''СРБИ СУ СВОЈИ НА СВОМЕ У ЦРНОЈ ГОРИ''

Др Будимир Алексић се радо одазвао да говори за ''Глас Холмије'' и информише нас о националним, духовним и културним збивањима на нашем ширем подручју и положају и перспективама српског народа у данашњој Црној Гори, држећи се гесла: ''Срби су своји на своме у Црној Гори''.

Алексић Будимир рођен је 1968. у Шавнику (Стара Херцеговина). Основну и средњу школу је завршио у Никшићу. Дипломирао је (свјетску књижевност и теорију књижевности), магистрирао и докторирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Одлуком Светог архијерејског Синода СПЦ од 9. септембра 1995. предавао је Српски језик и књижевност и Историју српске цркве и народа у Цетињској богословији. После разрешења са наставне дужности (1998) био је помоћник министра вјера у Влади Савезне Републике Југославије. У два мандата био је посланик Скупштине Црне Горе. Објавио је преко 50 научних и стручних радова из историје књижевности и културе, као и књигу историјске публицистике Црвено-Црна Гора – о унијаћењу и кроатизацији Црне Горе некад и сад. Приредио је збирку пјесама Радована Бећировића Стабљике српства (1998), као и збирку докумената Црногорско питање (2004). Од 2006. године поново предаје у Цетињској богословији предмете Српски језик и књижевност и Општу историју новог вијека. Предсједник је Политичког савјета Нове српске демократије. Живи у Никшићу.

др Будимир Алексић

КИКОВИЋ: Господине Алексићу, како оцјењујете статус и положај српског народа у данашњој Црној Гори?

АЛЕКСИЋ: Након нерегуларног референдума о државно-правном статусу Црне Горе, одржаног 21. маја 2006. године, српски народ у овој земљи суочио се са новом реалношћу; нашао се у еминентно антисрпској државној творевини чији творци и челници не крију свој крајњи стратешки циљ: апсолутна елиминација српске националне свијести у Црној Гори и присилно утјеривање црногорске националне доктрине. То је стратешки циљ Ђукановићевог и Кривокапићевог режима још од 1997. године када је дошло до заокрета у политици и идеологији Демократске партије социјалиста. Од тада црногорска етнократска власт спроводи праксу дискриминације, сегрегације и систематског обесправљивања српског народа.

За државу Црну Гору српски народ једноставно не постоји, односно постоји једино као објекат асимилације. Без обзира што Срби чине безмало трећину укупног становништва Црне Горе, овдашњи режим спроводи политику масовног и систематског кршења елементарних права српског народа. Срби су свакодневно изложени сталној тортури безмало свих овдашњих медија. На удару државе непрестано се налазе српски језик и Српска православна црква. Срби у Црној Гори не могу бити директори, судије, полицајци, амбасадори и министри. Они не могу да се школују на свом језику и немају своје установе културе. За њих нема мјеста на Јавном сервису ТВЦГ. Једноставно – Срби су грађани другог реда у Црној Гори. На питање зашто је то тако, постоје два одговора. С једне стране – Црна гора није држава истих шанси за све грађане, а са друге – Срби у Црној Гори имају проблема само зато што су Срби. Кад би Срби постепено одустајали од свог традиционалног, историјског, културног и националног идентитета – држава би према њима била благонаклнонија. У супротном, и даље ће – све док је овај режим на власти – имати третман грађана на које држава не рачуна.

Вјероватно не постоји народ у Европи чија се права тако брутално и неометано газе, као што је то случај са српским народом у данашњој Црној Гори. То се једноставном анализом може доказати, али то никога, осим жртава самих, нимало не узбуђује. Рецимо, у црногорским органима државне управе, односно на руководећим мјестима у просвјети, здравству, правосуђу и полицији, Срба готово да нема. Њихово присуство у наведеним структурама мјери се не процентима, него промилима. Не постоји ни један директор Србин у основним и средњим школама, вртићима, домовима здравља и болницама у Црној Гори. Нема их ни међу запосленима у дипломатско-конзуларним представништвима Црне Горе у иностранству.

КИКОВИЋ: Шта нам треба чинити у наредном периду како бисмо се као народ изборили за статус и положај који имају сви други народи у данашњој Црној Гори?

АЛЕКСИЋ: Српски народ, преко својих политичких представника, одлучно и упорно треба да тражи колективна права, каква имају сви други народи у Црној Гори. То је неопходно да би се у Црној Гори успоставио систем етничке равнотеже и да би Црна Гора постала земља заиста равноправних грађана и равноправних народа. Да би се обезбиједила национална равноправност, неопходни су нови уставни и законски механизми, какви постоје у вишенационалним државама са сличном националном структуром. Успостављање националне равноправности могуће је кроз измјену устава Црне Горе, а то подразумијева: 1. Уставно-правно дефинисање положаја српског народа као конститутивног; 2. Уставно дефинисање српског језика и ћириличног писма као службеног; 3. Пропорционалну заступљеност Срба у свим институцијама система у складу с резултатима пописа становништва; 4. Систем специјалних веза са Србијом.

Да би се сачували од асимилације и да би заштитили свој национални идентитет, Срби у Црној Гори морају, прије свега преко своје парламентарне странке – Нове српске демократије да предузимају озбиљне напоре у правцу дефинисања својих реалних интереса, права и захтјева. Стога Нова српска демократија непрестано инсистира да се све српске организације и институције у Црној Гори уједине на платформи борбе за достојно уређење уставно-правног положаја српског народа на територији некадашње прве српске краљевине.

КИКОВИЋ: Шта за наш часопис можете да кажете о српском историјском постојању на простору данашње Црне Горе и како је дошло до асимилације Херцеговаца, Брђана и Бокеља?

АЛЕКСИЋ: Срби на простору данашње Црне Горе су историјски, аутохтони народ, који има свој матерњи српски језик, своју хиљадугодишњу културу, своју препознатљиву националну индивидуалност, своју 800 година стару црквену организацију (Српску православну цркву), и као такав народ желе да опстану у земљи својих предака, који су прије само сто година у њој чинили 95 одсто популације. Црна Гора је настала као бастион српске слободе, али није успјела да обнови Србију нити да касније постане њен дио, само за то што зато нијесу постојали међународни услови. Срби са простора тзв. Старе Црне Горе су се сматрали не само интегралним, него елитним дијелом српског народа. На том простору вјековима је живјела идеја о обнови Душановог царства, тј. о ослобођењу и уједињењу српског народа у једну националну државу. На тој платформи се ширила Црна Гора на сусједне српске крајеве, односно на Брда, Херцеговину и Стару Рашку. Наиме, Срби са тих простора су Црну Гору доживљавали као свој ослонац, своју заштитницу, ''Српску Спарту'', у којој је најбоље сачувана српска национална идеја. Нијесу могли ни претпоставити да ће њихови потомци у црногорском државном оквиру изгубити не само своју регионалну, него и националну (српску) свијест. Да бисмо одговорили на питање како је до тога дошло, требало би нам повише простора. О томе сам опширније писао у раду ''Херцеговина у плановима Црне Горе и асимилација херцеговачких Срба у црногорском државном оквиру (1878-1918)''. Укратко, без обзира на владајуће идеолошко-историјске концепције тога времена, које су борбу Црне Горе против Турака третирале као борбу за ослобођење покорених дјелова српског царства и ослобођење српског народа од турске окупације, након територијалног проширења Црне Горе, интензивним развијањем култа државе и династије, заживљавао је црногорски државни патриотизам који је нивелисао све разлике географског поријекла. У таквом контексту, Срби са тих простора укључивши се у црногорски државни оквир, у периоду од 1851. до 1918. године губе своје регионално осјећање, и прихватају црногорско, чиме су створене претпоставке за прихватање црногорског националног осјећања послије Другог свјетског рата. Имајући ову чињеницу у виду, данас јасно уочавамо да се Црна Гора показала као ефикаснији елиминатор српског националног осјећања од Аустроугарске монархије, Османског царства, или Млетачке републике, на примјер.

КИКОВИЋ: Између корица овог часописа налазе се садржаји који чувају нашу историју и културу. Наша намјера је да преко ''Гласа Холмије'', као будни хроничари свога времена, станемо у одбрану српског језика и ћириличног писма, које је вјековима постојало ''на светим водама Лима''. Исто тако, циљ нам је да кроз писани траг саопштимо и сачувамо научну истину о нашем вјековном трајању, држећи се гесла: ''Будимо узорни потомци – да бисмо били часни преци''. Какво је Ваше мишљење о нашем часопису?

АЛЕКСИЋ: Читајући од првог броја ваш часопис, могу само да кажем ријечи похвале и подршке, и да потврдим ово што сте саопштили у вашем питању. Дакле, не само што сте будни хроничари свога времена, него сте ви један од ријетких часописа на овом простору који, на бази чистог ентузијазма, и без икакве материјалне потпоре од релевантних институција и организација, тематизује српско питање у Црној Гори и саопштава научну истину о српском миленијумском трајању на тлу данашње Црне Горе. Имајући у виду чињеницу да ''прегаоцу Бог даје махове'', ја сам увјерен да ви имате снаге да наставите своју племениту мисију часне борбе за истину о, од многих фактора оклеветаном и стигматизованом српском народу, над којим су само у 20. вијеку извршена три геноцида.

КИКОВИЋ: Шта можете да поручите нашим читаоцима?

АЛЕКСИЋ: Вашим читаоцима предлажем да ваш часопис и даље пажљиво читају и шйре његову мисију, јер се из његових садржаја сигурно може много научити, неупоредиво више него из цјелокупне научне и друге литературе која излази под окриљем официјелних институција, укључујући и Црногорску академију наука и тужни и карикатурални црногорски универзитет.