РАЗГОВОР СА ПОВОДОМ СА ПРОФ.ДР СЛАВОЉУБОМ ЂУКИЋЕМ ЗА ''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'': ''БРАНКА И РАДЕ ЂУКИЋ СВОЈИМ ЧАСНИМ ПОСТУПЦИМА СУ ОТИШЛИ У ВЈЕЧНОСТ'' .
РАЗГОВОР СА ПОВОДОМ СА ПРОФ.ДР СЛАВОЉУБОМ ЂУКИЋЕМ ЗА ''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'':
''БРАНКА И РАДЕ ЂУКИЋ СВОЈИМ ЧАСНИМ ПОСТУПЦИМА СУ ОТИШЛИ У ВЈЕЧНОСТ'' .
Разговор Горана Киковића, главног и одговорног уредника ''Гласа Холмије'' са Проф. др Славољубом Т. Ђукићем
Овдје ћемо да васупознамо са кратком биографијом нашег госта.
Славољуб Ђукић је рођен 1938. године у селу Метеху (општина Плав, Црна Гора), од оца Тома Милоњина Ђукића и мајке Станије, рођене Раденовић. Рано детињство је провео у расељењу, у местима Горњег Полимља, јер су још у јулу 1941. године екстремно настројени муслимани (по вјерском основу) попалили све српске домове у Метеху. После ослобођења и повратка у родни Метех, основну четвороразредну школу похађао је и завршио у Метеху (Комарачи), нижу гимназију у Плаву, а вишу мешовиту гимназију у Пећи (1957). Прво стручно образовање стекао је на Вишој педагошкој школи у Приштини (хемија и биологија, 1960), а високу стручну спрему добио је на Универзитету у Београду (1966). Магистратуру хемијских наука завршио је 1984. године на Београдском универзитету, а докторат хемијских наука (тема: „Научни и наставни аспекти тродимензионалности периодног система хемијских елемената“ , на Универзитету у Нишу (2002). У својству наставника са вишом стручно спремом краће време изводио је наставу хемије и биологије у основним школама у Дечанима и Баранима код Пећи (Космет), а након стицања високе стручне спреме, био је професор хемије у гимназији и учитељској школи у Пећи, а касније и у Саобраћајној школи из Загреба – Одељење у Краљеву. Од 1968-1992. године био је саветник за наставу хемије у Међуопштинском заводу за унапређивање васпитања и образовања у Краљеву, а потом самостални стручни сарадник и надзорник при Министарству просвете и спорта у Београду – Одељење у Краљеву. По основу напредовања у току рада добио је звања: „саветник министра“ и „педагошки саветник“.
У свом дугогодишњем раду публиковао је педесетак стручних и научних радова из хемије и наставе хемије, а понајвише се истакао писањем средњешколских уџбеника из области хемије . Коаутор је две збирке слајдова из хемије за I и II разред заједничке основе средњег усмереног образовања (1978) у Србији,пет средњошколских уџбеника хемије у Србији (Хемија за I разред заједничке основе средњег усмереног образовања, два издања: 1977. и 1978; Хемија за III разред усмереног образовања математичке струке и IV разред природно-математичке струке , укупно пет издања од 1979. до 1984; Хемија за I разред средњег образовања и васпитања , 1988; Хемија за II разред педагошке академије , 1983; Општа хемија за I разред средње школе , више издања од 1991 – 2008, као и уџбеника Општа хемија за I разред средње школе у Републици Српској - три издања,почев од 2002, који је још у употреби. Поред тога, аутор је две монографије: Ђукићи од Павића Владимирова из Метеха (2007), и Васојевић свој на своме – навијек и амин (2011). Написао је рецензије за роман Неде Васојевке – “Бог нам је свједок” и за научно-стручну књигу књигу проф. др Марка Кнежевића – „Муринско Полимље“.
У овиру стручне асоцијације био је члан Управног одбора Српског хемијског друштва у Београду, непрекидно од 1972. до 2003. године, члан Комисије Просветног савета Србије за наставу хемије, члан и председних Републичке комисије за хемију Покрета „Науку младима“, члан Издавачког савета стручног часописа Хемијски преглед. За допринос у стручном раду и развоју Српског хемијског друштва, напредовање на пословима саветника за наставу хемије и самосталног стручног сарадника – добио је бројна признања , међу којима су посебно значајна: Медаља Српског хемијског друштва за изванредне резултате, Орден рада са златним вијенцем, Повеља заслужног члана Српског хемијског друштва. За публицистички рад и истраживање из историје српског народа са територије Васојевића добио је 2019. године од ”Гласа Холмије” и Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране - Награду ”Радомир П. Губеринић” .
За унапређивање квалитета наставе у средњим школама Просветни савет Србије га је произвео у звање – педагошки саветник У пензији је од 2003. године.
Ожењен је Милицом Вукотић, поријеклом са Чева, односно (касније) Кочана код Никшића, са којом има двоје деце: кћерку Татјану и сина Жарка. Са својом супругом и дјецом живи у Краљеву.
ГЛАС ХОЛМИЈЕ: Поштовани докторе Ђукићу,Ви сте један од организатора ''Чакорског меморијала-Бранка Радева Ђукић'',који се одржава на дан њеног убиства 2.септембра на планини Чакор. Шта можете да нам кажете о тој идеји и одржавању ове манифестације у протеклих пет година?
ПРОФ.ДР СЛАВОЉУБ ЂУКИЋ:
Част ми је што сам један од организатора и реализатора „Чакорског меморијала“, али налазим за сходно да истакнем да је главни иницијатор и организатор овог меморијала асоцијација - Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине, чији сте Ви управо предсједник, господине Киковићу. У протеклих пет година заредом одржано је пет меморијала на Чакору, крај мрамора Бранке Радеве Ђукић, који се налази у честишу високих јела и смрча западно од чакорске заравни на растојању од око 1000 метара. Пет већ узастопно реализованих меморијала самим тим за себе говоре, да је Чакорски меморијал израстао у редовну културно-умјетничку манифестацију која сваке године окупља све већи број учесника, односно људи од пера и струке са простора Васојевића, Горњег Полимља, па и осталих дјелова Црне Горе. У програму меморијала учествују пјесници, књижевници, научни радници, гуслари и други, и сви они надахнуто и метафорично елегичним тоном одају поштовање и захвалност покојној Бранки, која зарад своје дјевојачке части и образа жртвова свој младалачки живот и вину се у легенду. Али, истовремено сваки од учесника меморијала својим посебним изразом ријечи и стиха уједно износи и истину о једном суморном времену комунистичке владавине која је на штету српског народа фаворизовала Шиптаре на Космету и шире, и тако допринијела формирању србофобије и шиптарског шовинизма, у којем се и десио поменути хорор злочин над невином Бранком Ђукић.
ГЛАС ХОЛМИЈЕ: Ви сте један од Бранкиних блиских рођака и човјек који је упознат са детаљима њене погибије.Можете ли нам за Глас Холмије саопштити детаље како су шиптарски злочинци убили Бранку?
ПРОФ.ДР СЛАВОЉУБ ЂУКИЋ: Сваки човек носи у себи нешто што је његова животна детерминанта, или другачије речено судбина. Бранка је у Одељењу беранске гимназије у Плаву завршила три разреда. Али, према речима њеног оца Рада (за живота), имала је неких проблема са професором историје, о чеми није био вољан да говори, те је одлучила да се испише из плавске школе и уписа четврти разред у пећкој гимназији. И тако, допутова она у Пећ 1. септембра те кобне 1975. године, и наредног јутра оде у школу. Али, ученици њеног одељења су већ били претходног дана отишли на екскурзију, те она одлучи да се врати назад и вријеме екскурзије да пртоведе код својих родитеља који су тог љета катунили у Рупама Гојковић. Допутовала је истог дана аутобусом до Чакора, а онда се ка свом одредишту упутила кроз четинаре уском пјешачком стазом . Међутим чим је изашла из аутобуса, запазила су је два шиптарска чобанина и почели да је прате. Она то, нажалост није ни примијетила, све до моменда када су ови „пратиоци“ заобилазно изашли пред њу и покушали да је присиле на обљубу. Како је Бранка била физички снажнија од њих обојице, она их је просто одгурнула у страну и наставила да иде својим путем. Али, они нијесу одустали од те своје прљаве намјере, па су је одмах сустигли, један од њих је извадио пиштољ и почео да пријети. Тог момента Бранка га пљунула у лице и опалила му шамар, а овај је потегао обарачу пиштоља и смртоносни куршум је прошао кроз њену главу Видјевши шта су урадили ови зликовкоци, како су касније изјавиле на суђену, ухватио их је страх, и одмах су побјегли назад преко Чакорам низ Ругову до Пећи и даље до њиховог села Стреоца. А несрећна Браанка, сва у крви, је остала на стази окружена високим јелама које стреме ка небу. Том стазом нико није нааишао до нареднног јутра, па је сурова судбина хтела да први нађе мртву Бранку управо њен отац Раде, који се био рано упутио том стазом да у чакорској кафани купи себи цигарете. Тог момента се одвија друга драма. Раде не вјерује својим очима, јер зна да је Бранка претходног дана отпутовала у Пећ на наставу, преслишава се да је то можда неко његово привиђење, халуцинација, можда само ружан сан. Подиже своју ћерку са стазе која је црвено обојена од згрушане Бранкине крви, сам пада у неку неописиву агонију, рида на сав глас, дрхти, гледа у небеса и изговара само једну ријеч – Зашто, зашто ... а јеле, стаза и небо ћуте ...и тугују заједно са Радем. Након Бранкине сахране, Раде је из оближњег потока на Чакору нашао један гранитни камен и од њена направио мрамор којег је поставио на мјесто Бранкине погибије. Тај мрамор је већ попримио карактер светог мјеста, и ту се реализује сваке године програм Чајорског меморијала.
ГЛАС ХОЛМИЈЕ: Као човјек који је добро упознат са суђењем шиптарским крволоцима, реците за наш часопис како је раде осветио Бранку?
ПРОФ.ДР СЛАВОЉУБ ЂУКИЋ: Након што је сазнао ко су убице Бранке Ђукић и због чега су је убили, њен отац Раде је чврсто одлучио да изврши освету. Али, како су злочинци већ били приведени правди у Бијелом Пољу, требало је направити план како то да изведе у судници за вријеме процеса суђења. Мислио је Раде данима о томе, и смислио - као у филмској режији, а ево како. Није извјесно да су судски органи и милиција били обавијештени о овом Радевом плану, али с обзиром на то да су биле предузете строге превентивне мјере, како не би неко унео оружје у судницу, стиче се утисак да се очекивао догађај који се десио на крају судског процеса против Бранкиних убица. Наиме, првог дана суђења претресани су сви грађани који су ушли у судницу, а највише пажње је посвећено управо Бранкином оцу Раду, који је (намјерно) последњи ушао у судницу. Наравно, Раде првог дана није ни покушао да унесе пиштољ, јер је имао за циљ да види нашта милиционери највише обраћају пажњу при претресу на улазу у салу суднице. На самом судском процесу није било потешкоћа за тужиоца и Радеве адвокате, о доказима кривице, јер су убице све признале. Чак су обојица изјавили, да се не кају што су хтјели да изврше присилну обљубу, „зато што је Српкиња“. А други дан процеса је био пресудан и последња нада да Раде реализује свој план. Наиме, и другог дана Раде је ушао последњи у салу, а кад га је дежурни милиционер почео провјеравати да случајно не носи нешто од оружја, Раде оштро одреагова: “Мичи ми се с очију, не гњави ме, доста ме зла убило, а ти ме још додајеш претресањем. Виђео си јуче да немам ништа, зашто ме сад опет мучиш”. Милиционер се повуче и одустаде од претресања, а Раде уђе са напуњеним пиштољем (кратка деветка, војнодржавни) испод вишеструко утегнутог завоја око стомака. И тако је савладана прва и најтежа баријера. Пиштољ је ту, а даље треба вребати само погодан тренутак за дејство. Али, иако је пиштољ за појасом, тешко је прићи убицама, јер су окружени милиционерима. Знао је Раде да ће се судије повући на вијећање ради изрицања пресуде, па се опредијелио да тада изведе планирану акцију. Тако се и десило. Након што се судско вијеће повукло на вијећање, присутнима у судници је саопштено – да уколико неко изађе из суднице неће моги поново да уђе и присуствује изрицању пресуде, јер безбједоносни органи немају времена да поново врше контролу при уласку у судницу. Због тога сви пушачи запалише цигарету, па се сала за суђење убрзо напуни дуванским димом, од којег непушачи почеше да кашљу. Због тог дима се Раба Цакина (Радева сестра од тетке) окрену милиционеру који је управо стајао поред Бранкиног убице, и рече: “Видите ли човјече да се погушисмо од дима, отворите прозор!” Милиционер приђе прозору, а Раде истог тренутка извади свој пиштољ, направи само три корака, и уз цијеви пиштоља сину пламен на потиљку убице, а одмах и други пламен на његовим леђима. Како су касније медицински стручњаци утврдили – оба хица су била смртоносна, јер је први прошао кроз главу, а други кроз срце убице, који није имао времена ни да јаукне. Тог тренутка се други Албанац, саучесник у злочину баци под ноге милиционерима и тако оста у животу, јер је у цијеви пиштоља био метак и за њега. Истог трена милиционери појурише ка Раду, а он им сасвим опуштено пружи свој пиштољ и запали цигарету. – «Шта вам је, ја нећу да бјежим», рече Раде. – «Ја сам своју душу задовољио и одужио се мојој Бранки којој сам мртвој обећао да ћу ово учинити. А ви сад чините што је ваше». Предавши пиштољ милиционеру, Раде га упозори: «Пази да некога не убијеш, јер је метак у цијеви». А затим се окрену према оном другом Албанцу и рече: “И ти ћеш овако проћи”.
Иако је већ судско вијеће било донијело пресуду (убици 15 година строгог затвора, а саучеснику 13,5 година), одлука није саопштена, већ умјесто тога предсједник судског вијећа саопшти, да се због убиства обуставља поступак против убице, а одлука о висини казне саучесника у убиству биће саопштена накнадно.
ГЛАС ХОЛМИЈЕ: Реците нам каква је била ''судбина'' Рада Ђукића послије убиства Бранкиног крвника?
ПРОФ.ДР СЛАВОЉУБ ЂУКИЋ: Након што је Раде ликвидирао убицу своје кћерке, он је одмах из суднице спроведен у истражни затвор у Бијелом Пољу. Али, одмах су почела и реаговања са више страна. Међу првима се огласио оновремени косовски лидер СК Махмут Бакали. Он је, наиме као највиши партијски функционер на Космету, себи дао за право, да и поред тога што је важећи закон предвиђао суђење починиоцима злочина у суду на чијем простору се и десио злочин - да упути оште критике Црној Гори и Окружном суду у Бијелом Пољу, због тога што судски процес није вођен на Космету, јер ето, суд у Бијелом Пољу није био у стању да физички заштити оптужене Албанце. Вјероватно је то имало и утицаја на исти суд у Бијелом Пољу, који је убрзао процесуирање Рада због извршене освете у судниици, и изрекао му доста високу казну - осам година затвора. А онда, се медијски узбуркала јавност и ставила се на страну Рада Ђукића, одајући му поштовање, част и витешко признање – за извршени чин освете. Убрзо је услиједила и петиција коју је потписало 75 000 грађана из Полимља и других крајева Републике Црне Горе - са захтјевом да се Раде пусти на слободу. На том процесу, Рада је бранио (без новчане надокнаде) тада један од најугледнијих београдских адвоката Вељко Губерина са својим сарадником Миланом Вуjином. Све је то допринијело да се по жалбеном поступку Раду смањи казна на пет година, након помиловања на три године, а пуштен је послије двије и по године проведене у Спужу. Али, у спушком затвору Раде је само формално био затвореник, јер су се са високим поштовањем према њему односили не само службено особље затвора, него и сами затвореници. Али, чувари затвора су имали налог од више инстанце – да строго изолују и чувају од Рада другог Албанца, саучесника у убиству Бранке, који је робијао у истом затвору. Након изласка из затвора, Раде је наручио да се направе елегантно изрезбарене гусле, које је у знак захвалности поклонио адвокату Вељку Губерини. На дан преноса костију покојне Бранке са гробља из Метеха на овдашње гробље у Спужу (21.10.1991) био је приисутан и адвокат Губерина, који је надахнуто говорио о процесу суђења на којем, између осталог изјави – „Ја сам бранећи Рада Ђукића, истовремено бранио достојанство, част и понос једног одважног и храброг оца“. У приватном разговору за столом док је било послужење, Губерина се мени похвали, али и пожали у вези гусала – „Од Рада сам на дар добио лијепе гусле, и оне су ми веома драг поклон, који ће ме вјечно подсјећати на Бранкин случај, али ми много смета што је на њима изрезбарен Титов лик“.
ГЛАС ХОЛМИЈЕ: Реците за наше читаоце ко је послије медија ''најзаслужнији'' што се за Бранку и Рада чуло на свим меридијанима? Како је Раде живио послије изласка из затвора и зашто се преселио из Метеха у Спуж?
ПРОФ.ДР СЛАВОЉУБ ЂУКИЋ: Ово питање само по себи заслужује посебну пажњу. Прву елегичну пјесму о Бранкиној погибији на Чакору је написао чувени и надахнути народни поета Радован Бећировић Требјешки – „Мрамор на Чакору“. На годишњици његове смрти, академик Матија Бећковић рече : „Радован Бећировић као човек из народа, можда никад није ни чуо за метафоору, али је његова поезија сва у метафорама“. И заииста ова Радованова елегична пјесма има снажан емотивни ехо, и као таква послужила је као подстрек Радовановим следбеницима, да својим умјетничким изразом допринесу да се чакорски случај јавности прикаже критеријумом истине и правде. А први који је највише допринео да се са Бранкиним случајем упозна шира јавност – је управо био народни гуслар Божидар Ђукић. Он је, наиме, уз гусларске струне маестрално испјевао стихове поменуте Радованове пјесме, и све то (уз извјесну измјену неких стихова) пренио на аудио дискету која је тада попут бестселера тражена на свим просторима оновремене СФРЈ, Балкана, Европе и другиг континената. А послије Божидара, и други гуслари су пјевали и снимали ову и друге пјесме о Бранки и Раду – што је све резулзирало снажним одјеком овог трагичног случаја који је задесио Радеву породицу. То траје и данас, па је у том знаку и „Чакорски меморијал Бранке Ђукућ“ који је већ попримио карактер устаљене и афирмисане културно-умјетничке манифестације на подручју Горњег Полимља и Светих вода Лима. Али, још нешто бих рекао у вези пјесме „Мрамор на Чакору“ и гусларског снимка Божидара Ђукића, што можда није познато у јавности, а занимљиво је, па и мало духовито. Наиме, на поменутој дискети Божидара Ђукића није било назначено да је аутор стихова Радован Бећировић. Чувши за то, Радован Бећировић је повео судски спор против Божидара Ђукића, али срећом исти није произвео негативне последице, а имао је мало духовит и безазлен призвук. - Пита судија Рада: Да ли је тачно то што каже Бећировоћ – да је он написао ову пјесму. – Раде: „ То је истина, друже судија, али то више није Бећировићева пјесма него моја, јер сам је ја њему платио онолико колико је и тражио“. Судија је ово буквално схватио, па тако и пресудио – одбио је Бећировићеву тужбу, али тиме, наравно, Бећировић није изгубио своје ауторство, јер се оно подразумијевало још од самог почетка по препознатљивости његових стихова, а ни Божидар није изгубио свој гусларско право на снимак, те је и даље остало како је и било. Према томе, и пјесма и гусле свједоче о стравичном страдању хероине Бранке и величају витешки чин којим Раде ликвидира монструозног убицу и тако испуни своје обећање које даде Бранки након што је нађе убијену на пјешачкој стази међу високе јеле у близини Чакорског потока.
Након одслужења затворске казне, Раде просто није више желео да се враћа у Метех, највише због Бранкине трагедије на оближњем Чакору, те је продао свој посјед у Метеху за који је купио нови посјед са кућом у питомој бјелопавлићкој равници поред ријеке Зете (село Подглавице). У близини Рада настанио се и његов старији брат Радомир са својим синовима, тако да су сложна браћа опет била и ближње комшије. Ту је Раде са својом супругом Видом и кћерком Јованком боравио до 2008. године када је испустио своју племениту, али и рањену душу. Његови земни остаци су сахрањени у породичној гробници поред своје миљенице Бранке, на овдашњем гробљу у Спужу, а у исту гробницу је потом сахрањена и Радева супруга Вида. Нек им је вјечни мир и спокој!
