Будимир ДУБАК (Савинданска бесједа у Зубином потоку, 2019)
Будимир ДУБАК (Савинданска бесједа у Зубином потоку, 2019)
Драга браћо и сестре, долазимо из Подгорице, негдашње Рибнице, гдје је 1114. године рођен најмлађи Завидин син, Немања, тјелесни отац и духовни син свог најмлађег сина, Саве. Овај Велики жупан, који бијаше „ваистину диван и страшан“, остави земаљску моћ и славу и оде на Свету гору „да као пастир добри потражи љубљено и заблудјело јагње своје“. То јагње су родитељи, Немања и Ана, сузама измолили од Господа, говорећи: „Дај нам, по твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и тобом наследник наше државе и жезал старости наше, на кога ћемо положити руке и починути“.
Услишивши њихова мољења, како биљежи Теодосије, Господ им подари „чудесно дете, јер то није било само дело људске природе, него и заповест Свесилног Бога, који побеђује закон природе како хоће“.
Сви говораху: „Ово ће дете бити неко ново знамење!“ И би тако.
На питање ко је Свети Сава, Свети Николај Жички одговара да је он „духовни препородитељ српског народа. Оснивач народне цркве у српском народу, први њен архиепископ и организатор. Свети Сава је најумнији просветитељ народа српског, који је нераздвојно везивао просвећивање и васпитање народа са живом вером у Христа Господа. Он је највећи државотворац у српском народу. Први уређивач монашког живота у нас, који је саздао Хиландар, са својим оцем Светим Симеоном. Он је најотменији изграђивач српске народне културе. Он је први српски књижевник“. Свети Сава је „за живота био, а и сада јесте, пред престолом Творца највећи молитвеник за српски народ“.
Равноапостолни наш светитељ Сава довео нас је на свето Косово и Метохију, да га данас, заједно са својим страдалним народом, једним устима и срцем, прославимо.
Црна Гора је збјег, који је после косовског распећа у слободном тимору савио гнијездо. Они чија кућа „изгорјела је на Косову“ како вели Његош, подигли су нову, на очевини Светога Саве.
Без најдубљег памћења наш народ би се изгубио у расијању и забораву, попут воде у жедном пијеску.
Али, тек са светородном лозом Петровића – Његоша, Косово и Метохија дубински и трајно се уцјељују са Црном Гором, у једно биће. Родоначелник те свете породице био је „Данил владика Цетински Божијеју милостију митрополит Скандарије и Приморја“, како се сам потписивао. Један његов запис кључан је за разумијевање суштине његовог опредјељења и изузетне личности. Наиме, кад је купио „душеспаснују књигу Житије Светаго Сави првога архиепископа и учитеља српскаго“ (1699), даровао ју је Цетињском манастиру.
На Јеванђељу из 1732, које је поклонио „у Патријаршији пецкој Храму Вознесења Христова“, потписује се: „Данил, владика Цетински Његош, војеводич српској земљи“. Кад каже да је „војеводич српској земљи“ он мисли и на свету српску земљу Косово и Метохију, заједно са Црном Гором и свим српским поробљеним крајевима, јер је био митрополит зетски и егзарх трона пећкога.
Петар I у својој пјесми „Поучење у стиховима“ проклиње издајнике „хришћанскога рода“, попут Вука Бранковића, насупрот којем велича јунаштво Милошево: „Те Мурата уби и погази / На Косову ђе се и сад пази, / Саграђен је ступац каменити / За вјечити помен вјековити“.
У пјесми даље описује српску несрећу, чији узрок је Вукова издаја и мученичка смрт „славнога Лазара“:
„Што ли бојне куле и дворови,
Славни Призрен и други градови,
То су сада тамнице студене,
За несрећне Србе направљене!“
У кључу косовског полома и очувању Косовског завјета Петар I посматра и цијелу историјску судбину српског народа и Црне Горе, као њене вјековне луче слободе и витештва.
Али, Његош је највећи „трагични јунак косовске мисли“ и бесмртни чувар Косовског завјета. „Кад се родио у Црној Гори је већ четири стотине двадесет и четврту годину трајала Косовска битка“, вели Матија Бећковић. Ево, она и сто шездесет осму годину од његовог упокојења још траје.
Косовско предање је тако живо, као да се битка управо одвија. Нарочито је то случај у Црној Гори, гдје се, како каже Миодраг Павловић, „најдуже и најупорније током векова против Турака и борило“.
Вук Караџић вели да је још у дјетињству, у Тршићу, слушао да у Црној Гори „још од Лазарева времена траје српска влада и царевање“.
Управо из таквог колективног осјећања и опредјељења, из те колијевке, из тога грмена великога, изишао је Његошев геније.
Његош, као новозавјетни пророк српског народа, цијелу своју националну религију темељи на Косовском завјету. Свједочећи Васкрсење Христово он је Косово видио као поље Страшнога суда, насред којег је „содом запушио“. Али га пјесник доживљава и као гробницу Христову, у којој српско „надање закопано“ дочекује Васкрсење свеколиког многострадалног народа. Косово је живоносни Христов гроб свих Срба. То је суштина Његошеве визије Косова.
Није Његош само пјеснички заточник Косовског завјета. Он је, као митрополит црногорски, у разговору с Матијом Баном 1848. у Биљарди, казао свој велики сан о ослобођењу и уједињењу Српства: „Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а књаз српски у Призрен. Мени духовна, а њему световна власт над народом слободним и усрећеним“.
Приликом последњег сусрета Његоша с Матијом Баном, изаслаником сина Карађорђевог, кнеза Александра Карађорђевића, 1851. је рекао: „Србија је матица Српства, без ње никад ништа“.
Косовски завјет је Његошев највећи завјет, који је и краљ Никола примио као најсветију духовну, државну и националну опоруку. Цијели његов програм се темељио на васкрсењу уједињеног Српства из косовске живоносне гробнице. Тај завјет је добио и пјесничку форму у његовом антологијском пјесмотвору – химни „Онамо онамо“. Каже:
„Онам’ онамо... да виђу Призрен
Та то је моје – дома ћу доћ
----------------------------------------
Онамо покој добићу души,
Кад Србин више не буде роб!“
(1867)
Дакле, и он види Призрен као стару српску престоницу, у којој, кад буде ослобођен, треба да столује српски краљ са Цетиња.
Оно што је Његош казао Матији Бану прије готово седам деценија, краљ Никола понавља, испраћајући митрополита Гаврила Дожића у Пећку патријаршију: „Кључеве древних и светих и дивних храмова српских, које сам примио по милости Божјој из руку моје побједоносне војске, предајем вама са благословом високопреосвештеног господина Митрофана да у њима новом великољепном свјетлошћу скоро догорјели жижак кандила у првобитну свјетлост и снагу поджежете, да врата мојијех храмова у пећкој епархији српском свијету широм отворите, да се пред дверима истих Богу за српску слогу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете“.
Митрополит Гаврило Дожић, будући патријарх српски, одговорио је краљу ријечима: „Нама, данашњој генерацији, пала је у дио најславнија част, најсрећнија улога, да под побједоносним скиптром Вашега Величанства осветимо Косово, да видимо ослобођену историјску Метохију, ту дивну Српску Палестину и остале крајеве старе Србинове славе и величине“.
Трагичнији од петовјековне турске окупације Косова и Метохије био је долазак комунистичке власти, која је 1945. године донијела закон о забрани повратка Срба, које су шиптарски наци-фашисти прогнали са својих огњишта 1941. године.
Отуда није никакво чудо што је актуелна црногорска власт, као политичка структура која се темељи на континуитету са комунистичком антисрпском идеологијом и праксом, признала терористичку творевину Косово.
Поводом најаве да ће званична Црна Гора признањем тог фантома потписати своју пропаст, митрополит Амфилохије се 2008. године обраћа црногорском руководству писмом, у којем пита: „Да ли је могуће да Црна Гора призна једну такву фантомску државу саграђену на костима, несрећи, изгону, злочину вршеним над нашим народом?“
Нанесену љагу и проклетство, Срби из Црне Горе, прије свих, носе као неподношљиви терет. Стога иницијатива Српског националног савјета Црне Горе за одржавање референдума, на којем би се исказала народна воља, безочно погажена одлуком Владе, представља демократски чин, којим би се спрала највећа срамота са часног образа Црне Горе, вјековног чувара Косовског завјета, који се темељи на подвигу нашег оца и учитеља, Светога Саве, кога српски народ, док је свијета и вијека, неће престати да слави. Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!
