БОШКО ВУКИЋЕВИЋ ''О НАРЕДНОМ ПОПИСУ СТАНОВНИШТВА''
О НАРЕДНОМ ПОПИСУ СТАНОВНИШТВА
Ђукановићев поход на православље и, уопште, интензивирање апартхејдских политика власти, којима се аутохтоно српско становништво у Црној Гори покушава учинити грађанима другог реда - само су дио режимске стратегије пред попис становништва 2021. године.
Циљ таквих дискриминаторских политика, међу којима су кључне оне које српској популацији онемогућавају да пронађе посао у државној управи, јесте да се укупном становништву, а прије свега оним неодлучнима, пошаље порука: у новој држави није перспективно бити Србин. Или: ко се изјашњава као Србин - нема будућности у Монтенегру. Ефекат таквих порука, према режимском науму, драстично би умањио досадашњи постотак српског становништва у Црној Гори. Подсјетићу, на посљедњем попису у Црној Гори око 29% становништва се изјаснило Србима, док се око 43% становништва изјаснило да говори српским језиком, чиме је тај језик одржао већински положај у односу на црногорски, иако новокомпоновани црногорски језик има повлашћен положај у Уставу. Треба имати у виду да су оба наведена податка у стварности умањена за четири до пет процената, према мишљењу и подацима многих истраживача, тј. да се Монстат 2011. послужио неким статистичким махинацијама и крађама како би умањио проценте српског становништва, као и оног које говори српским језиком.
Мора се примијетити да је појачан интензитет режимских апартхејдских политика уједно и показатељ слабости тренутних позиција диктаторске власти у датом амбијенту. Наиме, већ су у оптицају нека незванична истраживања јавног мњења која показују да, упркос свим притисцима и дискриминацијама, број Срба у Црној Гори потоњих година није уопште опао. Напротив. Осим тога, функционерима клептократије познати су и подаци двије независне студије које сам недавно већ наводио, тј. „Црногорске националне изборне студије (2016)“ и „Стратегије симболичне изградње нација на Западном Балкану (2014)“. Према тим истраживањима, од националних Црногораца који су се тако изјаснили на попису 2011, а којих је према званичним подацима било око 45% укупне популације, чак 29% њих сматра да су Црногорци у суштини Срби. Након просте анализе таквих података можемо уочити да би се проценат националних Црногораца који се не сматрају Србима свео на отприлике 30% у укупној популацији. На крају, режим је свјестан и непољуљаног повјерења грађана у Српску православну цркву у Црној Гори, која и даље заузима прво мјесто по популарности институција. Стога и не изненађује изузетно агресиван напад на њу и на њену имовину.
Нема никакве сумње да ће диктаторски и србофобни режим искористити сва расположива средства како би се умањио проценат српске популације у Црној Гори на наредном попису. Успјехом таквог плана заокружио би се пројекат утврђивања Монтенегра као антисрпске државе, који би клептократама омогућио олкшан наставак пљачкања друштвених ресурса, а самом диктатору мекшу одступницу са сцене. У том недостојном послу режимлије би имале помоћ тзв. граЏаниста, као и својих западних покровитеља, па и самог НАТО-а, јер није тајна да тим круговима одговара даљње слабљење српског фактора на Балкану.
На другој страни српско становништво и његови представници, иако у очигледно неравноправном положају, могу пописни испит веома успјешно завршити у случају избора одговарајуће стратегије и сложног дјеловања. Исправна употреба историјских и научних чињеница морала би обезбиједити успјех. Основне смјернице такве стратегије не треба да се односе искључиво на оне сегменте популације које су већ предмет страховитог притиска режима да се другачије национално изјасни. Мета дјеловања морају бити и они национални Црногорци који су поменути у наведеним истраживањима, а који сматрају да су Црногорци у суштини Срби. Свим доступним и легитимним средствима они би се морали убиједити да им њихово изјашњавање Србима неће одузети баш ништа од оног изворно и традиционално црногорског, које носе у себи. Док би, с друге стране, њихово поновно изјашњавање националним Црногорцима било искоришћено за будуће антисрпске пројекте диктаторског режима.
Језичка стратегија би морала бити још једноставнија, имајући у виду неуспјехе и подсмјехе које у научним круговима, али и уопште, доживљава пројекат новокомпонованог црногорског језика. Стратегија мора подразумијевати и масовно пласирање историјских докумената, чињеницу да су се највеће историјске личности, као и све владарске династије Дукље, Зете и Црне Горе изјашњавале само и искључиво Србима. У пројекат морају бити укључене и најпопуларније личности данашњице, прије свега спортисти, музичари, умјетници, итд. Подразумијева се, за све наведене ствари потребни су слога, средства и финансије, и у том случају неопходно је обратити се природним и јединим могућим адресама. О тим и многим другим стварима неће бити ријечи у овом тексту, јер неке проблематике не треба износити јавно и давати противнику прилику да организује контрастратегију.
Наравно, треба нагласити да у нормално уређеним друштвима ништа од овог не би било неопходно. У суштини, треба оставити људима да се у слободи и без икаквих утицаја национално изјасне како год желе. Међутим, у оквиру диктаторског и апартхејдског система, какав је тренутно монтенегрински, многи људи се купују, или им се пријети, да би се национално изјаснили другачије од оног како сами осјећају. То је фашизам. А на фашизам се мора одговорити, не истовјетно, већ чињеницама и слогом.
На крају, увјерен сам да би за опстанак нашег друштва било пожељно и релаксирајуће ако би проценат националних Срба и Црногораца био отприлике једнак, какав ће на наредном попису вјероватно и бити. Такав резултат би у блиској перспективи значио крај апартхејдских политика, па и самог режима, и отворио могућност постизања општег друштвеног компромиса унутар већинског православног становништва, а и свих осталих. Такав компромис би омогућио одржање мира, опстанак и просперитет друштва у пострежимском периоду.
Бошко Вукићевић