Интервју: Раденко Бјелановић, пјесник ''Поезија оплемењује човјека, а од зла се нико сакрио није''

Интервју: Раденко Бјелановић, пјесник

Разговарао: Ранко Милосављевић

Поезија оплемењује човјека, а од зла се нико сакрио није

Запамтио сам ријечи мога ђеда Милована који је прошао све ратове и људске тегобе, када су га питале комшије окупљени на једном гувну гђе се о свему разговарало: „Миловане, шта је најтеже у животу?“ Он је одговорио: Немање!-каже у интервјуу за портал Новине сјевера Раденко Бјелановић, пјесник.

У пјесми „Небески знакови“ Раденко Бјелановић, наш саговорник, казује: Ријечи су тајновито сјеме/Злораде су и благословене/Ријечи су закони живота/Без њих би се свијет скаменио/Све прохуји/Ријечи остају/Зато се у њих заклињемо/Без језика немамо /Опстанка. Да ли је овим стиховима дао дефиницију поезије, или је одредио њену улогу у познању и очувања само човековог суштаства, а то је ријеч? Јер, „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше Ријеч“ (Јов. 1,1).

– Језик и говор су највише и најсавршеније достигнуће цивилизације. Суштина свега постојећег је ријеч, ријечима се све доказује и оповргава. То се потврђује и у најстаријој књизи о ПОСТАЊУ, зато се ријеч поистовјећује са Творцем и Владаоцем свијета и живота. Наравно, поезија и филозофија се допуњавају, и одређују и тумаче суштину бића и небића, зато што произилазе из истог мисленог гнијезда. Ријечи се творе као космички ројеви звијезда, и одређују суштину свијета и живота. Пјесник Ф. Г. Лорка је овако судио о поезији: „Поетско стварање је необјашњива тајна, као тајна рађања човјека.“

Шта чини смисао поезије? Ако је, уопште, могуће одредити њену смисленост, имајући у виду да је ванвременска.

-Поезија открива и одгонета све што је непознато и недодирљиво човјеку и његовом бићу. Поезија помјера временске границе и њену смисленост, одређује језик. Цјелокупна књижевност стоји на стубовима језика. Ако је живот бесмислен и поезија је бесмислена!? Још је присутна Сократова мисао о говору и језику: „Проговори, да те видим ко си.“

Наш познати књижевник Видак Масловарић, у предговору Ваше књиге поезије „Величка одница“, рече да сте помјерили границе поезије на тај начин што сте свој пјеснички исказ дали на локалном говору родне Велике. Како објашњавате тај парадокс – да пјесник попут Вас и Матије Бећковића, казујући на затуреном језику малог локалитета, помјера границе поезије. Чини се да су говори Ваше Велике и Бећковићевих Роваца, дали значајан допринос узрастању поезије на српском језику.

–Управо, то је архаични језик који није нормиран, а то не значи да се њиме не може комуницирати и употријебити у функцији као изражајно средство у литератури, тим језиком који егзистира у дијалекатској поезији служили су се наши преци, он ће трајати онолико колико буде присутан у књижевним ђелима. Неке појаве из прошлих времена се не могу дефинисати без језичких симбола који су припадали одређеном времену. Како би изгледала ђела Борисава Станковића да се неким чудом преобрате на савремени српски језик, то би постало бесмислено и скандалозно. Свако вријеме има и свој говор који се мијења из дана у дан, језик је као вода, свакој људској потреби изнађе пут и означи је. Неки књижевни критичари варијанте дијалекатских говора назвали су елитним српским језиком. Употребом заборављеног језика и говора, нестају и временске границе и расвјетљава се оно што није доречено или записано. У томе је вредновање и помјерање граница поезије и обогаћивање савременог српског јеика. Познати филозоф и естетичар Вујадин Јокић је овако рекао: „Човјек припада језику а не језик човјеку.“ Вук Караџић је за основу српског језика узео народни говор и епску поезију, мада је на тај начин, лексички осиромашио српски језик, управо, због неукључивања архаичних говора и потпуног претакања писаних извора црквено – словенског језика у језик који је реформисан.

Утисак је да сте глади, као вјечној теми човјечанства, поетски израз понајвише дали Ви и Кнут Хамсун, норвешки нобеловац. Оно што је он урадио у роману „Глад“, Ви сте поетички сажели у пјесми „Ибрети“. Повод, али и мјесто на којима се човјек сусреће са глађу код Вас и Хамсуна су различлити: Ваша родна Велика из које су Арнаути све опљачкали током рата, а код Хамсуна град Кристијанија (како се накад звало Осло). Међутим, универзалност глади је и код Вас и Хамсуна исказана на исти начин. Да ли се то може уопште објаснити? Велика и Норвешка, Чакор и Кристијанија. Додуше, предратни књижевни критичари су у причи „Рако Козаревац“ Григорија Божовића препознавали нешто што су називали „скандинавско“, „ибзеновско“. Касније, три деценије после стрељања Григорија Божовића, и ослобађања његових ђела из идеолошких бункера, Миленко Јевтовић, скупљајући грађу за докторат на тему живота и ђела Григорија Божовића, пронашао је у Духовној академији у Москви Божовићев студентски досије. Установио је да је Божовић заиста завршио Духовну академију 1901. године, али је на трећој години одабрао смјер скандинавска књижевност. Код Вас је позната само Ваша „руска веза“ дипломирали сте руски језик и књижевност. Да нисте, можда, и Ви тајно студирали скандинавистику?

-Глади је увијек било и биће је, и у савременом хуманизованом свијету глад је присутна, статистика говори да велики број људи умире од глади. Куда иде овај свијет? Постоји такозвана коинциденција, али није ми требало да ме Кнут Хамсун инспирише да пјевам о глади. Боље рећи, кукам, јер је моја послератна генерација прошла кроз пакао: голотињу, босотињу и немаштину сваке врсте. Запамтио сам ријечи мога ђеда Милована који је прошао све ратове и људске тегобе, када су га питале комшије окупљени на једном гувну гђе се о свему разговарало: „Миловане, шта је најтеже у животу?“ Он је одговорио: Немање! Познавао сам људе који су живјели у гладним годинама, који се никада не могу најести, иако има хране у изобиљу.Тај поремећај их је пратио до краја живота. У мојој широј породици по казивању моје мајке Даринке, у вријеме Другог свјетског рата, неколико ђеце је скапало од глади.Та прича ја на мене оставила стравичан утисак, јер, та туга се не може заборавити. Научио сам да и имам поштовање према хљебу, јер хљеб је и духована и људска храна, отуда се нафора дијели у црквама као симбол духовности, Богу се човјек обраћа молитвом да му да хљеб насушни. Отуда и народна пословица: „Све је шала, хљеб је `рана.“ Једино хљеб има све састојке који могу задовољити потребе организма. Зато је остала изрека: “Живи о љебу и води.” У поеми Ибрети је све истинито, тачно се знају људи по имену и презмену који су чинила оно што је у поеми изречено. У дечјем логору у Плаву за вријеме Другог свјеско рата – Окупације је умрло педест и двоје ђеце од глади које историчари набрајају по имену и презимену. Наш познати пјесник Раде Драинац пјева: „Глад ми је бескрајна, а руке вечно празне…“

 

У посрнулим друштвеним односима, гдје је дошло до великих социјалних промјена, стари и немоћни људи, крадимице обигравају контејнере, то је срамота која сваког нормалног човјека не може оставити равнодушним.

У пјесми „Пећка патријаршија“ казујеш: …“Гроб је мета оца мога/Дал’ ће ико икад моћи/Зло у добро да преточи…“ Чини се да и пјесник стоји пред тајном – преумљења, трансформације зла у добро. Има ли сврхе да поезија постоји у овом свијету који, како рече Псалмопевац, „на злу лежи“? Или како каза Његош „Свијет је овај тирјан тирјанину…“.

-Све се може промијенити, неке ствари у савременом свијету се мијењају, али на горе, народ каже: „Како која кора, све гора и гора!“ Поезија оплемењује човјека и указује на зло и тиранију сваке врсте. Сва велика ђела се темеље на трагичним догађајима, зло је настало истог дана када и човјек. Од зла се нико и никад није сакрио, па народна пословица каже: „Ако немаш душманина, мајка ти га родила.“ Увијек има горе од горега, али овај вијек је изгледа најцрњи. Све се ради смишљено, човјек је роб савремених технологија која ће га оставити без душе. Вјештачки се стварају болести, вјештачка интелегенција, вјештачка оплодња, савремени човјек се превише умијешао у законе природе, отуда стижу казне које се свете надобудном савременом човјеку који хоће да измјени природу, а себе да промијени и не покушава. А Његош каже: „Зло се трпи од страха горега.“ А све је горе и горе. Научници наговјештавају, да је корона златна, каква нас страва чека.Требаће овом свијету убрзо Нојев ковчег, птице му неће доносити сјемена јер их неће бити!?

Поред тога што сте пјесник, Ви сте активни и на ширем плану: предсједник сте Удружења писаца Крагујевца, преводите са руског, организујете књижевне манифестације. Има ли у ово дигитално вријеме нових пјесничких нада? Да ли ће појавом нових информатичких технологија, у коме је релатизован простор, али и вријеме, нестати поезије, али и културе као творевине која оплемењује човјека као „палу природу“?

-Удружење писаца Крагујевца је формирано деветог децемра 1953. године. Формирали су га Иван Студен, Милан Николић и Божана Божић. Кроз Удружење су прошли значајни српски књижевници: Војислав Ђурић, Антоније Исаковић, Владимир Булатовић Виб, Милован Илић Минимакс, Дора Пилковић, Милан Николић, Димитрије Николајевић, Милан Вуковић, Мирослав Пауновић, Живодраг Живковић, Борислав Хорват, Татјана Осречки, Слободан Павићевић, Живадинка Марковић, Зоран Петровић, Владимир Јагличић и други.

Поезија ће живјети колико буде постојао свијет и људи, природа је најчистија поетика, она што је створила, то човјек никада неће моћи. Усвему човјек имитира природу, све што је створио човјек, одавно постоји у природи, мада у другим облицима, невидљивим и скритим. А кад покуша да је превазиђе, она му жестко врати, човјек се не каје, а природа се брани, она је мајка свега што нас окружује.Човјек је злобан и зао. Природа ја благордна и хармонична. Ово је вријеме великих заблуда, врати ће се човјек књизи и то брзо. Пјесник Слободан Стојановић Чуде (1946 – 2011) констатује: „У песнике као у хајдуке, не иде се без велике муке.“ Пјесници су мјера једног времена и пророци будућности.Тамо гђе прогоне пјеснике, том систему се црно пише.

Удружење на чије сте челу скреће пажњу важним културним окупљањима, која превазилазе оквире Крагујевца и Шумадије.

-Упркос тешком времену, боримо се да не станемо. Зато, Удржење писаца Крагујевца има следеће манифестације: Светосавски душепој, Песмом против бомби, Међународни ђурђевдански песнички сусрети, Видовданско причешће , Портрет писца, Избегличке студи. У оквиру редовне ђелатности сваког мјесеца одржавамо књижевне вечери, промоције књига, вечери преводилаца, који су чланови нашег удружења. Иначе, чланови Удружења писаца Крагујевца сарађује са свим часописима и новинама у Србији, њихови књижевни радови су преведни на више свјетских језика. Освјили су бројне награде и признања у земљи и иностранству.

Има ли макар разумијевања, пошто због знане економске ситуације помоћ мањка понајвише у култури?

-Последњих година Удружење је поправило свој статус, Скупштина града Крагујевца финансира двије манифестације кроз пројекте. Члан Градског вијећа Крагујевца мр Миљан Бјелетић се истински залаже за опстанак и функционисање Удружења писаца Крагујевца. Удужење нема адекватан простор, и то што имамо, утамничила нас је Електрошумадија, због неплаћених рачуна искључили су нам струју, али побједа је наша, оставили су нам пјесничку енергију.

Како дјелује правна држава на примјеру Вашег удружења?

-Против удружења је покренут судски спор због комуналних дугова. Вјерујем да ће тај спор да се ријеши позитивно, није овај град остао без разумних људи. Пјесници никад не би дошли на ред да им се суди, јер има много пречих који су опљачкали све у овој држави и диче се тиме што су незналице и пљују на знање и образовање. Има ли више срамоте од суђења пјесницима?! Док се на другу страну троше новци немилице. Неко је рекао: „Пјеснику за живот не дају ни један обичан стан, а кад умре дају му и цијелу улицу.“ И. С. Тургењев каже: „Свако велико богаство није поштено зарађено.“ Ђура Јакшић је пјесник који је имао 52 судска спора, остао је жалосној Држави дужан неколико мјесеци робије, смрт га је спасла.

Удружење писаца Крагујевца, заједно са Завичајним удружењем Комови из Крагујевца, чији сте Ви дугогодишњи предсједник и  покојни др Милован Зечевић (1935-2017), професор Медицинског факултета у Крагујевцу, организовали су важну манифестацију посвећену годишњицама рођења Његоша, али и књижевном опусу Михаила Лалића. Писца који је још за живота доживео не мала оспоравања не само свог завичаја, а после смрти је гурнут у књижевни запећак, етикетиран као идеолошки писац. Да ли ће Лалић доживјети „ново читање“, када се будемо ослободили идеологије и у његовим ђелима будемо успјели да заронимо у њихову слојевитост и универазалност?

-Удружење писаца Крагујевца и Завичајно удружење Комови је имало низ значајних манифестација. Обиљежили смо двјестогодишњицу највећег српског пјеника Петра Петровића Његоша (1813 – 1851), одржана је свечана академија у препуној сали наших Прве крагујевачке гимназије. Удружење је објавило књигу „Ноћ скупља два вијека“, гђе су заступљени најбољи познаваоци Његошевог ђела. Са Завичајним Удружењем Комови, поставили смо спомен плочу са ликом и стиховима великана, пјесника и сликара Ђуре Јакшића, чију су бисту прије неколико година бацили на смеће, лоше божје слуге. Спомен плоча је постављена на школи у Сабанти, близу Крагујевца, у којој је Ђура Јакшић радио као учитељ, одакле су га прогнале ондашње власти због баналних ствари. За постављање плоче, пошто се некадашња школа, данас налази у порти манастира, благослов је дао Његово преосвештенство Епископ шумадијски Јован. Изливање полоче са ликом и стиховима финансирали су чланови оба Удружења.

Било је неразумијевања, додуше, код незнатне мањине, која Вам је спочитавала да протежирате „партизанскиг писца Михаила Лалића“. С друге стране, добили сте похвале културне јавности што сте били „једна сламка међу вихорове“, пошто сте једини у Србији и Црној Гори обиљежили двије стотине година од Његошевог рођења.

Михаило Лалић је писац, чије дјело може да стане раме уз раме са стваралаштвом Милоша Црњанског, Бранка Ћопића и Добрице Ћосића. Он је писао о ратним сукобима, а никада није, као писац, био слуга идеологији. Напротив! Лалић је у својим дјелима кртиковао све негативне појаве које су биле присутне у новом поретку. Први је писао о покољу у Велици, али је остао усамљен. Он је један од најчитанијих писаца у Русији, њега именују као српског Шолохова! Изузетан стилиста, естетичар, језикозналац, психоаналитичар који је многе јунаке из свог завичја, усијане главе, спустио са неба на земљу. Своје јунаке није штедио, него их приказивао онакви какви јесу, небили измијенио свијет и људе у свом завичају и шире. Лалићево вријеме тек долази, кад се смире вјетрови и олује, далеко ће зазвонити његова виспрена умјетнича ријеч и поруке оргиналног књижевног ђела. Лалић је писац који је наставио његошевску пјесничку мисију.

Његоша, нажалост преводе са српског на српски језик, њега су прогасили националистом, негативним пјесником. Њега, највећег браниоца правде и слободе! На чијим ђелима је докторирало сто Фрацуза. Ко год је велики некоме смета, али узалудно. Његош је пјесник универзалнх истина и јадан од највећих пјесника Европе. Неко је рекао: „Див је и у јами велики.“ Лалића књижевна критика још није оцијенила и до краја расвијетлила његово књижевно ђело, њему припада будућност. Лалић је до краја живота остао вјеран пријатељ омраженом од стране режима пјеснику Радвану Зоговићу. Сваку нову књигу му је давао на увид и цијенио његов суд. Док су поједни писци из његовог окружења дрхтали од страха при сусрету, и окретали му леђа, да би сачували свој углед код ондашњег режима, Лалић је Зоговићу остао вјеран пријатељ до краја живота.

Удружење писаца Крагујевца и Завичајно удружење Комови, обиљележили су стогодишњицу рођења Михаила Лалића (1914 – 1992) .Тим поводом је одржана свечана академија у Крагујевцу, и промовисана књига „Михаило Лалић – Међуратно књижевно стваралаштво, проза, поезија и критика ( 1935–1941).“

-На академији у Крагујевцу делове Лалићевог стваралаштва читао је наш прослављени глумац Петар Божовић. Књига је промовисана у Београду, Петровцу на мору, Врбасу, Подгорици … Књигу су приредили: др Мила Медиговић – Стефановић, др Радомир В. Ивановић, а уредник је Раденко Бјелановић. Велики допринос је дао за сваку активност, добротвор, ентузијаста, хуманиста, надасве поштен и частан човек проф. др Милован Зечевић.

Наше удружење и Завичајно удружење Комови су објележили и стогодишњицу Мојковачке битке и одржали академију, на којој су учествовли наши познати историчари, војни аналитичари, публицисти, пјесници и гуслари.

Културна јавност била је позитивно изненађена када је Ваше удружење расписало конкурс са позивом пјесницима да приложе своје пјесме на тему о селу Велика. Ко је учествовао, какве су оцјене? Каква је улога бизнисмена Мирослава Брковића, иначе родом из Велике, око одржавања те манифестације?

-Први „Велички књижевни сусрети“ су одржани 2015. године, у Крагујевцу. Сусрете је финансирао Мирослав Брковић. Исте године је установљена награда „Војислав Брковић“ која се састоји од новчне накнаде и плакете. Мирослав Брковић је покровитељ награде. Досадашњи добитници су: Раденко Бјелановић, Миљурко Вукадиновић, Веселин Мишнић, Душко Новаковић, Милош Јанковић и Радомир Андрић. Жири је оцијенио да су сви добитници ове престижне награде надахнуто писали о покољу у Велици 28. јула 1944. године. Све награђене књиге су позитивно оцијењене од актуелне књижевне критике. Вјерујем да дијелимо мишљење са огромним бројем људи у Србији и Црној Гори, да је и ова манифестација значајно допринијела култури сјећања, тим прије што је и Крагујевац 21. октобра 1941. године доживио стравичну трагедију када су нацисти починили нечувене злочине стријељајући чак и ђаке, што је овјековечила Десанка Максимовић у „Крвавој бајци“.

–Као млад професор гимназије у Пећи, Ви сте били у организационом одбору првог међународног Митинга поезије, на који су дошли пјесници не само из читаве ондашње Југославије, већ и странци. Заједничка држава се растурила. Има ли наде да макар поезија успостави мостове, да пјесници буду вјесници нових односа и стварања културног простора који ће обједињавати, и бити брана уситњавањима до непрепознатљивости и потонућа у ћепеначки провинцијски буџак?

-На Митингу револционарне поезије у Пећи који одржан први пут 1971. године учествовао је велики број пјесника из земље и иностранства. Пећ је тих година је постао пјесничка метропола. Митинг је трајао по неколико дана. Пјесничке вечери су одржаване у свим околним мјестима Косова и Метохије. Пјесници никада нијесу завађавали народе, за то су задужени политичари, јер је свако желио да буде Цар у својој Републици. Тако је и пропала Држава и подијелила се на латифундије. Сви су губитници, осим политичара, јер сада на мјесто једног предсједника има их седам. Дошло је до великих ломова, али за помирење и превазилажење овог грчевитог стања има увијек мјеста и простора. Све што се не улаже у образовање и кутурне садржаје, улагаће се у ратне походе и немире. Племенити и образовани људи не рјешавају спорове оружјем. У буџацима одавано боравимо, надајмо се да ће се и код нас размаглити.

Да ли је балкански простор са мноштвом различитости, укрштених родослова, миграционих токова, сељења и пресељења, доброте али и зла око малих разлика, наше проклетство или инспирација за пјесничке узвисине? Усуђујем се питати да ли би Његош могао достићи своје поетске врхове да је живио у раскоши уређених, „досадних“ градова. Јер, „без муке се пјесма не испоја, без муке се сабља не сакова…“

-Балкан је увијек служио за разрачунавање великх сила преко малих и немоћних народа које најприје заваде, а после их бране. Код до краја нецивилизованих народа поезија је узвишенија. Да је Владика Раде живио раскошним и угодим животом, готово сам сигуран да не би постао таква величина каква јесте. У вријеме његове владавине Црном Гором, није имао бијелога дана, њега су разбољеле и у гроб отјерале народне невоље, главни јунак у Горском вијенцу је Народ: „Чујете ли коло како пјева, из главе је цијелог народа…!

Има ли мјеста оптимистичком настојању да се односи културних стваралаца из Црне Горе и Србије појачају? Да ли можемо данас замислити неки нови Митинг пјесника попут оног из твоје младости у Пећи, па макар без иностраних поета, већ са пјесницима који пишу на језику кога различито зовемо, али га исто разумијемо, без обзира да ли се говори у Београду, Бијелом Пољу, Ваљеву, Колашину, Новом Саду, Крагујевцу, Требињу, Подгорици, Будви, Дубровнику, Бањалуци, Загребу, Нишу, Херцег Новом, Новом Пазару, Беранама, Сарајеву, Осијеку, Мојковцу или Вараждину?

-Удружење писаца Крагујевца већ шест пута је организовало Међународне ђурђевданске пјесничке сусрете који трају три дана. Из свих подручја гдје се говори српски језик су били гости Сусрета. Уз њих, учествоали су и пјесници из Русије, Румуније, Бугарске. Наша је намјера да тај круг проширимо, а то не зависи од нас, то зависи од покровитеља Скупштине града Крагујевца, мада до сада су били крајње коректни и мислим да се много шта позитивно промијенило што се тиче крагујевачке културне сцене. С обзиром да смо бивши пријестони град и универзитетски центар, потребно је много више улагања у културу, да изађемо из провинцијских оквира. Колико год да се улаже за образовање и културу није много, уродиће увијек богатим плодовима. Гдје се не учи и не читају књиге – ту је мрак и биједа. Док се испод јастука држи револвер или кокаин умјесто књиге, црно нам се пише. Све се може промијенити, јер све је у људским рукама. Бог је људима дао слободу, могу је искористити на добро или на зло. Наша дужност је да сви учинимо колико можемо да доброта тријумфује, јер само тада ћемо оплеменити свијет.

Од Хвосна до светих вода Лима

Раденко Бјелановић је рођен 11. јануара 1947. године у Велици, испод Чакора, Црна Гора, професор руског језика и књижевности. Преводи са руског на српски језик и обрнуто. Заступљен је у више антологија и зборника: Савремена поезија Косова (1971), Сан камен отварам (антологија песника уже Србије, (1972), Седамдесет и седам песника (1972), Клетва, Србија(1999), Матерњи језик – Антологија савремене дијалекатске поезије (2020), Моја српска антологија (2018), Савремена српска књижевност Косова И (1973), Чувар светлости (1989), На светим водама Лима (1994), Хвостански круг – Српски песници Пећи и околине (1996), Најлепше песме о Србији (1999), Лексикон писаца просветних радника (ИИ) (2003), Крилате руке љубави (2004), Срце земље –– преводиоци Крагујевца (2004), Певачи уснуле престонице – Два века поезије крагујевачких песника (2007), Сребром сија Бистрица (2010), Мера свију ствари –– Избор из љубавне поезије (2010), Свитак над Лепеницом (2011), Проклетије појем (2013), Гарави сокак(2014), Алманах 5 Поезија стенка ФОРУМ РЕЧИ, ( 2020).

Објавио је књиге: Додир лета, Црном водом, Сјутра долази Периша , Ћилан, Магленик , Велика, Величка одница, Брк у брк .Са Миљурком Вукадиновићем и Видаком М. Масловарићем сачинио је Антологију српских песника рођених у периду од 1946 –1996, у два тома, Фигуре у тексту – градови у фокусу. За поезију је награђиван и похваљиван. Добитник је престижних награда: Војислав Брковић, Благодарје, Ђура Јакшић, Раваничанин, Стефан Даскал, Баштињење српског језика. Уредио је, превео и приредио неколико десетина књига разних жанрова. Поезија му је превођена на руски, белоруски, њемачки, француски и енглески. Бави се књижевном критиком. Био је уредник за поезију и причу у кругујевачком неђељнику Светлост. Радове, поезију, критику, преводе, објављивао у часописима и новинама: Савременику, Књижевним новинама, Политици, Трагу, Стремљењима, Нашим стварањима, Пролому, Гласу Холмије, Хоризонту, Корацима, Крилу, Свежем погледу, Дану, Свитку, Сцени Црњанског,Сусретима, Јединству, Оџивима.

О поезији Раденка Бјелановића су писали: проф. др Јован Стриковић, Томислав Милошевић, Миодраг Д. Игњатовић, Ратко Делетић, Зоран Петровић, Владимир Јагличић, Радослав Златановић, Видак М. Масловарић, Светислав Влаховић, Добрашин Јелић, Милијан Деспотовић, Ранко Милосављевић, Миљурко Вукадиновић, Мираш Мартиновић, и други.

Организатор је Међународних ђурђевданских песнчких сусрета који се одржавају сваке године у оквиру Сајма књига и графике у Крагујевцу. Предсједник је Удружења писаца Крагујевца.Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Живи и ради у Крагујевцу.