САЛИХ СЕЛИМОВИЋ У ИНТЕРВЈУ КАЖЕ: ''КАКО ДА БУДЕМ БОШЊАК КАД САМ СРБИН''

САЛИХ СЕЛИМОВИЋ У ИНТЕРВЈУ КАЖЕ: ''КАКО ДА БУДЕМ БОШЊАК КАД САМ СРБИН''

Професор историје из Сјенице деценијама истражује порекло муслимана. Доказао сам своје српске корене. Страни фактор увек користио верску различитост

За историјску науку нема дилеме, већина муслимана у Рашкој области, као и у Босни и Херцеговини су пореклом Срби, који су сачували свој језик и обичаје. То потврђује архивска грађа западне и источне провинијенције, такође, литературе многих страних и домаћих историчара. Посебно су тим доказима богати архиви у Ватикану, Венецији, Бечу, Дубровнику, Константинопољу – Истанбулу, Петербургу… На основу свега овога, не може се говорити о Бошњацима као о некаквом посебном народу, нити о посебности језика.

о, за „Новости“, тврди професор Салих Селимовић, историчар из Сјенице који деценијама истражује порекло муслимана, посебно у Старој Рашкој, али и на просторима бивше Југославије. Тако је доказао и своје српске корене, истичући их више пута: „Не могу да будем оно што нисам, како да будем Бошњак кад сам Србин?!“

* Како је, професоре, уопште дошло до тога да се Бошњаци, по ко зна који пут, промовишу као посебан народ и чији су то интереси?

– Сви освајачи и окупатори радили су на томе да разбију, уситне и српски народ и његову државну целину, како би лакше одржали своју власт. Страни фактор је посебно користио верску различитост, јер су људи ту најосетљивији. Тачно је да су муслимани лутали у тражењу свог новог идентитета, јер, прихватањем ислама били су одбачени од својих хришћанских сународника, а и сами су се идентификовали с турским окупатором, мада то нису могли да буду ни по пореклу ни по језику.

РАЗОРНА ЈЕ ЕНЕРГИЈА МРЖЊЕ

* Шта бисте поручили Србима и Бошњацима кад сагледате сва историјска факта која сведоче о међусобном страдању. Зар последњи рат није био довољна опомена?

– На сву нашу жалост и несрећу, ништа нисмо научили ни из једног, па ни из овог последњег трагичног рата. Посебна опасност је у незадовољству и бесперспективности младих људи, незадовољних статусом. Они због тога постају одличан материјал, којим се вешто манипулише како би се њихово оправдано незадовољство усмерило у опасном правцу. Индоктринација је веома успешна и развија се у разорну енергију мржње коју екстремисти у одређеном тренутку могу да искористе за нове неспоразуме и сукобе. Државна, и посебно страначка руководства морала би да буду много одговорнија и ефикаснија у деловањима на сузбијању утицаја страног фактора и његових организација. Такође и на правовременој и ефикаснијој примени постојећих закона према онима чије деловање наноси огромну штету животно потребним добрим односима Срба и Бошњака.

* Сваки пут, а то се дешава и ових дана, када се позивате на српско порекло муслимана, садашњих Бошњака, у Сарајеву и Новом Пазару дочекују вас готово на нож. Зашто не желе да вас чују?

– То што у Сарајеву и Новом Пазару не желе да ме чују много више говори о њима. Друго сазнање, осим њиховог личног уверења и мишљења осим сопственог, за њих је неприхватљиво. А многи знају праву истину о свом пореклу. Сам процес исламизације није био тако једноставан како се често говори. Има и много незнања око тога шта је вера, а шта је нација. Те две историјске категорије често се поистовећују, што неким политичким и верским елитама одговара како би на тој основи хомогенизовали народ и то користили за остваривање својих интереса. Они се тада представљају неуком народу као велики верници и патриоте. Мада је ту присутан и наш пословични инат.

* Ко је и када Рашку, језгро најстарије српске државе, преименовао у Санџак и куда води стално потирање историјске истине о српским коренима Бошњака?

– После коначног освајања Старе Рашке, Турци Османлије су тај простор прикључили такозваном Скопском крајишту. Освојивши Босну, највећи део некадашње Рашке укључили су у Босански санџак. Око 1790. године, од тог дела Рашке основали су Новопазарски санџак, који је престао да постоји 1902, али је у политичко-дипломатским манипулацијама Аустроугарске, Турске, Немачке остао у употреби само Санџак за овај поменути простор. У старој литератури и картографији, међутим, овај простор је углавном и даље именован као Регнум Расциае (Рашко краљевство, Краљевина Рашка, или, само Рашка – све до краја 19. века). Тако је постепено нестајало памћење имена Рашка, као старе српске државе.

* Из Пазара ових дана дувају неки „врели ветрови“. Угљанин инсистира да се преименују називи државних институција у више општина Рашке области. Зашто се вођа Бошњачког националног већа определио да управо сада то чини?

– Предстоје избори за нови сазив Бошњачког националног већа и сва та Угљанинова галама је да би добио што више гласова, јер осећа да све више губи подршку. Ни народ, ни ученици, ни наставници ништа не добијају променама имена школа и других институција, ако су и даље у ситуацији да се боре за голу егзистенцију. Сигурно је да има заслужних Бошњака да нека од институција понесе и њихово име, али је непримерена и контрапродуктивна „сеча“ толиког броја постојећих имена која су школе добиле по оним људима чији је допринос велики и добро познат.

* А да ли вас је изненадио позив Приштини са исте адресе да „заштити интересе Бошњака у Санџаку“? Може ли се ова најсвежија Угљанинова авантура ставити у контекст најновијих односа Анкаре и Београда?

– Није ме изненадио. Нема ту неких посебних изненађења. То се све, највероватније, меси у истој кухињи и са истим циљем. Не одговарају свима добри односи Београда и Анкаре.

* Колико је држава Србија суштински заиста присутна у Рашкој области, ако отуд стижу поруке да су спорни српски просветитељи, писци и научници… а с друге стране, да је Аћиф-ефендија сасвим пожељан, чак вредан спомен-белега, а Стефан Немања није?

– Србија је у веома сложеној друштвено-политичкој и економској ситуацији. Они који је не виде као своју државу настоје да то искористе у сепаратистичке сврхе, што није никаква новост. Мислим да бошњачко руководство у Новом Пазару и краткорочно, а посебно дугорочно гледано, прави велику штету, пре свега муслиманима, због упорног одбијања да се у граду постави биста Стефана Немање, утемељивача српске средњовековне државе. Аћиф-ефендија је настојао да Нови Пазар одвоји и прикључи „великој Албанији“, али, за његово обележје у граду има места! Питање је до које границе све то држава може да толерише?

* Какви су заиста односи између Срба и Бошњака, обичних људи, имају ли Бошњаци разлог за незадовољство, на које се позива Угљанин?

– Обичан свет се бори за егзистенцију. Сарадња и солидарност између Срба и Бошњака постоје. Показало се, међутим, да то неким бошњачким вођама не одговара. Тада истичу, наводно, угрожена национална и људска права како би се пореметили добри односи, а те вође се преставили као заштитници и некакви спаситељи ислама и бошњаштва. Угљанин често износи личне и произвољне ставове. Он се, вероватно, осећа угроженим када уочи да губи подршку у свом бирачком телу. Ја не видим да су у било чему угрожена права Бошњака, осим што све грађане покађају економски проблеми. Пад наталитета, појачана динамика одласка младих и чиста депопулација Старе Рашке и целе Србије. Депопулација, дакле, није присутна само у четири града, међу којима је и Нови Пазар. Исти проблем захватио је и целу Србију.