу рода свога''.

Но, исто тако, прихваћени Аделунгов принцип ''пиши као што говориш'', уз Вуков додатак  ''читај као што је написано'', током протеклих вјекова често је био погрешно прихватан. Наиме, овај принцип не сугерише доктрину примитивног правописа и говора, који се среће код разних дијалекатских варијанти и која се по аутоматизму прихвата као ''нови језик'', како је то скарадно и смијешно примијењено у тзв. црногорском језику, јер на такав начин до сада у историји није опстао ниједан језик.  И сада, када се овај принцип буквално прихвати, заједно са идеолошким захтјевом да језик буде извор и стуб националног идентитета, то је сигуран пут до скрнављења књижевног језика на ниво упрошћеног народног говора, гдје се губи смисао за естетске вриједности умјетничког писања и писмености уопште, што доводи до многоструке разградње језика. Уопште није престрого, да се слободно може рећи како је фаворизовање и промовисање простонародног истовремено и подстицање простачког говора! И Меша Селимовић, у својој студији ''За и против Вука'', дијагностицира овај феномен и пише да је ипак  ''Вуков Рјечник - речник реалијâ села, мада је веома значајан, мада је постао средство  и основа националне културе''. Упоређујући такав језик са оним којег срећемо у умјетничкој књижевности, наш угледни писац, на примјеру Његошевог језика, пише: ''Код Његоша ћемо се срести са обогаћеним, измењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, за садржајни симбол, за универзални смисао''. А то је управо она дјелотворна и крунска разлика између говора масе и духовности умјетничког писања, без које се од говора не може справити језик, макар га уводили декретом!

Но, поред свеприсутне еуфорије у стварању ''нових језика'' из српског језичког фундуса, нас овдје занима и још један битнији, историјски феномен еволуције српског језика. Наиме, истргнуће српског језика из словенског коштаног зглоба и окретање западњачком ''културном авангардизму'' изазвао је ишчашење, које се до данас не дâ залијечити никакавом имобилизацијом, па су Срби стално дезоријентисани у својој жељи коме се културном обрасцу треба привољети (да би били ''цењени'' и ''слављени у Европи'') и већ два вијека потрошише у том лутању, а да за себе не извукоше корист, да свој језик стандардизују како је једино исправно и могуће. ''Вуков језик и реформисана ћирилица, дали су огроман допринос увођењу западноевропских модерних схватања и модела развоја друштва. Светосавска духовност као вишевековно узвишено и правилно поимање света почиње да узмиче и повлачи се у манастирске дубине, и бива доступно само онима који трагају за истинским смислом  људског живљења. Печат ударен  у ''Рату за српски језик и књижевност'' и данас узима језиви данак. Везивање за пуки модернизам ствара генерације младих Срба који некритички прихватају западне материјалистичке вредности и у култури и у професионалном животу. Једном усвојено правило да се традиција може реформисати или врло брзо и одбацити како би се прилагодили савременим народним изазовима – даје горке плодове''. (Миодраг Којић, ''Српски језик и ћирилица данас'', ''Српско слово'', бр. 4, стр. 180-181). Исти аутор данашње стање ствари у српском друштву види овако: ''Почетком 21. века спољни фактор наметнуо је Србији и уопште српском етничком простору захтев да се ''реформише'' на свим пољима друштвеног живота: економском, политичком, просветном и, што је најопасније, духовно-културном. Савремени технолошки свет, уобличен моћном руком медија, поставио је нове захтеве зарад нашег приближавања Европи и њеним (новоствореним) начелима, али са уграђеним двоструким стандардима који за нас обавезно важе. Лажне флоскуле о демократској реформи нису допринеле да се очува пун суверенитет државе, напротив, отаџбина је постала лако рањива. Уместо пута духовне обнове на нас се обрушава систем који разара националне вредности. Та ''чудесна'' реч реформа опет је постала маска за превару, тиме и синоним за наметање наопаких, штетних друштвених тобоже вредности. И данас се сваки противник таквих реформи аутоматски представља неразумним, ретроградним, оним који зауставља напредак и развој друштва, постаје одмах антиевропљанин, недорастао тобоже савременим цивилизацијским тековинама, па чак се оптужује да се зарад личних амбиција одродио од свога народа. Тако савремена демократска реформа у Србији по свим својим видљивим елементима није ништа друго до пуки наставак свих претходних социјалистичких, комунистичких, југословенских, просветитељско-рационалистичких (безбожних), па до оне која је прапочетак и мајка свих друштвених реформи – Вукове језичке реформе''. (Ibid, стр. 174-175).

Апсолвираћемо врућу тему увјерењем да сваки народ, па и српски, треба да има једну књижевност, један језик и једно писмо, све оно што је дијаметрално супротно од стварности - у којој гледамо како нам је књижевност сепаратизована у братске фиоке ''нових језика'' (од српског надођоше још ''хрватски'', ''црногорски'' и ''бошњачки'') и како из њих сваком пригодом јересоучитељи ваде печат и службено печатају дјела по својој памети. Миленијумско српско писмо јесте ћирилица, а сва остала (многа латинична и друга писма европских и других народа у свијету, која се изучавају на филолошким факултетима)  јесу само суплемент, који је током историјских турбуленција ''демократски утискиван'' у народно биће и националну свијест. Како је данас ослонац националног и културног идентитета српског народа далеко од пожељног, не треба се чудити што потомци све мање личе на претке и што умјесто научног предања ДНК анализом утврђујемо сопствено не само биолошко, већ и насушно духовно очинство.