logo3

Интервјуу за “Глас плус” историчар и професор на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву Александар Стаматовић

Интервјуу за “Глас плус” историчар и професор на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву Александар Стаматовић

 Сарајево је идеја тлачења Срба кроз вијекове и отуда толики бијес потомака ага и бегова што то више не могу да раде. Први пут у историји Србин из БиХ је свој на своме, има своју државу и може јавно рећи да жели уједињење са сународницима преко Дрине. Срби Црне Горе суочавају се са сличним проблемима или можда горим. За разлику од БиХ денационализација српског народа у Црној Гори трајала је деценијама и надам се да је окончана 30. августа прошле године. Честитком поводом 9. јануара, Дана Републике Српске, премијер Здравко Кривокапић није учинио ништа спектакуларно, већ оно што је нормално. Друга је ствар што су то Изетбеговићеви сљедбеници дочекали на нож.

Рекао је ово у интервјуу за “Глас плус” историчар и професор на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву Александар Стаматовић говорећи о идентитетским и националним питањима Срба у региону.

- Констатација да је РС извојевана потоцима крви српског народа већ је толико кориштена да иде до баналитета, али заиста јесте тако. Она је нешто између онога када Срби ништа нису добили 1878. године, и када су отргнути од сународника из Србије и Црне Горе, и онога што тек треба да услиједи, а то је уједињење Српске и Србије. Нова генерација која је већ стасала треба да изнесе тај посљедњи чин уједињења, да тај међукорак изведе у потпуни корак. Свака друга прича је у РС замајавање народа и пристајање на летаргију, која нас врло лако може одвести у првобитно стање - истиче Стаматовић.

ГЛАС: Како видите значај и улогу Републике Српске као дијела српског идентитета и шта мислите због чега многи толико нападају и дан настанка, али и генерално Републику Српску?

СТАМАТОВИЋ: Ову проблематику треба сагледати у ширем контексту најмање посљедња два вијека. Српски народ у БиХ је дуго и тешко робовао у османској империји и оном дијелу свог народа који је примио вјеру освајача. Уз помоћ два центра државности у Србији и Црној Гори он се у периоду од половине XИX вијека до 1878. године почео ослобађати од тог ропства. Врхунац тог процеса био је од 1876. до 1878. године, када су Србија и Црна Гора заратиле против османске државе ради ослобођења БиХ. Срби из Босне жељели су уједињење са Србијом, а они у Херцеговини са Црном Гором. Уосталом, црногорска војска је са херцеговачким устаницима стигла на праг Мостара 1876. године. Међутим велике силе, у првом реду Њемачка, Аустроугарска и Енглеска, спријечиле су то уједињење. Послије тога услиједиле су деценије робовања под Аустроугарском. Надање српског сељака, тог рајетина чији су преци стотинама година робовали исламу и османској држави да ће га Аустрија избавити од тог робовања и исправити историјску неправду, најбоље је описано у књижевном ђелу Иве Андрића “Прича о кмету Симану”. И та надања су била изневјерена. Аустрија је опет фаворизовала муслимане и католике, чије је похрваћивање извршено баш у доба њене власти. Тек у периоду између два свјетска рата Србин из БиХ доживио је слободу. Онда је услиједио геноцид у рату од 1941. године. Потом је он опет у доба комунистичке власти био грађанин другог реда у БиХ. Године 1992. десио се нови геноцид или покушај геноцида. Први пут у историји Срби БиХ су потпуно аутохтоно кренули у извојевање своје државности и излазак из те накарадне територијално-политичке творевине коју је створила Аустрија, а која је потврђена од комуниста. Наравно треба уважити и помоћ Србије и Црне Горе у тим годинама, али понављам, то је био аутохтони државотворни покрет Срба БиХ.

ГЛАС: Како видите будућност БиХ, да ли је она уопште функционална као држава?

СТАМАТОВИЋ: Рекао сам већ, БиХ је вјештачка творевина, утемељена концептом Аустроугарске 1878. године и потврђена од комуниста, да би се српски народ територијално разбио. Она је нефункционална и оптерећујућа свим својим грађанима. Мислим да Бошњаци треба да схвате да никада више неће моћи да одлучују о судбини Срба у БиХ и да врше геноцид над њима. У склопу тога постављам се из угла Бошњака и мислим да им је боље да умјесто овакве БиХ имају своју џамахирију у територијама које буду договорене разлазом, да имају примарне односе са Турском, Ираном и арапским државама, него овако да живе. Сваки мирнодопски период доноси своје законитости. Онда можемо бити добре комшије, трговати по рачуну и интересу, са слободним преласком територије и сл. БиХ се сада одржава само као провизоријум воље неких великих сила, који је настао у одређеним историјским околностима и релацијама. Те геополитичке околности и реалности су се битно промијениле у односу на Дејтон. Тога морају бити свјесни Бошњаци и неке велике силе. У Требињу, Палама и Бањалуци нико не навија за репрезентацију БиХ него Србије. У Кисељаку и Широком Бријегу исто тако, сви навијају за Хрватску. То је сурова реалност и практикум живота оваквог провизоријума званог БиХ. Раздруживање видим по чешко-словачком моделу са почетка посљедње деценије XX вијека.

ГЛАС: Посљедњих година примјетно је обнављање великих притисака на српски народ, а тај анимозитет према Србима својеврсна је додирна тачка другим народима бивше Југославије. Због чега се “повампирује” та идеја о великосрпској агресији, геноцидној творевини и друге квалификације које су присутне у јавном простору?

СТАМАТОВИЋ: Тезу о “Великој Србији” пројектовали су доктринисти аустроугарске монархије у Бечу, да би имали изговор да разбију настојање српског народа да се уједини, баш као што су се ујединили Нијемци и Италијани, против чијих уједињења је Аустроугарска ратовала. Касније су је наслиједили комунисти и активно рабили. Све је то било значајно и с намјером мобилизације осталих народа који се граниче са Србима. Неспорну и сурову историјску чињеницу да је модерна хрватска држава створена 1991. године, као и да је оваква БиХ настала на геноциду над близу два милиона Срба у XX вијеку они желе да пониште антитезом о геноцидној држави или ентитету РС.

ГЛАС: Једно вријеме сте боравили и у Приштини. Како данас видите ситуацију у јужној српској покрајини? Да ли је српски идентитетски код угрожен на Косову и Метохији?

СТАМАТОВИЋ: Српски идентитет је потпуно угрожен на Косову. Срби су сада постигли потпуну хомогенизацију. Србија више није она из 1999. године, нити је то Русија или Кина из те године. Била је то прва половина деведесетих година кад сам долазио тамо на магистарске студије. Албанци су тада, у доба параинституција постигли потпуну хомогенизацију. Видите ђецу која иду некуд са торбама у школу, а не иду у школе већ у приватне куће и станове. Просвјетни и медицински радници, полицајци, универзитетски професори, чиновници све је то напустило и бојкотовало српски систем. Одвијао се паралелни живот.

ГЛАС: А да ли се тако нешто могло виђети код Срба у Српској или Црној Гори?

СТАМАТОВИЋ: Нажалост, не! Сурово звучи чињеница да ми је, када сам прије пар мјесеци разговарао са једним регионалним политичарем из сарајевско-романијске регије, рекао: “Знате ли, професоре, да би, да се распадне БиХ, из ове регије око 2.000 људи изгубило посао у заједничким органима у Сарајеву?”. Да су Срби 2003. године у Црној Гори бојкотовали Ђукановићев режим, када је укинуо српски језик, да професори и ђаци нијесу пошли у школе, културоцид се не би десио. Шест професора у Никшићу дало је отказе, нико се послије није окренуо на њих. Да их је дало 3.006 и исто толико ђака није отишло у школу, све би било другачије.

ГЛАС: Како коментаришете тенденције да се светиње Српске православне цркве желе представити као благо “албанске цркве” на Косову и Метохији и “Црногорске православне цркве” у Црној Гори?

СТАМАТОВИЋ: Методологија је суштински иста. Из српског народа су под комунистима створене три нације, црногорска, македонска и муслиманска. У комунистичком и посткомунистичком периоду су из српског језика изведена три језика. Српски народ је разбијен у шест држава. Сада се настоји разбити и српска црква по моделу државне припадности и својинства. Са унитаризацијом БиХ тај процес може се наставити и овђе, да постоји босанска православна црква. Уосталом, то је модел већ виђен у НДХ, када је створена Хрватска православна црква.

ГЛАС: Мислите ли да је одбраном светиња Митрополије црногорско приморске у Црној Гори спријечена могућност да се исто догоди на Косову и Метохији па касније можда и у Хрватској или БиХ?

СТАМАТОВИЋ: Апсолутно да! То је био сликовито речено пилот пројекат. То би слиједило и у БиХ са увођењем унитаризма. Ништа ту нема ново. Још је Калајев режим у Аустроугарској промовисао тезу да у БиХ нема Срба и Хрвата. Сви би били Бошњаци, православни, римокатолици и муслимани.

ГЛАС: Вратићу се кратко на КиМ. Црквени великодостојници стоје на чврстом становишту да је оно неотуђиви дио Србије. Недавно смо имали изјаву предсједника САНУ Владимира Костића да смо изгубили КиМ. Како коментаришете тај иступ? Којој позицији сте Ви ближи - црквеној, уставној и већинског народа или одређеним струјама које мисле да смо га изгубили?

СТАМАТОВИЋ: Не кријем чињеницу да сам по политичкој оријентацији клерикалац. Црква је сада у Црној Гори била посљедња линија одбране српског идентитета. Као човјек који је три деценије у политичкој консталацији у Црној Гори отворено могу рећи да је значајан дио српских лидера у Црној Гори за ове три деценије, почев од професора Новака Килибарде па надаље, пројектован од Ђукановићеве службе безбједности. Они су одвели српски народ на руб пропасти по смишљеном сценарију. Црква је дигла народ и мобилисала га. Свакако да је и сада у Црној Гори стање далеко од идеалног за српски идентитет. Но, важно је да су учињени почетни кораци.

ГЛАС: Има ли Срба без цркве? Да ли је уопште могућ останак српског народа без заједнице са црквом?

СТАМАТОВИЋ: Срба без цркве нема и нема их без светосавља. Српска црква је дубоко уткана у државотворну и културну историју српског народа и његово духовно и цивилизацијско биће. Исто то важи и за остале сусједне народе, гђе њихове вјерске заједнице остварују велики утицај на државни и политички живот.

ГЛАС: Слободан Антонић је говорио да је на сцени тренутно културни рат, гђе спада и рат за историју. Слажете ли се са том констатцијом и мислите ли да постоје струје које желе да отргну, искасапе или искрену српску историју?

СТАМАТОВИЋ: Не само да постоје струје у окружењу које врше ревизију своје историје према српској и обратно, што је разумљиво, него и у Србији постоје мондијалистичке и анационалне структуре. Београд је постао епицентар таквих групација. Утицај и коегзистенција таквих на историју и историчаре, поготово на универзитетском нивоу, је на срећу у РС сведен на минимум, мада је и ту било примјера. У Црној Гори та коегзистенција је велика и има банални практикум. Антисрби историчари из Црне Горе добијају мастер и докторска звања код тих особа у Београду, пишу им се реферати за избор у звања и слично. Заузврат, они хонорарно долазе да предају на Универзитет Црне Горе. База је антисрпски концепт, али је погурана оном народном: “Рука руку мије” и “Ја теби, ти мени”.

Грађански концепт

ГЛАС: Често чујемо идеје о концептима грађанских држава. Да ли је такав концепт уопште одржив?

СТАМАТОВИЋ: Тај концепт је суштински антисрпски концепт. То је плагијат комунистичке приче о братству и јединству, смишљен да замајава Србе и отупи идеју српског уједињења. Он је маска и флоскула за анулирање РС, а у Црној Гори за денационализацију српског народа.

Заједничка држава

ГЛАС: Мислите ли да ће бити могуће остварити идеју “сви Срби у једној држави”?

СТАМАТОВИЋ: Апсолутно да! Први корак послије пет деценија направљен је стварањем РС. Други падом Ђукановићевог режима у Црној Гори.

Слика може да садржи: Александар Стаматовић, седење и одело