ИСПОВЕСТ БИВШЕГ КРАЉЕВОГ ВОЈНИКА МИЛА КИКОВИЋА ИЗ ХАНОВЕРА НЕМАЧКИ ЗАРОБЉЕНИК, КОМУНИСТИМА ИЗДАЈНИК
ИСПОВЕСТ БИВШЕГ КРАЉЕВОГ ВОЈНИКА МИЛА КИКОВИЋА ИЗ ХАНОВЕРА
НЕМАЧКИ ЗАРОБЉЕНИК, КОМУНИСТИМА ИЗДАЈНИК
• Са Аном сам у овој земљи провео леп живот, али ме у њој сунце никада није огрејало онако топло као оно наше у мојим Беранама – каже Мило Киковић, некадашњи војник Главног штаба војводе Павла Ђуришића
• Године сам провео по заробљеним логорима, а они веле да сам сарађивао са Немцима
Остаће ми увек криво и жао што ми сви људи млађих генерација који су одрасли у Титовој Југославији кажу: ''Ви сте сарађивали са Немцима'' – готово револтирано почиње своју причу 87. годишњи Мило Киковић који данас живи у Хановеру, и одмах вади увјерење Међународног комитета Црвеног крста издатог у Женеви 24. Септембра 1947. године, којим ''необориво доказује да је био немачки заробљеник, а не сарадник''.
Мила Киковића, бившег финансијског чиновника из Витеза и Мојковца, заједно са још око хиљаду камарада Немци су заробили 14. маја 1943. у Колашину, а по његовим сазнањима за све је крив Милован Ђилас, који је у Загребу са Немцима склопио споразум да се заједно боре против четника.
- Немци и Хрвати дали су им и најмодерније оружје. То сам из неких извора и књига сазнао тек ове године – дубоко замишљен констатује Мило, који своје родне Ровце код Берана није видео готово 60 година.
Киковић, иако већ дубоко загазио у 88. годину, све догађаје и даље добро памти, чак се и имена сеља, а датуме има хронолошки забележене на листићима истргнутим из омањег блока, као да се плаши да му се животне нити не замрсе.
И комунисти су били Срби
- После Херетве, Немци су умарширали у Црну Гору и јаким снагама опколили Колашин и Липово где смо имали базу. На градском тргу у Колашину, одложили смо пушке,митраљезе.Велика хрпа оружја-вели Мило, али ту прича као да престаје. Мило немо заћута, као да још једном жели да анализира ту хрпу оружја кроз чију се призму преломила његова судбина, која ће од војника да направи мученика и заробљеника.
Нервозно пребацује листиће, по ко зна који пут, јер негде има записано која су још двојица партизанских вођа са Ђиласом ишла у Загреб на преговоре са Немцима. Он то жели да докаже и нама, јер смо за њега и ми млада генерација која је ''хрватском бравару певала: ''Друже тито љубичице бела...'', и ''којој још много тога има да се доказује''.
- Пре него што су Немци стигли у Колашин, из затвора смо пустили комунисте. Били су заједно са нама, а када су Немци питали има ли међу нама комуниста, казали смо да их нема. Нисмо желели да окупатору падну у руке, јер би их они сигурно стрељали, а и комунисти су били Срби. Ми четници никада нисмо желели братоубилачки рат. Борили смо се за слободу, демократију и краља. Сав народ је требало да се бори против окупатора, а комунисти су нас поделили – наставља своју исповест саговорник ''Вести'', али не престаје да тражи ''Ђиласове саучеснике, који су главни кривци за ону хрпу оружја на колашинском тргу''.
- А да није било тог малог броја комуниста, ми бисмо и данас имали Југославију, и не би живот провели овде где смо га провели, него тамо где и припадамо – код своје куће. Са Титом су заслепели омладину, а нас су осудили. То ми је веома жао, јер су комунисти народ придобили страхом. Ми нисмо желели да пуцамо у Србе, а они су то чинили. Ми смо имали војне судове, а код њих је правду делио политички комесар... Погледајте само шта су нам урадили! Велики број наших војника који се у Аустрији предао Енглезима, враћен је у Југославију да се бори, а завршили су на Голом отоку. Волим своју отаџбину, али никада се не бих вратио под комунистичку команду – енергично закључује Мило, готово се љутећи што толико прича ''о нечему што не постоји''.
Спасила их депеша
Иако је Киковић све важније датуме уредно записао, разговор ипак не тече хронолошки. Навиру емоције са догађајима који се не заборављају, а падају разасути као бомбе на логор у Дорстену, у којем Мило више од годину дана није био Мило, већ само број ''85.158'', који су му пришили још у аустријском Кремсу на Дунаву. Његова сећања су час у Липову изнад Колашина где их је посећивао Дража, час у логору ''VI F'' у Бохолту на белгијској граници, где се немачки војник из све снаге дере:''Лос'', да би се изненада вратио у Андријевицу, у којој се чак и са краљом Петром руковао, а онда опет ''отпутовао'' на Сајмиште у Београду где их гладне и жедне, голобради момак ''подравља'' псовком: ''А где вам је Сердар Јоле, п.....вам мајчина?''
- Одмах по изласку из немачких камиона постројили су нас и натерали да трчимо, док исцрпљени нисмо попадали око силоса, са којег су вребали уперени митраљези. Они који су се јавили да иду у тоалет, добили су батине, па се више нико није ни јављао, а поред оног голобрадића који нас је ''поздравио'' убрзо је стигао сноп дебелих мотки са икојима су намеравали да '' часте'' и нас који у тоалет нисмо ишли – прича благајник Ђуришићевог пука, којег су спречили да својим борцима подели пола милиона лира, које је понео из Колашина.
Киковић зна да је логор на Сајмишту био казнени, али му је заувек остала тајна ко је био, и којој је ''сорти'' припадао ''голобрадић'', који их је тако ''срдачно дочекао'', а чије тешке увреде ни након толико година није заборавио.
- Није ми познато ни одакле је стигла наредба, коју је ''голобрадић'' прочитао пред стројем, а којом смо признати као краљеви војници, спасени батина и упућени у Немачку – каже Мило, тријумфално показујући лист из блока, на којем је записано да су са Ђиласом 11. марта 1943. на преговоре у Загреб ишли Коча Поповић и Владимир Велебит. Записао Мило, да никада не заборави ко је у Црној Гори ''минирао'' устанак и народни покрет отпора.
Један глас и за Тита
Киковић је за две године заробљеништва у Немачкој променио три логора, са различитим шифрама али са истим логорским бројем, а слободу је дочекао, како стоји записано, тачно 7. арпила 1945. у Вунсторфу код Хановера.
Логор ''ВИ Ј'' у Дорстену код Диселдорфа бомбардовале су америчке ескадриле, а Мило и заробљеници су 250 километара до овог севернонемачког градића, у пратњи немачких војника прешли пешице. Дању спавање, ноћу пешачење.
- Када сам једно јутро приметио да немачки цивили из паркираног војног камиона краду храну, пун среће из свег гласа сам узвикнуо: ''Момци, рат је завршен''.
Сви су помислили да Мило халуцинира као и многи пре њега, који су у логору оваква привиђења плаћали и главом. Киковићу се то није догодило, јер је знао да праву војску нико не сме да краде. Истог јутра стигле су енглеске моторизоване јединице које су их пребациле у енглески прихватни логор у Винхорсту код Хановера.
- То вама млађима сигурно није познато, али Енглези су у логору 1946. Међу југословенским заробљеницима, уз присуство партизанских официра, организовали демократско гласање о повратку у отаџбину. На једној кутији писало је ''За Тита'' а на другој ''За краља''. За Тита је био само један глас, а вероватно ни он није био за ''бравара''. Човеку се једноставно ишло кући. Да би га спасили линча, одведен је под пратњом енглеских војника.
Мило је у логору Винхорст остао нешто дуже од годину дана, а срећа му се, како каже коначно осмехнула, тачно 21. Новембра 1946. На дан његове крсне славе Светог Арханђела, када је примљен у службу енглеске војске.
Код Енглеза је 10 година радио као командир страже, а пензионисан је пре 22 године као књиговођа једне приватне немачке фирме. Потомци му живе у Црној Гори, а са супругом Аном са којом је у срећном браку већ 56 година, деце није имао.
- Са Аном сам у овој земљи проживео леп живот, али ме у њој сунце никада није огрејало, онако топло као оно наше у мојим Беранама – сетно, са призвуком туге завршава своју исповест Мило Киковић, заробљени војник Врховног штаба војводе Павла Ђуришића, који на крају још једном наглашава да је био борац за слободну, демократску Краљевину Југославију, и да никада није био сарадник немачке, нити било које друге окупаторске војске.
Оснивач парохије
Киковић је са групом ветерана који су се настанили у Хановеру и околним местима, одмах после рата почео радити на националном и духовном окупљању Срба, а био је и учесник оснивачке скупштине Црквене општине Хановер која је одржана на Видовдан 1959. године. Био је члан Управног одбора у више мандата, а више година обављао је и дужност благајника. На плочи ктитора у храму Светога Саве у Хановеру уклесано је и име Мило Киковић.
Живот за отаџбину
-Док ме је здравље служило нисам доле ишао, јер нисам могао поднети да комунистима објашњавам где сам био, шта радим и како живим, а сад то не могу, јер је срце ослабило, а ни ноге више не служе добро. Волим свој родни крај, можда и више од оних који у њему живе, а за своју отаџбину и данас бих живот дао – одлучно тврди Киковић.
Ранко Лукић
ВЕСТИ * СУБОТА 29. ДЕЦЕМБАР 2001. * СТРАНА 28