logo3

ГОРАН КИКОВИЋ: МОЈА БОРБА ЗА СРПСТВО КАО СМИСАО ЖИВОТА'

  • ГОРАН КИКОВИЋ: МОЈА БОРБА ЗА СРПСТВО ЈЕ СМИСАО МОГ ЖИВОТА'

    ИНТЕРВЈУ ПИСЦА ИЗ БЕОГРАДА НИKОЛЕ АПОСТОЛОВИЋА СА ГОРАНОМ КИКОВИЋЕМ О ПОРОДИЦИ, СРПСКОЈ НАЦИЈИ, ПОЛИТИЦИ, ИСТОРИЈИ...

    ГОРАН КИКОВИЋ: СРПСТВО КАО СМИСАО ЖИВОТА'

    ПРАТЕЋИ ПОЛИТИЧКА АЛИ И КУЛТУРНА ДЕШАВАЊА У МОЈОЈ УЈЧЕВИНИ ПРИВУКАО МИ ЈЕ ПАЖЊУ ЧАСОПИС Глас холмије. Садржај ме је инспирисао прво да и сам објавим неколико текстова у њему а потом да на промоцијама у Београду и упознам људе који га уређују и стоје иза њега. Тако сам упознао Горана Киковића. Да ли је то политички блефер који на причи о српству скупља гласове а само мисли на титуле и профит што је најчешћи случај на културно политичкој сцени Балкана. Да ли је то научни радник, историчар и писац којем је очување Српства животни пут и циљ. Хтео сам да сазнам: Ко је заправоГоран Киковић?

    То је био разлог што смо поводом петнаест година његовог научно-истраживачког рада (2003.-2018.) направили  један обично - необичан разговор. Разговор у којем је отворио и објаснио себе као појединца који представља своје племе и своје суграђане али и као оца који даје пример својим синовима. Што је речено то је и записано. Што је записано то је и сведочанство. Треба бити храбар па дати и држати реч. Ово је РЕЧ Горана Киковића   

  •  
  •  
  • АПОСТОЛОВИЋ: Колико је то данас очигледно и како се у ком смеру опредељују потомци из противничких табора.

КИКОВИЋ: Ту нема никаквих правила. Многи потомци четника се данас одричу Српства а потомци комуниста се диче Српством. У Црној Гори је све помијешано што говори следећи примјер: Када је пред попис 2003. године а тада је Црна Гора била у заједничкој држави са Србијом екипа првог програма РТС-а правила прилог око изјашњавања у Црној Гори и како се ко изјашњава остало ми је симпатично одговор неког Подгоричанина чије име нисам запамтио али је био сада мојих година. На питање новинара како се изјашњава он је рекао: Ја сам Србин али ми је отац Црногорац. Питам ја оца како си ти тата Црногорац када ти је отац био Србин ( до 1945. Сви Црногорци су се изјашњавали као Срби) А он пита мене како си ти сине Србин када ти је отац Црногорац.

Ево још једног примјера на попису 2003. године када су пописивачи упитали бабу Јелицу јеси ли ти баба Црногорка она је одговорила поносно јесам сине. Значи баба нијеси Српкиња? Него шта сам сине но Српкиња. На то ће пописивач зачуђено па шта да упишем бако? Пиши сине шта хоћеш али  ја то двоје не одвајам.

Е то је располућена Црна Гора у којој у једној породици постоје два народа.

  • АПОСТОЛОВИЋ: Која је твоја књига твој највећи доприност буђењу националне свести и да ли је књига о Ђуришићу прва у низу оних које ћеш да напишеш  о великанима српске историје?

КИКОВИЋ: Па то је књига  “Српски народ у Црној Гори кроз вјекове“, за коју сам  добио на Савиндан медаљу од Савеза писаца Русије из Москве. Мото ми је борба за историјску истину, против фалсификата а ево због чега? Говорити о националном идентитету Црногораца данас није захвално, али је неопходно потребно. Циљ студије јесте био историјском истином против фалсификата, па је зато потребно објаснити и дефинисати истину, а побити фалсификате аргументима.

Црна Гора је у својој историји доживљавана и називана “српском Спартом“, “Пијемонтом српског народа и српске круне“, “драгим камењем“, “буктињом српске слободе“ (…) Тако су је сликали најумнији и највиђенији Срби, попут Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Сима Матавуља, Бранка Радичевића и других. Та и таква Црна Гора, земља Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког, земља чојства и јунаштва, храбрости и поштења, данас у највећој мјери живи само у сјећањима, књигама и причама. Таква Црна Гора, достојанствена и достојна поштовања, часна и поштена је престала да постоји након доласка комунистичког режима на власт 1945. године. Тада долази до покретања тзв. црногорског питања, а нова нација је рођена 01.05.1945. након објављивања текста „О црногорском националном питању“ у листу “Борба“, аутора књижевника и политичара Милована Ђиласа.

Тим чином су комунисти само наставили оно што су започеле црногорске усташе – Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Од тада до данашњег дана, у континуитету, у Црној Гори траје акција убијања душе и националне свијести Црногораца. Тада су то радили комунисти, а данас њихови идеолошки сљедбеници, који се, додуше, јесу преобукли у нова одијела и замијенили пароле, али је суштина остала иста. А суштина се састоји у расрбљивању, стварању лажне нације, брисању колективног памћења и свијести. Начин рада је остао исти. Разорити народ у моралном, духовном и националном смислу, изазивајући расколе и подјеле у становништву, спроводити атеизацију и аморализацију.

Прошле године право на гроб у Црној Гори добили су Њемачкио окупаторски војници који су уз подршку владе Црне Горе добили обиљежен гроб и право на достојну сахрану а више од 70 година прикривају се комунистички злочини и не дозвољавају да се објелодани истина о највећем и најскривенијем злочину који је почињен по завршетку Другог свјетског рата над ратним заробљеницима и збјегом недужног народа, који је одступао са са јединицама Југословенске краљевске војске, бјежећи пред „црвеним терором“.

„Тај злочин се прикривао свим средствима већ 70 година и планински вијенци лажи, којима је затрпаван, нису мањи од планинских вијенаца Словеније под којима леже небројене жртве побијене без списка и без суда.- ријечи су нашег митрополита Амфилохија.

Истина о том злочину била је забрањена, а свака лаж пожељна и дозвољена. Та истина се једва могла шапутати у четири ока, док је лаж више од пола вијека лансирана из свих идеолошких топова и разглашавана на сва звона. То је најдужа неиспричана прича и најдужа још неисписана читуља српског народа Црне Горе.

„У ово вријеме, први пут у нашој историји, појављују се јаме, као масовне гробнице и мјеста ирационалних злочина извршених над својом браћом, а појам „јамари“ за извршиоце улази на велика врата у нашу историјску стварност и језик.

На тај начин се покрет отпора у Црној Гори против окупатора од самог почетка расцијепио на онај назван „национално-четнички и други „партизанско-комунистички. Када би се пак сабрао коначан број пострадалих у Црној Гори у току Другог свјетског рата у борби с Италијанима и Њемцима и оних погинулих у узајамном истребљивању и уништавању, несумњиво би се показао да је број ових других неупоредиво већи. Та страшна чињеница постаје утолико очевиднија уколико бива  сагледана у свјетлости свега онога што се догодило када су комунисти (1944) преузели власт, како у Црној Гори, тако и у цијелој ондашњој Југославији. Црна Гора и ратна и послератна црногорска стварност заузимају изузетно мјесто у свеукупној ондашњој југословенској драми. Комунистичко истребљивање („ликвидирање“) идеолошких противнука, под видом „издајника“ и „петоколонаша“, врхуни управо у масовном уништењу, без суда и пресуде, одступивше на „зли пут“ војничке, интелектуалне и духовне елите Црне Горе са бројним престрављеним народом. Био сам прије три године у Словенији на стратишту гдје су Титови партизани направили масовно клање своје браће и за те злочине нико није одговарао. Један сам од оних који тражи подизање споменика Војводи Павлу Ђуришићу не само у Заостру него и у Беранама испред општине Беране.

Проћи ће још много времена док се не изнађу и схвате коријени те и такве братомржње, у Црној Гори и шире. Зли каиновски синдром као свеопшти људски усуд? Повампирени зли дух крвне освете, против које се тако жестоко борио Свети Петар Цетињски? Оптерећеност племенском свијешћу и њеним пљачкашким духом, често проглашаваним у прошлости за јунаштво и витешко, у пјесми опјевано, „плијењење“ турских (и не само турских) оваца и отимање туђе имовине? Кад је на крају у све то уграђена из тога рођена класна борба и слијепа класна мржња као основа стварања новог праведног и срећног друштва утемељеног на богоубиству, а тиме и на оцеубиству и братоубиству – склапа се мозаик овог злог времена и његових ништа мање злих плодова, у току и на крају Дргог свјетског рата…то сам сазнао радећи књигу о Војводи Павлу Ђуришићу.

  •  АПОСТОЛОВИЋ: Шта је за тебе типични Васојевић?

КИКОВИЋ:  Добро је написао Иван Вукићевић ових дана да су Васојевићи  првих пар вјекова по доласку у Лијеву Ријеку у великој мери живјели изоловано и без већих утицаја са стране. Захваљујући томе што је њихова племенска област била забачена нису били честа мета турских напада, а услед тога што нису били измијешани са братствима другог поријекла  могли су несметано да развију сопствени племенски идентитет.

 Као и код сусједних брђанских племена, патријархалност, горштачки менталитет и чврста морална начела су кључне одлике Васојевића. Ширењем на област Полимља, Васојевићи после дужег времена почињу да живе заједно са братствима другачијег поријекла (које су Васојевићи називали Србљацима) што је довело до обостраних утицаја. Тако су рецимо Васојевићи у Полимљу знатно блаже нарави од сродника у Лијевој Ријеци, та подјела на „Љеворечане“ и „Нахијаше“ није само географска, већ у великој мјери и социолошка.

Тако су Љеворечани импулсивнији, гласнији и одлучнији, а Нахијаши сталоженији, тиши и промишљенији. Поједине особине су карактеристичне за све Васојевиће и по њима се издвајају у окружењу, а сналажљивост је свакако најизраженија. У Црној Гори је позната изрека „Умије ка’ Васојевић“, a вјероватно најбољи опис Васојевића дао је писац Григорије Божовић: „Нико се из нас не пробија кроз свет као Васојевићи и нико међу Динарцима не може бити довитљив и лукав кад је потребно као Васојевићи. Једини су Васојевићи који су под Турцима од Турака земљу освајали и дошли до више Пећи, до Бихора и Пештера. Без прекида. Нико својој мети упорније не хода од Васојевића.“. И заиста, ниједно друго племе није успјело да се прошири у толикој мјери да не само што је територијално и бројчано постало најбројније, већ и далеко најутицајније у читавој Црној Гори након Његуша из којих потиче династија Петровић-Његош. Тако су Васојевићи једино племе по коме је у 19. вијеку назив носила нека од нахија у Црној Гори, а у 20. вијеку и област. Услед тога Васојевићи више него и једно друго племе са поносом истичу своју племенску припадност, а ријетко пропуштају прилику да истакну како су највеће српско племе. Битно је нагласити да Васојевићи нису истовремено и најбројнији род у Црној Гори јер су поједини родови, иако малобројнији у својим племенима, укупно бројнији услед насељавања области ван граница њихових племена.

Када су у питању предања, Васојевићи се у одређеној мјери издвајају у односу на сусједне веће родове. Док су се код других Брђана усталила предања о поријеклу од Мрњавчевића, Дрекаловића, Бранковића и друге средњовјековне властеле, код Васојевића се усталило предање о поријеклу од, ни мање ни више, него од Немањића. Такође, док су за вријеме ослобађања Србије друга племена својатала бројне војводе, Васојевићи су својатали никог другог до Карађорђа. Теорију о поријеклу од Васојевића су заступали и поједини Карађорђевићи.Како истиче Вукићевић.

Укорењеност Косовског култа и споменута предања о сродству са наистакнутијим српским владарским династијама сигурно су допринијели чињеници да је српски национални идентитет код Васојевића увијек био изнад регионалног црногорског идентитета и припадност црногорској држави. То је посебно дошло до изражаја током 1918. године када су Васојевићи подржали Подгоричку скупштину на којој је проглашено уједињење Црне Горе са Србијом, а недуго потом и учествовали у гушењу Божићног устанка. Исто тако, током Другог светског рата Васојевићи су масовно учествовали у четничком покрету као противтежи партизанском покрету иза кога је стајала Комунистичка партија са својим програмом стварања засебне црногорске нације и републике. И у данашње вријеме када се Црна Гора у великој мјери одрекла свог српског идентитета, Васојевићи су наистакнутији род у Црној Гори чији се припадници већински изјашњавају као Срби и залажу за јединствену државу српског народа.

  • АПОСТОЛОВИЋ:  Где су данас Васојевићи, национално, државотворно, политички?

 КИКОВИЋ: Васојевићи су увијек имали своју орјентацију, а она је била везана за Црну Гору, и наравно за Црну Гору која је тежила уједињењу са Србијом и свим српским земљама. Такође је познато да су Васојевићи били на референдуму 2006-те у већини за заједничку државу са Србијом. Но, без обзира на то како је спроведен тај референдум, они данас прихватају реалност да је Црна Гора самостална, али и црногорска власт треба зато да поштује специфичност Васојевића, јер су Васојевићи највеће српско племе. Уосталом Васојевићи су кроз историју дали доста крви за Црну Гору, о чему је понајбољи примјер бој на Буковој Пољани, гдје би – да није било Васојевића – Црна Гора нестала и била окупирана. Има још пуно сличних примјера, па о томе говоре и пјесме краља Николе Петровића у којима он најбоље одсликава Васојевиће, јер је знао да цијени то да су му Васојевићи прислонили још једну Црну Гору и помогли му да тадашња Црна Гора постане већа држава. У Васојевићима се данас тешко живи, млади одлазе, наша села су опустјела. Ово вам најупечатљивије говори у каквом је стању област Васојевића данас. Такође је угрожено у Црној Гори све што је српско: српски језик, српска православна црква, српска култура…Aли Васојевићи су и даље већински Срби. Тако ће и остати.

  •  АПОСТОЛОВИЋ:   Како приближити Шумадинце Васојевићима? Јесу ли Васојевићи ближи Шумадији или старој Црној Гори?

КИКОВИЋ: Одавно ме заокупља мисао да напишем књигу о Васојевићима између Србије и Црне Горе. Та идеја ми се јавила када сам још као студент на Филозофском факултету у Приштини на предавању мог професора Бранислава Милутиновића сазнао једну историјску истину .На питање одакле сам, ја сам му одговорио да сам из Берана. Он је питао јесам ли Васојевић? Ја сам одговорио потврдно. Он ми је тада рекао : Ви Васојевићи сте у тешкој историјској ситуацији, на Цетињу вас сматрају Србима а у Београду Црногорцима! И стварно је тако. Ми нисмо ни србијанци ни Црногорци Васојевићи су најчистији дио Српског народа односно они су највећи Срби. Међутим последњих десетак година доста сам се бавио локалном историјографијом и сазано сам да смо ми аутохтони род. Односно да су Васојевићи своји на своме. Да нису никакви дошљаци како им се то спочитава. Да су имали своју кнежевину Холмију и у ранијим временима. Као што је познато о Васојевићима је написан велики број књига, студија, брошура, чланака, приказа… али нико се на овај начин није бавио прошлошћу овог племена.  

Сасвим произвољно и за ову тему довољно подсјетићу вас да су се Полимљем и Васојевићима, са више или мање научног уплива, бавили многи ауторитативни аутори, као што су Богдан Лалевић, Иван Протић, Јован Цвијић, Радослав-Јагош Вешовић, Марко Цемовић, Сретен Вукосављевић, академик Милисав Лутовац, Мирко Барјактаровић, Милош Велимировић и плејада разноврсних публициста, који су оставили неоспорно много занимљивих и битних историјских података и указали на незаобилазне историјске податке. Па ипак, по мом личном опажању, све док академик Миомир Дашић није својом новооткривеном изворном историјском грађом не само научно обрадио Васојевиће, већ и у многим и разноврсним аспектима студиозно освијетлио бројне интеракције овог племена у његовој историјској појавности, нијесмо сви, а посебно стручна јавност, били убијеђени да су ове или оне изречене историјске оцјене на сигурним ногама.

Најбољу дефиницију о Васојевићима између Србије и Црне Горе дао је књижевник и политичар Милован Ђилас који је написао : “Васојевићи су били-држим да су и остали- окренути свијешћу ка Србији и животом везани за Црну Гору: свијест је често оманула, везе још чешће биле неправичне и насилне- тако се трајало и претрајало“.

О Васојевићима као племену писали су многи а о  томе шта је племе описују Миодраг Мишо Ненадов Вулевић и Зоран Новичин Вулевић, у књизи “Трешњево-завичај братства Вулевића“, они овако дефинишу племе: Скуп свих братстава која заједно живе на једној територији и у друштвеном смислу чине хомогену цјелину (исти језик, обичаји, крсна слава и сл.) представља племе.“

О Васојевићима као племену  познати и признати српски научник  Јован Цвијић каже:

“…По психофизичким особинама овај народ у многоме је ближи становницима високе Шумадије неголи становницима Староцрногорских племена. Зато и сами вјерују да су најчистији Срби. Култ предака им је веома развијен, јер сваки прати свој род за 300 година уназад. “

 Високо цијенећи побједе устаничке војске из области Васојевића  књаз Никола је у својим мемоарима записо и ово: “Васојевићи су се јуначки борили, нијесу ни стопе своје земље напуштали без велике муке и погибије Турске“…

 О Васојевићима писао је Павле Аполонович Ровински који каже: …“Из цјелокупне прошлости Васојевића, види се да су они стално тежили ка Србији, којој су жељели да се ослободе Турака и у чему су јој помагали. Затим, када је Србија постала слободна, ранија политичка тежња појачана је економским условима. Почели су да траже и набављају у Србији храну за себе и своју стоку. Други, опет, немају ни услова за живот код кућe, сасвим су се преселили.

Некако у исто вријеме и Црна Гора се почела оглашавати својим побједама над Турцима. Њој су се прикључила сва племена, територија сва до Васојевића. Тада су многи из овог племена почели одлазити на Цетиње, гдје су налазили потпуну слободу и српски понос. Била је то припрема за њихово прикључење Црној Гори…

…За вријеме владике Петра Другог Петровића Васојевићи су се, мада не и формално, припојили Црној Гори, да би, за вријеме књаза Данила, 1852. Године, дошао у Васојевиће Крцо Петровић и, у има црногорског књаза поставио овдје суд и главаре. Истина, ово је на Васојевиће навукло гњев Турске, што је био разлог за бој у Полимљу 1854. Који је имао тешке посљедице по Васојевиће. Али, 1857. Књаз је именовао капетане ( 5 за нахију и једног за Горња села). (Међутим свуда се помињу седам капетана. Прим.аутора)1858. Године, послије боја на Граховцу, стигла је у Васојевиће европска мјешовита комисија за разграничење Црне Горе и Турске, по чијој је одлуци већи дио Нахије припао Црној Гори. Тако су Васојевићи извојевали оно што су жељели и чему су стремили…“

Миљан Зечевић у књизи “Племе Васојевићи и братство Зечевићи“ о Васојевићима пише: “…Када су се  Васојевићи наљутили на краља Николу Петровића због његовог нетактичног понашања према војводи Лакићу Војводићу, отворено су поручили негодујући:

Шта мисли господар и зна ли он да смо ми Васојевићи од цара Душана. Ако ће он лијепо, добро и јест, неће ли-како хоће,граница ни се зна, па га нека тамо, а ми овамо и овесели Боже…“

Аутор цитира проф. др Милију Зечевића који каже : Васојевићи су данас насељени у Шумадији, у Београду, у Срему, у Бачкој (Савино Село), у Банату, у Ужичком крају, у Топличком крају, у Републици Српској, а велики број живи у Чикагу, Лос Анђелесу и другим градовима Америке, у Сиднеју, Лондону и готово свим градовима Европе. Сви знају одакле су им преци и радо подсјећују младу генерацију на претке на Црну Гору, свој завичај…

 Васојевићи се познају по изгледу, по отмености, по отреситости а посебно по томе што држе Немањића сој и што славе славу Светог Аранђела…

… Васојевићи су најраспрострањеније и најбројније племе у Црној Гори. Простиру се од  Ножице испод Вјетерника до Љешнице иза Берана, Проклетија из Гусиња и речина изнад Колашина. То је како је устврдио академик др Јован Ердељановић, највеће српско племе, које је чинило економску и духовну целину. Простор на којем данас живе Васојевићи мањи је од територије на којој је у 18. Веку кнез Никола Васојевић (Милошевић) основао “трећу српску државу Холмију или кнежевину Васојевиће“, за коју је тада добио признање неких европских сила. Од тада се и сматра да је државност црногорских брада старија од настанка црногорске државе…

Миљан Зечевић овако описује трајање Васојевића на Балканској вјетрометини:

“ Током пет векова, колико датирају писани трагови о Васојевићима, ово племе је дало Црној Гори и Србији на стотине знаменитих и угледних личности: краљева, вождова, војсковођа, војвода, председника република, научника, књижевника, уметника…

Васојевићка историја трајања проткана је непрекидним борбама за крст часни и слободу златну и опстанак. Васојевићи су учествовали у свим великим побједама Црногорске војске над Турцима као што су Бој на Крчеву, Рудешу, Буковој пољани, Морачи, Полимљу, Невесињу, Вучјем Долу, Шекулару, Бучу, Доњој Ржаници,…

Васојевићи су дали велики допринос црногорско- србијанским везама, учествују у експедицији 300 Васојевића преко Гиљеве према Србији.

Готово да не постоји ниједан историјски период и догађај у Србији и Црној Гори у коме Васојевићи нису узели запажено учешће, дајући свој пуни допринос.

Зато и овдје треба нагласити оно што је и краљ Никола Петровић  написао Васојевићком војводи Лакићу Војводићу:

“… Истрај јуначки соју васојевићки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом , док год буде Срба и јунака! Истрајте, најљепши синови моји“.

Димитрије Ивановић, у књизи Братство Ивановића из Грачанице каже о Васојевићима. “ …Васојевићи као племе, својом бројношћу и својом духовном снагом не изостају из осталих племена у Црној Гори; напротив, сматрају се највећим српским племеном на Балкану…“.

  • АПОСТОЛОВИЋ:  Како ојачати култ и повезати свето тројство Србија, Црна Гора и Р. Српска?

КИКОВИЋ: Бити Србин данас није само поријекло, то је прихватање става, обавеза и права која припадају и дефинишу Српкињу и Србина! Бити Србин је начин размишљања, начин живота, живјети морално, чувати достојанство, породичне вриједности и за исте се жртвовати, ако је то потребно. Ово су наши стари одлично знали, и то упражњавали у пракси кроз живот. Често су водили тежак живот, али су знали да је то једини начин да сачувају своје достојанство, своје поријекло и своју вјеру. Зато и јесмо кроз историју били прогањани, а тако је и данас, јер свијету (западном свијету) смета такав начин живота, смета им чојство и јунаштво, смета им понос и достојанство, сметају им гусле!

Зато останимо оно што су нам били преци. Поклонимо се нашиим прецима како бисмо им показали да их нијесмо заборавили и да су били бољи од нас. А сада је на нама да наши потомци буду много бољи него што смо ми! Чувајмо нашу културу, традицију, историју, не само због нас, него због наше дјеце, због наших покољења, да не буду сјутра тиква без коријена! Моја порука је да останемо сви вјерни својим светосавским опредељењима, својој традицији, вјери, култури и народним обичајима.

  • АПОСТОЛОВИЋ:Ви сте и главни и одговорни уредник часописа за књижевност, историју и културу „Глас Холмије“, који излази на српском језику и ћириличном писму у Беранама, шта је циљ изласка часописа?

КИКОВИЋ : Од јуна мјесеца 2012 године излази часопис за књижевност, историју и културу „Глас Холмије“, који излази на српском језику и ћириличном писму од јуна мјесеца 2012 године, чији оснивач и издавач је Српско историјско-културно друштво „Никола Васојевић“, Беране, прије неколико дана доживио је и свој 36 примјерак.

Резимирајући вријеме и учинак овог часописа, циљ његовог оснивања је постигнут, што потврђују и многи познаваоци писане ријечи. „У временима поремећеног система вриједности, кад носиоци новог глобалног поретка настоје да потисну традиционалне културне и историјске вриједности и умјесто њих на видно мјесто истакну нешто што нема додирних тачака са урођеном духовном снагом и традиционалном културном и научном баштином српског народа, група скромних и вриједних ентузијаста, окупљена око Српског историјско-културног друштва „Никола Васојевић“ одлучила је да покрене часопис „Глас Холмије“, како би дала допринос очувању свега напредног, по чему смо се кроз вјекове препознавали у цивилизованом свијету. Од оснивања часописа изашло је 36 бројева, чијим посредтвом су наши бројни читаоци ширег региона обогаћени историјатом Васојевића и осталим дешавањима тог и околног простора. Познато је да се некада област око „свете“ васојевићке планине Ком, гдје живи највеће српско племе, називала Холмија, што нас је и опредијелило да наш часопис штампамо под тим именом“.

Убијеђен сам да је управо Ком, тај див међу планинама, давао горштачку и интелектуалну снагу српском народу овога краја, потребну да би се опстало на овим просторима и одољело бројним ударима различитих завојевача, који су настојали да поробе поносно Васово племе и избришу га са мапе живих. Тим прије, јер је Холмији као држави, односно кнежевини ударио темеље и један од најобразованијих Васојевића кнез Никола Милошевић Васојевић, познат као Никола Конзул, кога је 30. маја 1844. године насилна смрт претекла да своју замисао спроведе у дјело.

Настојимо да се између корица овог часописа нађе све оно што завређује пажњу са жељом да, између осталог, као будни хроничари свога времена, одбранимо српски језик и ћирилично писмо, које је вјековима постојало на „светим водама“ Лима. Зато нам је важно шта мисле уважени читаоци које увијек позивамо на сарадњу, јер су они подржали наш подухват, како би заједнички одговорили постављеном задатку. Њихов суд и сугестије су нам главне одреднице, јер „глас народа је Божји глас“, кога треба уважавати, онако како су Васојевићи уважавали и у својим срцима носили аманет прадједовски, јер само у њему станује нада за неко боље сјутра. На путу до тог бољитка потребна су нам оштра пера и пуно духовног мастила, које ће оставити трајни запис, јачи од огња и мача, који виси над нашим главама. Увјерени да је Бог Васојевићима и у овим тешким вренемима тако нешто и подарио нудимо читаоцима „Глас Холмије“ или боље речено „Глас истине“, у нади да завријеђује пажњу и интересовање и шире читалачке публике.

  • АПОСТОЛОВИЋ:  Какав је твој однос према породици, жениплеменуКонзервативан, савремен, нека комбинација тога.

КИКОВИЋ: Породица је темељ народа. Поносим се својим поријеклом што сам Васојевић и Србин. Што сам од Немањића који су оставили нашем народу велику културну баштину. Па да нам није Немањића ко би ми били данас. Немањићи нам чувају и Косово и Метохију данас јер су оставили прелијепе манстире Студеницу, Дечане, Љевишку,… Оне данас поред нас живих бране хришћанске вриједности на нашим просторима. Морам овдје истакнути на крају улогу мајке око мог школовања. Ја сам желио да упишем Шумарски смјер а мајка ме је уписала у гимназију и наравно опредијелила мој животни пут и ја тако постадох професор историје коју сам увијек волио. Док сам студирао била је тешка економска криза много ми је помогао брат Милош и финансирао дио мог школовања. Наравно и отац Страхиња је помагао као и мајка Даринка- Мара. Једном приликом отац који је радио у фабрици “Полимка“ код Берана дао ми је цијелу плату коју сам ја потрошио за карту до Приштине и остало ми је још нешто мало за џепарац. Тешка је била економска криза па сам ја двије године током првог семестра радио у кафићу и на покер апаратима код газде Бана Ђекића. Али све је прошло добро на крају сам дипломирао и почео да радим након три мјесеца. Мој пут животни био је трновит са радом и на селу гдје сам љети помагао својим родитељима око радова у пољопривреди. Нисам се либио да радим поштено. Радио сам у школи као учитељ, наставник и професор и никад се нијесам либио да се поштено и стручно владам. На крају и оженио сам се са младом дјевојком Иваном Јововић, васојевком са којом имам два мала дјечака Николу и Илију. Има проблема због моје конзервативности али сам поносан на своју породицу.

Наравно да сам конзервативан али користим савремена средстава комуникације. Много ми значи да имам подршку породице и у политичком раду и у борби за српску ствар. Имам је увијек и од родитеља и од брата Милоша и од супруге Иване  и од сестара Биљане и Тање и њихових породица. Морам на крају да поменем још једног у мом животу битног човјека тетка Божидара Ивовића који кад је дошао да ме “испрати“ на факултет и донио ми новац да ме части питао: чиме се бави та твоја наука? Ја сам му одговорио. Прошлошћу људског друштва од најстаријих времена до данас. Он ми је казао све је то лијепо но има ли нека наука која проучава будућност? Ја сам му одговорио нема да ја знам.

Без прошлости нема будућности.