ПРОФ. ДР ДРАГО ЋУПИЋ ''ЦРНОГОРСКА ДРЖАВА ЈЕ ОДУВЕК БИЛА СРПСКА ДРЖАВА, А ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК НЕ ПОСТОЈИ ОН ЈЕ СРПСКИ''
ПРОФ. ДР ДРАГО ЋУПИЋ ''ЦРНОГОРСКА ДРЖАВА ЈЕ ОДУВЕК БИЛА СРПСКА ДРЖАВА, А ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК НЕ ПОСТОЈИ ОН ЈЕ СРПСКИ''
Покојни професор доктор Драго Ћупић, био је дугогодишњи директор Института за српски језик и књижевност и један од истакнутијих бораца за очување нашег језика и писма. Иза овог стручњака остала је обимна библиографија и и више од пола века прегалаштва на пољу српског језика. ГАЗЕТА вам доноси један од последњих интервјуа који је новинарима дао, а у којем је изнео истину о тзв. црногорском и тзв. босанском језику који са стручне тачке гледишта уопште не постоје нити ће икад бити признати.
– О „црногорском језику“ могу да говорим само ако га стављате под наводнике, јер тај језик не постоји. Раздвајањем Црне Горе од Србије и власти у Црној Гори су схватиле да ће им језик који се зове као њихова држава и недавно проглашена црногорска нација (што би рекао Матија, млађа и од њега), остати само слово на папиру, а и они сами сумњају у то што говоре. Да се разумемо, Црна Гора је стара европска држава и њено постојање нико не доводи у питање нити има право на то.
Међутим, црногорска нација је нова творевина првенствено Коминтерне и Комунистичке партије у Европи са циљем да се народ у Црној Гори одвоји од „себе“, то јест од свог српског рода. Нису само комунистичке власти ишле на разарање такозваног великосрпства, него су зачеци тога у другој половини деветнаестог века, у германском гледању на Србе и српство као на сметњу, те Србе и православље као препреку за њихово продирање на Исток.
Подсетићу на Бизмарка, који је када је умирао руком показао на Исток и изговорио: „Тамо је Србија“. Сви напори који се у Црној Гори чине да се докаже национална и језичка самосталност у суштини су прихватање западних хтења да се омаловажи, смањи и уништи српски род.
Када се црногорски језик, заправо, први пут спомиње?
– Такозвани црногорски језик се почео помињати негде око Маспока у Хрватској седамдесетих година прошлог века, али ту ниједан озбиљан лингвиста ни на једном простору заједничког језика Срба и Хрвата нити је помињао нити тврдио. Појавио се необичан средњошколски професор књижевности у Земуну који је почетком седамдесетих година почео да говори о „црногорском језику“. Тај професор је био покојни Војислав П. Никчевић, а њему је била блиска идеја „Декларација о хрватском књижевном језику“ из марта 1967. године, када се у Хрватској слободније почињу негирати резултати напора Срба и Хрвата који су дали такозвани „Новосадски договор“1954. и заједнички правопис (српско-хрватског и хрватско-српског језика).[ антрфиле ]
У којој мери ће увођење црногорског језика као службеног продубити јаз на релацији Србија Црна Гора?
– У Црној Гори власти настоје да уз помоћ језика утврде националну постојаност. Црна Гора је имала државу одувек. Зна се за њу, али је то увек била српска држава. Као што је овамо била Рашка, тамо је била Црна Гора. Немања је рођен у Црној Гори. Постоје назнаке да је и Свети Сава рођен у Ђевич граду, мада о томе нема много података. Када су формирали државу, Црногорци су регулацијом устава у Црној Гори као службени језик успоставили „црногорски“. У том истом уставу пише да су у службеној употреби српски, албански, бошњачки. Тај црногорски језик се никад у Црној Гори није појављивао нити је имао своје име ни у народу ни у литератури. Исто су покушали Италијани током Другог светског рата, тако што су наводили ученике подгоричке гимназије. То нико није прихватио, јер није било државе Секуле Дрљевића, коју је са сепаратистима формирао на Цетињу 12. јула 1941. године, на Петровдан.
Шта је са српским језиком?
– Стварањем више језика нападнута је структура српског језика, то јест његова суштина. Не могу се стварати нови језици без измене језичке структуре нападнутог језика, без измене морфологије, без измене синтаксе и надасве без измене фонетизма језика, укључујући и акценат, јер акценат припада фонетизму. При првим разговорима код присталица „црногорског језика“ полазило се од постојања неких гласова којих нема у српском језику, наглашавамо да у црногорском језику постоје три гласа који су карактеристични управо за овај језик. То су шј, зј и џ. (пример је шјекира уместо секира или сјекира). Када су видели, односно сазнали да те гласове имају сви говори српског језика и јекавског изговора (дакле у Републици Српској, БиХ, Хрватској…), они су се измакли, одустали од тих гласова као „научних“ аргумената за посебан језик. И онда су аргументе почели да траже на другој страни, рецимо у лексици, у речнику. Босанци су у истој позицији као Црногорци. Босанци теже да свој језик назову босанским, а не бошњачким, јер он обухвата и Хрвате, муслимане и Србе.
Не спомињете хрватски, да будем прецизнија, новохрватски језик. Зашто?
– Питате ме зашто не нападам хрватски. Срби су свој језик увек звали српски. Он је био за све српски чак и кад се говорило о српскохрватском. У Хрватској је опет то био хрватски. То што су у деветнаестом веку Хрвати узели модел Вуковог језика није им сметало да га задрже тако како су га до тада звали.
Зашто су Хрвати узели модел Вуковог језика?
– У Хрватској је постојала мешавина језика, чакавског, кајкавског… Људевит Гај и Штросмајер, политички прваци, врсни интелектуалци су настојали да се уведу промене везане за штокавску основу како би лакше могли да иду ка унији, унијаћењу, то јест да би могли да формирају национални корпус на бази тог језика, а уз планирани прозалитизам (надирање католичанства на Исток). Напоменуо бих да у тим њиховим плановима, а Католичка црква планира на векове унапред, није искључено да се може доћи и до Црног мора, јер и Бугари су штокавци. Ти велики државни и црквени планови доказ су да се помоћу језика стварају нације, па и државе. Црна Гора хоће баш тако да ојача. Палмир Тољати и Бела Хун су тражили од Стаљина да се разбије Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Они нису били интернационалисти како се сматрало. Бели Хуну је сметала јака држава на југу, а Тољатију је као Италијану такође сметало исто.
Извор: Глас Јавности
Напомена: Проф.др Драго Ћупић преминуо је 18 јуна 2010. године и иза себе је оставио велики траг на пољу лингвистике.