Интересантни одговори Радована Бећировића из једног интервјуа 1981 год,
·
Интересантни одговори Радована Бећировића из једног интервјуа 1981 год,
—Волио сам кроз приче и те јуначке пјесме; те, како погибе Смаил-ага, те како погибе Асам-бег, те како погибе Никац на Чеву. Па онда сам заволио био те чобане. Молим те, чобан чува овце, а носи Легију части, или носи Колајну руску. Иде, преговара с пашом, иде у Сенат, намирио овце, па иде код Његоша у Сенат да суди тамо. Какви су то велики људи били. А данас су ти људи забачени, и коре се њима ту. Свукло се неко са села, и каже један другоме; сељаче, би река’ да га је осрамотио до крајности. А све су ово створили, сви су ови градови селиачки били. Прво се сељак населио у Рим, па онда у све градове. И данас тако су потиштени ти велики људи, та велика њина традиција, који је чува’ овце без школе, има је толико високу свијест. И данас, кажу, ето чућеш тебе и твога друга, па каже колико смо остали. Остали су други иза нас. Јер ми смо пет стотина година бранили да нам бег не лежи код жене. Ено пише онај Баранин, кад се ожени момак, мора’ је прво да му бег лежи код жене. А Црногорци, пет стотина година су се борили, вука’ је пушку на каиш за ногом кад коси, није има кад да уграби, а други су градили џаде и виле, и ми сад кажемо, а у ствари они су иза нас остали. Јер ако чоек нема слободе и части, шта ће му, то је све мртво друго. Ти каучи, та чуда, те витрине, то је све мртва ствар при моралу.
• Иако сте певали о јунацима, ви ратове мрзите?
— У то је вријеме потребито то било. Јер су Турци, тај срамотни окупатор, он је доводио људе да су морали. Рецимо, греота је нападати, отимати. А ми никад нијесмо отимали, само се бранили.
А данас рецимо у овом времену, кад је техника таква, да један чоек може да уништи вас свијет, то сад није потребито, то је сад строго забрањено, по здравом људском разуму. А данас је та трка за наоружањем. И онда кад говоре за разоружање, највише се наоружавају. Покажују један другоме, ти владари, кад дођу тако, кажују један другоме прво војску, топове и силу, мјесто да му покажу нешто културно. Прво га води да му покаже колико је силан и јак. А све против љуцкога рода.. . Чоек има право о свему да расправља, па колико зна, је ли, само ја мислим и тврдим, да сви напредни људи свијета су против рата. Ја сам вазда био за еволуцију. Али видио сам да један одборник или кмет, није дао влас без чуда, а не онај ко узме рецимо, он узме триста, петсто милиона у влас, да пушти то ...
• Направили сте гробницу за живота. На њој исписали стихове који се препричавају. Какви су то стихови?
— Шта пише? Ја сам ту написа’ оно како ја осјећам мој живот:
Под овом сам плочом лега
као сужањ жељан свега
још вапију испод земље
несвршене моје жеље.
То је биографија сваког живог чоека, нема жива чоека који је умро са свршеним жељама. Чега сам жељан? Ја сам жељан слободе. Питају како? Па тако. Сваки трећи грађанин носи оружје... пиштољ, бокс, нож. Ти си чуо, нема дана кад неко некоме у кафани не каже: „Изиђи овамо" Зар то треба, носити нож, пиштољ и бокс, и звати комшију ако мало попију: изиђи овамо да се ти и ја обрачунамо. То је за мене тако, или сам ја изостао мимо старијех људи.
• Шта имате од фамилије, Радоване?
— Турци, жене у чељад не броје, а ја имам ову бабу, сина, снају и троје унучади.
• Шта ви са вашим искуством и годинама мислите о браку?
— Брак је, мој сине, љуцко пристаниште. Ако чоеку није брак добар, он је ка изгубљени брод на морској пучини. Да сам бар трипут у животу послушао ову моју бабу, данас би ми боље било. Не треба прећеривати ка’ ми Црногорци, добро пред свијетом, но кад смо сами, треба и бабу послушати.
• Свашта има у вашој „радној соби“.
— Скупљам те старине, пушке и џевердане, сабље и јатагане, слике мудрије људи и војсковођа, понеку икону и кандило, донесем с пута ђе одем понешто, и тако сам се тијем окитио, а доносе и људи, знају да ме занима па ми поклоне.
Е ја мислим, момче, да је доста било. Ако од ове моје приче ишта уђе у те твоје новине, а многи су били, па преварише. Можда су и њих тапшали по рамену и зборили: „Богами си лијепо преша’ Радована“.