БЕЗ РУСА НИЈЕ НИ КРЕНУЛА ''ЛАЂА ФРАНЦУСКА''

Није увијек лако објаснити неком странцу зашто Срби толико воле Русију. Руси су кроз вјекове помагали наш сиромашни народ, тјешили га, спасавали га од глади, слали оружје и муницију, школовали нам младе људе и бранили нас од разних непријатеља, јер смо били народ који је жртвован. Русија никад није остала равнодушна према судбини Срба. Била је наш храст, велики, моћан и јак, на који смо се ослањали као танка биљка која је почела да се криви у висини. Наши преци су чекали да јутарње сунце са истока донесе нови дан. Данас ми сунце тражимо на западу а умјесто дана дочекамо ноћ.

У пјесми „Креће се лађа француска“ говори се да су њихове лађе преузеле српску војску и народ након преласка Албаније на Јонско море. Међутим, истина је сасвим друга. Кад је евакуација изнемогле српске војске која је прешла голготу Албаније, била подређена политичким калкулацијама неких наших савезника, масовно умирала, гдје је сваки дан значио губитак стотине живота, савезници, а међу њима и Француска нијесу за то марили док цар Николај Други Романов није послао ултиматум савезницима, да у колико неки од савезничких бродова не предузму ништа по питању спасавања измучене српске војске, царска Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком. Тек тада савезници, у овом случају Французи, су похитали у помоћ српској војсци. Тако је цар Николај практично спасио српску војску од уништења.

Код срба је стално постојао континуитет служења народу и држави, а час служења народу и држави непорјецива је дужност, обавеза и одговорност. Увијек су имали задатак да памте и узврате свакоме ономе ко им је помогао да се ово оствари. Цара Николаја Другог Романова Срби су вољели јер су од њега увијек имали несебичну помоћ. Зато је 50.000 руских војника, официра и цивила послије Првог свјетског рата са југа Русије благодарна Србија позвала и указала им помоћ. Уточиште су нашли у Краљевини СХС, уживајући велику подршку краља Александра Карађорђевића. Срем, Банат, Бачка и Барања, због економских повољности и визуелне сличности са степама Русије су опредјељења толиког броја Руса. У Војводини 1923.године, руска емиграција живи у 80 градова и села. Најважнија два града у том смислу су били Сремски Карловци и Бела Црква.

Подизањем споменика руском цару Николају Другом Романову у Београду Србија је коначно одужила дуг предака великом пријатељу српског народа. Никад није касно. Цар Николај је ушао у рат да би помогао Србији и поред тога што руска војска није била спремна.

Нераскидива братска веза Срба и Руса стално је трајала. Без Русије није ни кренула „лађа француска“.