logo3

МР СЛОБОДАН ЧУРОВИЋ ЗА ГЛАС ХОЛМИЈЕ ''СРПСКА ЦРНА ГОРА ПОТИСНУТА ОД ДУКЉАНСКЕ''

''СРПСКА ЦРНА ГОРА ПОТИСНУТА ОД ДУКЉАНСКЕ''

        Разговор Горана Киковића, главног и одговорног уредника ''Гласа Холмије'' са мр Слободаном Чуровићем , предсједником Књижевног клуба „Марко Миљанов'' из Подгорице и повјереником  Српског Удружења ''Ћирилица'' чије је сједиште у Београду, који се радо одазвао да говори за ''Глас Холмије'' и информише нас о њиховом раду, као и о српским националним, духовним и културним збивањима у Црној Гори, држећи се гесла: ''Српска Црна Гора потиснута од Дукљанске''.  

Слободан Миливојев Чуровић , рођен је 26.5.1964. год. у Бијелом Пољу . Дипломирао на Филолошком факултету у Београду ( одсјек за југословенске књижевности и општу књижевност. Магистрирао на Економском факултету у Подгорици.  Дугогодишњи професор српског језика и лијепе књижевности у Економској школи «Мирко Вешовић « у Подгорици  и једини професор србског језика у Подгорици који је  одбио да предаје матерњи језик. Библиотекар и отац три сина: Миливоја , Владана и Тадије.  Књижевник и књижевни критичар .                    Објавио је сљедеће књиге :                                                                                               1. “Ђавоље чавчанице“  (пјесме )                                                                             

 2. „Бијело боја опроштаја“ (пјесме )                                                                       

 3. „Мрзитељство дивоте „(пјесме )                                                                         

4. „Бајка о цвијету“  ( приче за дјецу )                                                                     

5. „Обични животи“  (роман )                                                                                     6.“Молебан за оглашеног“  (пјесме , приче )                                                         

 7. „Браћо С (в) рби !“  ( сатирична поезија )                                                           

8. „Подгорички графити“ (прва књига графита у Црној Гори)                             

 9. Подгорички графити (друго издање)

                                                                                                                                     10.“Гором иде гором разговара“  ( Антологија хајдучке поезије )                                                                                                                                                             

 11. „У неко прољеће неприлично смрти“ (Прва књига поезије у Црној Гори посвећена Зиданом Мосту) „                                                                                 12.“Војник Бога свог „ ( прва књига пјесама у Црној Гори посвећена митрополиту Амфилохију)                                                                                            13.„Интернетософија – глобалистички катанац за православног човјека“ ( есеј о савременом поробљавању човјека)                                                                

14.„Тако је зборио војвода Марко Поповић“                                                       15.„Православни српски календар“                                                                         

16. „Душе христовидне“ (прва збирка пјесама посвећена момишићким великомученицима                                                                                                      17.“Мученице и мученици србски“                                                                          18.“Истрага Срба“( поезија)

19.“Љуштење мјесечине“(љубавна поезија)  

20.Комадање Србства и ћирилице у Црној Гори                                                              Приредио зборнике:                                                                                                                   

21. „Принцип поново у Бечу“,   

 22. „Њива Бојна неосвојна” (поводом 100 година од чувене мојковачке битке)  23. Зборник есеја о светом Јовану Владимиру(првом србском свецу).

24.”Тако је зборио владика Раде“(избор из Његошевог дјела).                                                                                                                                                     За свој књижевни рад добио од Удружења књижевника Црне Горе , престижну награду « Марко Миљанов « , 2004. год . за роман «Обични животи «, „Видовданску повељу“ 2015. за књигу „Православни српски календар“. Поезија му је превођена на руски и бугарски језик . Заступљен у неколико Антологија поезије и афоризама . Члан је Удружења књижевника Србије , Удружења књижевника Црне Горе . Творац умјетничког пројекта «Арс флуид « и предсједник НВО «Апис» - Аманет писма и Србства , Књижевног клуба „Марко Миљанов „ и Ускочко гусларско-пјесничког друштва „Петар Кршикапа“.                                                             Повјереник Удружења“Ћирилица“ за Подгорицу, чији је предсједник Добрица Ерић.

 

''Глас Холмије'': Господине Чуровићу  помаже Бог, реците нам нешто о Вашем Књижевном клубу ''Марко Миљанов'' чији сте предсједник? Када је основано и шта су његова програмска опредељења?

ЧУРОВИЋ: Књижевни клуб “Марко Миљанов“ са поносом носи име мудрог војводе и истинског носиоца чојственог јунаштва и јеванђељског етоса. Окупља око 20 књижевника и сваке године је присутан на свечаностима духа и књиге у Београду, на сајму књига. Иако су могућности мале трудимо се да одштампамо нека вриједна дјела која су оставила трага на књижевној мапи Црне Горе.Ту мислим на избор из дјела Марка Миљанова“Тако је зборио војвода Марко“, Затим „Мученице и мученици Србски“, „Комадање Србства и ћирилице у Црној Гори“, зборник есеја“Глава која свијетли „ о Светом Јовану Владимиру,“Тако је зборио владика Раде“, као и низ пјесничких остварења.

Клуб баштини најбоље српске традиције, језик и свету ћирилицу и промовише своја издања на свим српским просторима.Клуб је основан прије 10 година.

 

''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'': Ви сте и повјереник ''Ћирилице'' за Подгорицу и професор Српског језика који се супроставио избацивању Српског језика из школског система у Црној Гори, какве су Ваше активности у заштити језика и писма ?

 

ЧУРОВИЋ: Тачно. На челу Удружења је највећи српски пјесник Добрица Ерић  родољубиви посвећеник српском националном идентитету а један од услова да сачувамо своје име јесте поштовање и његовање ћирилице.Тим поводон наша подружница из Подгорице имала је низ активности и запажених гостовања, а били смо и учесници неколико научних скупова , у Београду и Подгорици гдје се разговарало о прогону ћирилице, као дио смишљеног сценарија, да постанемо обезличени и потонемо у мртво  море европске „културе“. Има нас десетак чланова. Радили смо и на сакупљању књига за Светосавску омладину из Братунца и са њима имамо братску комуникацију.Учествовао сам и на Братуначким духовним вечерима гдје сам горко свједочио о поразном стању када је у питању ћирилица у Црној Гори, у непрестаном комадању.Уосталом то сам и написао у мојој новој књизи чији су рецензенти Др Александар Стаматовић, Др Жељко Вујадиновић, Мр Предраг Шћепановић, проф. историје Горан Киковић.

Одбио сам да предајем  вјештачки, лингвистички неутемељен нови језик дукљански, (као дио подмукло ватиканско-масонско-комуњарске стратегије и као примјер насиља над језиком) јер сматрам да Србин мора остати Србин, на висини етичких светосавских закона, бити и када је најтеже , поготово у овом бруталном ишчашеном вијеку, који потире све истинске вриједности које су калиле наш српски народ кроз вјекове, као непролазни образац васпитања и живљења.

Тако је створена накарадна квазилингвистичка категорија под именом црногорски , или црнозборски језик , којим идеолози нове нације желе да докажу да су друкчији , рушећи темеље свог историјског хода и трајања .новоцрногоским збором у латинској обланди кренуло се у жестоко преваспитавање Српства у Црној Гори . И то не само новом словизацијом већ и аветизацијом школско-образовних програма и наставних јединица . Његошу се одузима било који атрибут српски (што и не чуди код ревносника комунистичке идеје  који су обурдали и лучу микрокозму у неке магловите макроекономске , политикантске и дворско додворничке системе .

Свети Сава , најпознатији Подгоричанин и његов светородни отац Стефан Немања су готово најурени , што из читанки , што из историјског појма Немањиног града , који је затрпан контејнерима .

Спроводи се својевсна депонизација ћирилице ,(не заборавимо да нема случајности што је срушена прва српска школа у Бијелом Пољу , или да баш Васове воде треба претворити у сметлиште ) и српску топонизацију треба прекопати , ћушнути у заборав . Она је ретроградна , застарјела категорија , латинизација је приоритет , завладала је амбизација српског језика и јединог истинитог  српског писма – ћирилице. Није то она  „ваљатна српска Црна Гора „ о којој је свједочио болник косовске мисли Његош , то је нека друга гора , кивна на себе најбољу.

Већ од вртића усмјерава се то ђечије ђетињство ,(ђељањем и ћескобом ) жестоком националном симболизацијом нападног доказивања посебитости дослиједне ,по матрици западноевропског- образовног профила ,филовано и зачињено кроз медије , штампане и електронске , кроз једну риалитну непамет  .

У Црној Гори извршено је право лингвистичко насиље ,најбруталнија  отимачина српског језика , јакање са језиком , кроз страшну превару свих оних који осјећају и мисле на српском језику  а дишу ћирилицом, која је њихова сигурна кућа и најистинитије обиљежје идентитета.

 

 

 

''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'': Каако гледате на културне прилике у Црној Гори данас и положај српског народа у њој?

ЧУРОВИЋ: Положај српског народа је тежак, јер дукљанска идеологија преименовања свега темељног Црне Горе( а то је било српско) показује невиђену количину мржње и презира према свему што је српско, традиционално, православно. Култура је замијењена субкултуром , кичем и јефтиним сензационалистичким шундом, потрована да је положај интелектуалца Србина јако тежак. Створила се једна посмодернистичка, елитистичка, додворавајућа књижевност, култура по мјери налогодавца, оптерећена задатим темама, одређена група славодобитних живи на ловорикама претходно подобнозаслужних стваралаца.

Са друге стране српски ствараоци остављени су на милост и немилост, готово у прогонству као у првим данима хришћанства и њихов труд се минимизира, недовољно су пропраћени у средствима медија, готово непожељни. Мислим да према истинским Србима, ствараоцима и мученицима језика и писма доста арогантно, са висина Парнаса се односи и српска интелектулна елита, која често борави у Црној Гори, као наши васпитачи, као развикани бардови, недодирљиви вјештаци свих система и влада, непролазне пјесничке“ведрине“. Јако су уредни гости, али кећави домаћини, колекционари индекса, походници, али још црвено обојени, са невјероватном прилагодљивошћу, дежурни љубљачи руку владикама, освајачи свих награда. Уредно су плаћени за своје доласке, а ми Срби остајемо на том ватришту муке и бола, чемернице, не пристајући ни на какве компромисе.

 

 

''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'': Која је Ваша порука читаоцима ''Гласа Холмије'' и уопште Србима и Васојевићима и свима који читају наш часопис и које је Ваше мишљење о нашем часопису?

ЧУРОВИЋ: Камо среће да је више таквих часописа,доброљубивих, патриотских у српском корпусу.Глас Холмије'' је наш разговор са прошлошћу, ослушкивање аманета предака и заглед ка бољој, паметнијој будућности. Часопис је богат квалитетним садржајима из готово свих области и добро је да Васојевићи, тај највећи пламенштак и барјак васколиког Србства има такво благо.

Док год будемо  вјерна дјеца оних који јуначку уграбише своје смрти и костима и очима зидаху бесмртницу, васкрсницу небу, ми ћемо знати свој пут. Најсвјетлија и најсветија претходница били су Васојевићи, увијек на вјетрометини и проломима, али непопустљиви кременштак Србства. И Васојевићима, браћи Србима да пожелим још више тог витализма у напору да останемо оно што смо. Дјеца Светог Саве, борбеници за Крст часни и слободу златну, ловћенског тајночувца, нови Тепићи, Саичићи...

Да пожелим да се тиће „Холмије“ и да нас буде више.