ЗА ''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'' ГОВОРИ ВУКАШИН ЈОКАНОВИЋ, НЕКАДАШЊИ МИНИСТАР УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА СРЈ
ЗА ''ГЛАС ХОЛМИЈЕ'' ГОВОРИ ВУКАШИН ЈОКАНОВИЋ, НЕКАДАШЊИ САВЕЗНИ МИНИСТАР УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
МИЛОШЕВИЋ МИ ЈЕ РЕКАО "ВУЛЕ, САМО ИСТИНУ ГОВОРИ, НИШТА ВАН ИСТИНЕ, НАША СНАГА ЈЕ САМО У ИСТИНИ!''
Са њим смо разговарали о томе како се некада живјело на Косову и Метохији, какви су били односи између Србâ и Шиптарâ у вријеме када је он био младић, па функционер на високим дужностима од општине до савезне државе.
Радо се одазвао да говори за ''Глас Холмије'' и да нас упозна нешто више о већ поменутим темама.Хвала му на томе.
Вукашин Јокановић је рођен 18. новембра 1939. године у селу Грмово, општина Витина, срез Гњилане, од оца Мијата и мајке Василије. Отац му је био учитељ, оснивач и први учитељ у више школа у том крају након 1945. г. Био је директор и Осмогодишње школе у селу Грмову. Његов отац и брат погинули у Првом свјетском рату.
Рођен је и живио је на Косову и Метохији. Вишу гимназију завршио је у Гњилану, а Правни факултет у Скопљу 1963. године. Био је ангажован на многим дужностима од општинских, покрајинских, републичких до савезних органа и институција. Био је предсједник СО Гњилане у два мандата 1970-1978., члан Извршног вијећа Косова 1978-1982., члан Предсједништва САП Косова и Метохије, предсједник Скупштине САП Косова и Метохије 1987-1990, када је промијењено уставно решење из 1974 г.
Активно је учествово у протестима народа тзв. "догађање народа". Био је потпредсједник Скупштине Србије два пута, републички и савезни посланик у свим сазивима 1990-1997., члан Извршног вијећа СР Југославије и министар унутрашњих послова (влада Контића, послије Павла Булатовића), савезни државни тужилац од 1997-2001. године. Пензионисан је са 63 године живота послије петооктобарских промјена. Био је свједок одбране Слободана Милошевића у Хагу.
Потпредсједник Удружења "Слобода", које је формирано са циљем да припреми одбрану Слободана Милошевића, а послије његове смрти да чува успомене на њега и као такво наставило је са радом, на челу са предсједником Момиром Булатовићем. Удружење ради на издавању књигâ, међународних народних скупова поводом и након агресије НАТО пакта на СРЈ и организује бројна предавања и промоције књигâ широм Србије о свим актуелним питањима, пишу колумне итд.
Јокановић води поријекло из дурмиторског краја одакле му је дјед Глигор доселио из мјеста Трса. Мајка му је од оца Милована Петровића из Велике.
КИКОВИЋ: Господине Јокановићу, хвала Вам што сте се одазвали да говорите за наш часопис ''Глас Холмије''. Нас интересује, с обзиром да сте рођени на Косову и Метохији, какав је био суживот са Шиптарима у времену Вашег одрастања па до времена 90-их година када сте били предсједник Скупштине АП Косова и Метохије?
ЈОКАНОВИЋ: У мојој генерацији суживот Србâ и Шиптарâ може се поделити на период до 1968. г., а затим на период 81-90. г. Веровали смо у искрени заједнички живот и братство и јединство и без посебних проблема све до 1968. г. Те године догодиле су се прве демонстрације углавном младих људи у свим градовима KиМ. Захтеви и пароле са Титовом сликом биле су "Kосово Република" и " Уједињење".
Било је то изненађење за моју генерацију. Али, веровали смо да ће ти циљеви изгубити на снази кроз брзи друштвено-економски развој. Заиста је кренуо брзи свеукупни развој. Градиле се фабрике, школе, здравствене, културне и друге институције. Путна и друга инфраструктура. Запосленост је расла у великом обиму. Настао је бум у стамбеној изградњи.
Формирани факултети прерасли су у Универзитет, формирана је телевизија, штампа, Академија наука и уметности, позориште и динамичан развој у свим областима живота.
Веровало се да ће то сузбити национализам и сепаратизам. Нажалост, није било тако већ је сепаратизам добијао на снази.
И поред активности СK и "диференцијацији" Шиптарима је постепено био ближи сепаратизам потпомогнут неискреном активношћу СK и других органа, потпомогнуто од таквих снага из Хрватске и Словеније. Попуштало се национализму и сепаратизму и донет је Устав из 1974-те који је дао крила сепаратизму и разбијању Србије, чије је руководство било слабо, попустљиво и слепо.
Иако је САП Kосово и Метохија добило полажај као друге Републике сепаратизам је опстајао и постепепено улазио у институције система. Долази до великих рушилачких демонстрација 1981. у свим градовима, а најжешће и најмасовније у Приштини. Полиција је била немоћна, али су демонстрације сузбијене ангажовањем ЈНА и увођењем ванредног стања.
КИКОВИЋ: Шта се десило на рушилачким демонстрацијама 1981. године и ко их је изазвао?
ЈОКАНОВИЋ: Период након 1981. године био је сложен и долази до међусобног неповерења, трвења, разних директних и индиректних перфидних притисака што изазива исељавање Срба са Косова и Метохије у унутрашњост Србије, тако да се у свим градовима Србије формирају насеља "малог Косова" (Kраљево, Kрагујевац, Ниш, Смедерево и Београд)
Демонстрације 1981. биле су масовне и рушилачке од 11. марта до 4. априла са намером заузимања Скупштине, Телевизије, Банке и др. То је спречила ЈНА и заштитила те институције уз завођење ванредног стсња. СKЈ и снаге око ње су виделе сву озбиљност ситуације и докле може довести распламсавање сукоба на Косову и Метохији. Усвојена је посебна резолуција о Kосову. Смењени су кључни кадрови на Kосову и искључени из СK, почев од Фадиља Хоџе, Мамута Бакалија и других (да не набрајам), али су смењени и неки српски кадрови због неодлучности и толерисање сепаратизма. Један број шиптарских кадрова је осудио демонстрације и био за очување Југославије: Али Шукрија, Синан Хасани, Рахман Морина и други на разним нивоима, али и Азем Власи који је половином 86-те почео да мења своје ставове под утицајем људи са Универзитета у Приштини и руководстава Хрватске и Словеније. Он се мења и учествује у организацији штрајка рудара у Трепчи због чега буде ухапшен. Захтеви из 1981. и даље остају исти "Kосово Република" и ''Уједињење".
КИКОВИЋ: Какве су реакције Срба и Црногораца на Косову и Метохији биле према бујању шиптарског сепаратизма и захтјева за ''Kосово Република"?
ЈОКАНОВИЋ: Срби и Црногорци се супротстављају тим циљевима и не трпе разне притиске и малтретирања. Прво окупљање је било због хапшења Kосте Булатовића у дворишту његове куће са захтевом да се одмах пусти из затвора. Из вечери у вечер број окупљених се повећава. Под притиском Kоста је пуштен из затвора. Незадовољство се шири, организују се одласци за Београд са крупним жалбама и неиздржљивом стању. Активно делују, поред Kосте, Мирослав Шолевић, Будимировић и бројни други знани и незнани. Тек од 8. седнице СKС и одлучне подршке Слободану Милошевићу, народни покрет се шири у Војводини, свим градовима Србије и у Црној Гори.
КИКОВИЋ: Били сте активни судионик свих тих догађаја око повратка државности Србије на свој територији. Реците нам за наш часопис шта се све дешавало с тим у вези?
ЈОКАНОВИЋ: Покреће се иницијатива за промену Устава како би се Србији вратиле основне државне функције. Отпори су велики, али имамо и подршку поменутих кадрова Шиптара и искрених чланова СK. Устав Србије није се мого мењати без сагласности обе Покрајине. Четири године је трајао рад на Уставним амандманима и уз велике напоре дошло се до сагласности и Амандмани су усвојени 1989. у Скупштини KиМ и Војводине, а проглашени у Скупштини Србије. Србија је повратила основне државне функције и уставно-правну надлежност.
Улога Миложевића са сарадницима била је велика, заједно са нама одговорним кадровима са Kосова и Метохије. Томе је предходило много проблема али и велики састанак у Kосово Пољу, који је трајао целе ноћи а желело је да присуствује 20.000 грађана. Тај скуп је познат по једној спонтаној изјави "Нико не сме да вас бије!". Састанком је руководио Митар Балевић као председник Акционе конференције СK Kосова Поља. Говорили су преставници из свих делова KиМ.
Амандмани у Скупштини Косова усвојени су потпуно у складу са Пословником и Уставом KиМ уз 35 дискутаната. Против се јавно изјаснило 3 делегата, 2 су била уздржана и било је још 5 неодлучних дискусија, али су они гласали "за". Била је огромна већина од 170 делегата, чему је предходио озбиљан политички рад у свим општинама и тадашњим политичким телима ДПО посебно СKK чији је председник био тада Рахман Морина. Подржали су је и шиптарски кадрови на савезном нивоу. Све ово је покварило планове сепаратиста у Словенији и Хрватској те су кренули са својим активностима.
Био је притисак на Ибрахима Ругову од Фрање Туђмана да покрене устанак на Косову нудећи му сву могућу помоћ. Ругова му је рекао да нису још спремни и не могу да гину за његове интересе.
Kренуло је обучавање будућих бораца у Немачкој и другим западним земљама и сачекао се повољан тренутак 1997., када су почели убијати полицајце и стварати терористчке групе које су уз помоћ Запада прерасле у ОВK. И када су терористи разбијени укључио се Запад и Америка, подржани као пешадија да би кренули у агресију на СРЈ.
КИКОВИЋ: Испричајте нам истиниту причу односно разговор са Антем Марковићем?
После првог дана након усвојених амандмана 24. марта 1989. назове ме Анте Марковић да хитно обезбедим превоз само за делегате који су били ''против'' и још неколико њихових истомишљаника како би могли да дођу у СИВ, јер делегација ЕУ жели само са њима да разговара. Ја сам то повишеним тоном то одбио и рекао му да могу да дођу и разговарају са делегатима који су били ''против'' али и са оним који су били ''за''. Он је мени почео да прети да ја не водим спољну политику Југославије него он као председник СИВ-а.
''Ја то нећу да урадим, јер ћемо имати лоше последице на Kосову!'' -рекох му.
Разговор је настављен у напетом стању. Рекао ми је: ''Ја ћу их довести у Београд, а има ко да их покупи!''
''Ја нећу, а то је твоја ствар!''
Анте Марковић је послао авион СИВ-а и одвео их и вратио авионом у Приштину!
Тако су они су триумпофали: испало је да су важнији њих 6-7 него цела Скупштина! То се лоше одразило на расположење на KиМ, јер је то био знак ко има подршку СИВ-а и ЕУ.
Након тога креће распад Председништва СФРЈ и наметање Месића, који оде у Заграб и рече: "Обавио сам задатак, Југославије више нема!"
Тако кренуше сукоби и рат, јер су то планирали и остваривали све до агресије на СРЈ кршећи све норме Међународног права и изврши се највећи злочин против мира и против човечности.
КИКОВИЋ: Били сте свједок одбране Слободана Милосшевића на његов позив. Испричајте нам неке детаље о том свједочењу?
ЈОКАНОВИЋ: Сведочио сам о генези сепаратистичког покрета и о свим облицима њиховог деловања. Посебно положају и стању Срба, њиховом исељавању и свим облицима притисака, напорима и политици Слободана Милошевића за равнопрван положај Србије и настојањима да се сачува Југославија. Сведочење је било поткрепљено оригиналним доказима, стенографским белешкама, снимцима. Kао такво било је истинито и ефективно што су ми признали у администрацији Хага и сви који су пратили ток суђења.
Слоба ми је током припреме неколико пута поновио: "Вуле, само истину говори и ништа ван истине. Наша снага је само истина! У Хашком трибуналу нема ни права ни правде". Моје сведочење је трајало пуна два дана. Било је покушаја да ме застраше и поколебају. Ја сам им говорио да ћу говорити само истину и ништа ван тога. Подговорили су једну Македонку, која је радила везано за сведоке у Хагу, а с обзиром да је моја покојна супруга била Македонка, она ми је говорила "Имаш децу, мораш да мислиш на децу!"
И заиста, моји синови су ни криви ни дужни били годину дана у притвору. Након 5-6 година правоснажно су ослобођени, јер нису имали никакав доказ за њихове наводне злоупотребе и пропусте у привредном пословању. Сада држава мора да им плати материјалну и моралну штету која је ненадокнадива за њих и мене. То су приредиле западне слуге у Србији.
Разговор водио:Горан Киковић,проф., главни и одговорни уредник часописа и портала ''Глас Холмије''.
