АКАДЕМИК ДР МИРО ВУКСАНОВИЋ ''СНИЈЕВАЊЕ ВАСОЈЕВИЋА''
Академик др Миро Вуксановић,. Уочи референдума 2006. године бесједио је у Ђурђевим ступовима, Беране, 6.5. 2006. И тада је у бесједи под називом
''СНИЈЕВАЊЕ ВАСОЈЕВИЋА'' рекао ово:
''Васојевићи, опростите што ће извањац о онима чије сте име понијели, од Васа и његове мале љеворечке цркве до овог светог дана који се зове исто као Петровић чије је поријекло одавде,као и тридесет двојице војвода из његовог устанка. Толико је било војвода у Карађорђевој војсци чије је родословно стабло кренуло с простора данашње Будимљанско – никшићке епархије. Тридесет и тројица војвода и Вожд међу њима док смо знали да смо једно. Број Христових година које нас заклиињу пред онима од којих смо научили да зборимо и пред онима који ће нашу ријеч преузети.
Опростите, Васојевићи, јер хоћу да испричам шта сам снијевао на неколико ноћи пред наш садашњи сусрет. Видио сам, онако као што само у сну бива, како у беранску порту око Ђурђеих ступова, са свих васојевићких страна, горњих и доњих, полимских и поличких, љеворечких и шекуларских, с планине, из жупе, одсвакуд, долазе негдашњи опјевани прваци, ођевени, окићени звањима и медаљама, а још љепше презименима. Назирао сам, као кроз маглу, а потом све чистије како су се поређали, по ћириличним словима, азбуком, као у цкрвеним и школским прозивницама, природним начином.
Долазе кнез Раслав, харамбаша Јован, четири сина Вукова и остали Бабовићи. Заједно су Бакићи: генерал царске руске војске Андрија, барјактар, капетан и поткомандир Зарија, управитељ обласни, поп Јеврем, министри Митар и Љубомир. Поред њих Бандовићи, јуначни Јован и Јаков, војводе Бојовићи – Ђека и Вуксан, Поповићи Јанићије и Лука, хајдук Вук Брајотић и шекуларски Радојко Булић.
Вешовићи, цијела љеса, а напријед војвода, црногорски сенатор, оштроумник, као стријела пријек а од ријечи, Миљан Вуков са два сина, командиром Тодором и војводом Гавром, министром и првим правником у Црној Гори, барјактар Милош Спасов, командир Милун Новов, капетан и командир Богдан Ђуров, Лука Паунов, стари хајдук Божо, поп Саво, капетан Ристо Попов и поп Димитрије, па генерал, министар, одметнути и трагични Радомир.
Војводићи срећне руке: војвода и капетан Стојан, војвода, генерал, министар Лакић, командант Васојевићког одреда на Мојковцу. Хајдучки вођа Арсеније Вукућевић и ратник Маријан Вуковић са Станишом, поносни Радосав Вулевић, јунак Пуниша Иванов Губеринић, командири и Дабетићи Вуко, Спахо и Мираш Ђолев, Дашићи и главари Лабуд, Радоња и Радисав, а пред њима Даша, некад посљедњи војвода и први кнез.
Кренуо се политички командир Миро Дедовић с братом Радисавом. Сви у ношњама за изласке, с капама с четири оцила, капетани Делевићи – Иван Вуков и Цемо Николин, пјеснички говорљиви поткомандир Голуб Добрашиновић, капетан ђулићки, вођа тристо Васојевића у помоћ Србији 1861.г – Шујо Шћепанов Драговић, весељак и официр Томо Вељов Драгојевић, кнез Милош Радошев Дујовић и од њих Марнићи – капетан Стеван и Новак.
У сну су заједно Лека Мали и клубаш Петар Ђинов, неколицина цецунских Ђукића, Вукота, Станко, Милош, Ђоко и Радоје, а командир Урош одмакао с Горњовасојевићком бригадом на Мојковцу.
Посебице је колона Зечевића с мудрим игуманом Ступова, хајдуком, помиритељем и покрстиоцем Мојсијем, с народним судијом и архимандритом Никодимом, с барјактаром Јованом Шукиним, с Вукашином, Дмитром, Грујом и Радоњом.
Иду Зоњићи – Милета и његов Ђоле, са свима који су бранили манастир 1862.године.
Овамо хоће, не патишу, барјактар и побуњеник Михаило Јојић, командир Радосав Раков Јелић, поп Саво Јолић, капетан Радуле Јоксимовић, који је погинуо бранећи крст на Ступовима и барјактар Радован, поп Катина и кнезови Катанићи, војводе Лакић и Само, Кастратовићи, велички Радивоје Кнежевић, првачни Јевто Коматина, барјактари Дмитар Радојев Крушчић, Радун и Милоња Крџић, Лабани- капетан Ђоле и командир Трифун.
Дозивају се Милош Перов Лабовић, Иван и Никола Лакушић, памтљиви Богдан Лалевић, Вукашин Радојев, стеван Остојин и барјактар Драго Вукајлов, Лалићи, Никола и Иван Лашић, командири и капетани Божина, Вуко и Милован Лекић.
Позорили се барјактари Мурат Симов и Ђоко Муратов, Лутовци, чија је изрешетана застава у царској цркви Романових чувана у Петрограду, кнез Вук љевак, харамбаша Вук Маринковић, капетан Радосав Марјановић, четовођа Милош Марковић који је убио девет Ђулагића када су кренули на Ступове.
Иду, не можеш се љепоте нагледати, Марко и капетан Гавро, Марсенићи, барјактар Петар Маслар, официр Саво и барјактар Велимир, оба Масловарићи, хајдук Јован Машовић, три величка првака с барјаком – раде, Костадин и Трако Микић, поп, учитељ и капетан Милић Микетић, барјактари Мушо Пајов Миликић и драго Милетин Обрадовић, Оровићи: Саво Миков, Радивоје Новов и Илија Јованов, командир Вукота Пантов и будимски праведни судија Ново Пантовић.
Нијесу изостали, по обичају, устаник Панто и командир Томаш, а оба Пешићи, свештеници и капетани Поповићи: Јосиф Вукашинов, Максим, Дмитар и шекуларски Василије.
Издвојио се најљепши Васојевић свога доба, поп, командир и капетан краљски Зарија Протић.
Ређају се капетан Милован Раичевић, Радуле Симов и Вуксан Раичев, па четовођа Арсеније Ракетић, Арсо Вукин, клубаш Радисав Миков, Рачићи, и стотинаш Лабуд Рмуш.
На коњима Никола Саица и његови Саичићи: Лексо, официр руски и црногорски, командир Мило с Доњовасојеваћком бригадом на Мојковцу.
Надолазе, у сну, као некад, борац с Климентима Милован Николин Стијовић и сродници му Милош и Милутин, хајдуци Вукота и Ћуно Стојановић.
Струке пребацили први васојевићки и љеворечки сердар Никола Бишков Томовић и Радован Милетин, поткомандир Марко Трифуновић, барјактар и капетан Васо Ћулафић и Радомир Лакићев.
С леденицима за трамболосом четобаше Фатићи, Зуле и Станиша, капетан Вукадин Фемић који је са своји једанаест рођака сагорио у разореном Фемића Кршу.
Иду, ни море им до кољена, бригадир, управитељ плавско- гусињске области послије ослобођења Авро и командир, бучички вођа Панто Цема Николина, оба Цемовићи, па капетани Дмитар Вукотин и синови попа Саве , Јездимир и остали Чукићи, Ђоле и Илија Шошкић, Ново и Радован с барјактаром Милетом Шћекићем.
Тако се читају васојевићки примјери чојства и јунаштва, а има их још неколико пута оволико.
Стајао сам као укопан, у сну, без иједне, задивљен, и гледао старе васојевићке духовне вође, опјеване и учене главаре,како се окупљају, с округлим капама у руци прилазе Ђурђевим ступовима, на Ђурђевдан, као да су у овај час избили, као што и јесу – из именика који нема краја, који ће бити по правди дописиван.
Одједном, сложно, из стотине грла, а можете замислити колик је то био глас( и данас одјекује, иде чак онамо, стиже гдје се год српски збори), почели су да питају, убрзано а разговјетно, отресито, с прекором, овако:
''Јесте ли ви Васојевићи од нас? Што сте се издјелили и завадили? Зар нијесте примили аманет – и на задојку и на самрти – да на једнако дијелите шта имате, а не себе? Ако наша имена нијесте глијетима као што смо заслужили, отидите на Јасиковац, на Књажевац, осмотрите савардачне, шестоугаоне и све споменике, прочитајте имена на њима, саберите их с оним именима која нијесте смјели нигдје уклесати, која сте тек прије неколико година скупили. Сјетите се да су вам тако наређивали чизмаши који су пробали топ тако што су књажевачку цркву у ћошник гађали. Јесте ли срачунали колико је Васојевића изгинуло у међусобним обрачунима, у свакаквим сукобима, ратним и поратним? Зар није вакат да се измирите?
Причате ли као ми? Ко хоће и код вас да предијева име српско имену и језику? Шта вам је индепендист,ако Бога знате?Ко су суверенисти, ни суварка не остало? Шта је то референдум те га не скидате с уста? Јесу ли вас омађијали? Како ће Црне Гора мимо свијет, сама, као да је отишла од вимена, не било примијењено, као да нијесмо откад знамо за себе, увијек и дан- дањи, одавде селили у бијели свијет, а највише у Србију? Ко хоће да вас наведе на безданицу? Чија је смислила, зору не ишчекала, да оставите православну молитву, светосавске лавре и Његошево црногорство које нико не може одвојити од српства, јер је то исто у истом? Ко вас наговара, подмићује и заманштрава да можете без својих у Србији, шака јада у океану преваре? Кога су вам одукљанисали и заглаварили, у наше столоваче устурили? Видите ли да су вас ти исти свукли до голе коже, да вам остављају труње на трпези?
Чујете ли како се милетишу да ће послије одвајања све бити исто? Понављате ли да су Срби и Црногори један народ? Знате ли код кога смо ми ишли на Цетиње, а ко вас очекује код Рибнице и Цијевне?
Очима не вјерујемо док гледамо какво се коло у Црној Гори окренуло, како су га подгорички бимбаше и распопи завели, не наруку но наопако, не за сунцем но у карамук. Не умијемо ни рећи, а ништа нам није милије од ријечи. То што се вргло више Горе Црне, на небу мутноме, нема имена, не може у мали крст. То хоће да брат код брата буде национална мањина, да одроди оца и сина, да уведе пасош за улазак из прекуће у кућу, да оцарини матерњу ријеч, да запријети и пригна уза зид свакога ко није с њима, да онамо гдје је штампана прва српска ћирилична књига наметне латиницу.
А што не ишту Метохију ако галаме да хоће државу колика је некад била? Од кога су се устрашили, како су метохијске Црногорце затурили као да их није ни било? Како нико ни зуба не обијели на неправду да не могу да се питају о својој држави држављани Црне Горе који су у Србији, а сви други могу и морају?
Само смо умало с вама, да нас видите, да не сметнете с ума кога сте имали, ко је једну руку дао Србији, другу Црној Гори, а себе објема.
Сви ваши преци, Васојевићи и остали Црногорци, нас оволико су изабрали и послали да вам поручимо што сте чули, а ви најбоље знате како вам ваља, с миром и начином, одважно, одречно, сви до једнога, како пристоји у ономе што су задали. Рекли да је то демократски референдум, а не дају шушнути. Земља неће дати у себе никоме ко се о нашу оглуши и не каже нећу онима који из очију отимају, који хоће Црну Гору у свој џеп, који мисле да је само њина, да је могу ћувати и бестрвити, који узалуд проклињу све што је српско. Нећемо се с таквима на оном свијету састајати. Они ће остати натреазни као неспримнице.
Рекли смо вам истину. Не умијемо друкчије.
А ко би, Васојевићи, послије оваквог сна, на оваквој јави, имао још нешто да каже? Све је речено. Нека буде и учињено'' - казао је тада Миро Вуксановић.