logo3

ВЕСЕЛИН МАТОВИЋ ЗА ГЛАС ХОЛМИЈЕ ''У ЦРНОЈ ГОРИ СРПСКИ СЕ ЗБОРИ''

''У ЦРНОЈ ГОРИ СРПСКИ СЕ ЗБОРИ''

 

Разговор Горана Киковића, главног и одговорног уредника ''Гласа Холмије'' са Веселином Матовићем, главним уредником ''Слова'' часописа за српски језик, књижевност и културу чији је издавач НВО Актив професора српког језика и књижевности из Никшића.

 

           Веселин Матовић рођен је 1954. године у Бањанима код Никшића. Завршио Филолошки факултет – група за српскохрватски језик и југословенске књижевности, у Београду, 1977. године. Двадесет седам година радио је као средњошколски професор у Никшићу, да би, почетком 2004. године, заједно са супругом Радмилом и 26 колега, одбио да изводи наставу у знак протеста због преименовања српског језика у црногорским школама. Објавио књиге прозе Кукавичје јаје и Слијепи путници, књигу есејистичких текстова Ковачи лажног језика, 2008,  расправу Ноћ дугих маказа – потискивање српског идентитета у црногорским уџбеницима и програмима за језик и књижевност, 2012. године. Недавно му је изишла  књига Ћирилица и латиногорица,о подвигу бјелопавлићких учитеља из 1916. године и процесу латинизације Црне Горе. Објављује аналитичке и књижевно-критичке радове по разним листовима и часописима у Црној Гори, Србији и Републици Српској. Од 2005. године главни је и одговорни уредник часописа Слово. Живи у Никшићу.

КИКОВИЋ: Због чега сте се  побунили и остали без посла, Ви и велики број професора никшићких средњих школа? Да ли би сте то и данас урадили?

МАТОВИЋ: Преименовање наставног предмета Српски језик и књижевност у Матерњи (српски, црногорски, босански и хрватски) језик и књижевност, које је учињено из засједе (током школског распуста), ми смо доживјели, прије свега, као насиље над нашом професијом, над науком и здравим разумом, али и над нашим националним идентитетом. На крају – и над Уставом РЦГ, у коме је тада службени језик  био српски. Знали смо да је то само први корак ка преименовању српског језика и у неком новом уставу, тј. ка пресемантизацији Црне Горе и цјелокупног њеног културног и духовног насљеђа. Једном ријечју – ка потпуном затирању српског имена на овим просторима. Знали смо да преименовање наставног предмета подразумијева и нове наставне програме и уџбенике у којима ће се, умјесто знаменитих српских писаца  наћи локални, идеолошки подобни књижевни маргиналци и квазиставароци, што се, на жалост, ускоро и догодило. Знали смо, такође, да ће у тим уџбеницима доћи и до преидентификације и посвајања српског културног насљеђа које је вјековима стварано на овим просторима, и да ћемо, умјесто научне истине, бити принуђени да  нашим ђацима предајемо политичке лажи и страначке фалсификате, и тиме изневјерити и своју професију и свој етички интегритет. Суочени са таквом ситуацијом, нијесмо имали другог избора, него да ''бацимо дневнике'', без обзира шта нас послије тога чекало.

Разумије се, да бисмо и данас исто тако поступили, чак би се мање двоумили, будући да је, за ових десет година,  процес потискивања српског идентитета у нашем школском систему, попримио културоцидне размјере. Чињеница да у овдашњим читанкама (од првог основне до четвртог разреда гимназије) нема ниједног писца рођеног на просторима данашње Црне Горе, који је идентификован као (или и као) српски писац, и да је цјелокупно културно насљеђе настало на овом простору (од Мирослављевог јеванђеља до Октоиха и Горског вијенца, именовано само као црногорско, довољно о томе говори. Ако, дакле, у нашим читанкама нема српских писаца из Црне Горе, нити их је када било, то значи да овдје нема ни српског језика ни српског народа. Шта је то друго до културоцид?

 

КИКОВИЋ: У каквом је  положају данас српски језик у Црној Гори? Да ли се у Црној Гори ''српски збори и твори''?

 

 МАТОВИЋ: Што се тиче само језика и свих његових функција, ту се ништа битно није промијенило. Српским језиком се одувијек говорило и писало у Црној Гори. На том језику извођена је настава у овдашњим школама од њиховог настанка, изводи се и данас, а тако ће бити и у будућности. Осим албанског и ромског, у Црној Гори, нема другог језика на коме би се то могло чинити. Међутим, извршено је његово преименовање у црногорски, што има за посљедицу промјену цјелокупног система вриједности и драстично урушавање школског система, чије ће се посљедице видјети у правом свјетло тек за десетак година. Видите и сами, име српског језика се скоро потпуно изгубило из рјечника наше школске омладине. Иако се у том недавно усвојеном, али елементарно неписменом, називу првог и најважнијег школског предмета, помиње и српски језик, њега више скоро ниједан ђак тако не зове. Углавном,  сви кажу ''матерњи'' или ''црногорски''. За неколико година, ако се ту нешто не промијени, процес навикавања довешће до тога да наша дјеца неће ни знати да се њихов матерњи језик звао српски.

А што се тиче покушаја некакве стандардизације тзв. црногорског језика, ту нема ништа суштински ново. Погледајте рјечник и синтаксу нашег предсједника Владе. Он говори најчистијим српским књижевним језиком. Покушај архаизације и дијалектализације језичког израза је потпун промашај и нико, па чак ни онај који се највише за то залагао, предсједник Парламента,  то не прихвата, осим, како народ каже ''за кроз кућу''. Али кад гдје изађе, у Београд, рецимо, или гдје друго изван Црне Горе, умјесто ''предс'едник'', каже лијепо српски „предсједник“. Они покушавају да наметну као књижевни језик такозвани језички супстандард, дијалекатску мјешавину новонасталих урбаних средина. У ствари, језик којом се служимо на улици, у кафани, на пијаци, у својим домовима и чија је функција усмено споразумијевање. Та језичка простота не може се уздићи на ниво књижевног ни стандардног језика, језика културе, зато је нико и не прихвата.

Стандардизација језика врши се на основу општих и јасних језичких правила. Оно што не произлази из језичких законитости, не може бити прихваћено, ма колико се силом наметало.

 

 КИКОВИЋ: Брине ли о вама као НВО Активу професора српког језика и књижевности из Никшића ико у Црној Гори или Србији, с обзиром да нијесте враћени на посао?

 

МАТОВИЋ: Да, брине – Господ. И Српска православна црква, колико може. Видите, од нас двадесет седам само десеторо су били професори српског језика. Остало су професори других струка:  историје, философије, математике, физике, биологије, три електроинжињера, па економисти и тако даље, и то што за десет година нико од њих не налази сталан посао у Црној Гори само собом довољно говори. Двоје се, на жалост, у међувремену упокојило: Вуко Велаш из Херцег Новог и Станка Никчевић из Никшића. Троје њих раде у Републици Србији. Понеко је нашао нешто привремено, од данас до сјутра, али никоме не тече радни стаж. Ја сам, да се похвалим, захваљујући увиђавности неких племенитих људи, добио недавно солидно запослење. Три колегинице су успјеле да се пријевремено пензионишу. Моја супруга, која има тринаест година радног стажа, није успјела да нађе било какав посао иако је електоинжињер, електроничар. Конкурисала је неколико пута код Електропривреде, али су је, разумије се, сваки пут одбили. Одбјенице, које је добијала,  биле у са   врло чудним образложењима. У једној је писало како предност имају кандидати који су факултет завршили по ''Болоњи'' .

Све нас је ово, мора се признати, страховито исцрпло, али нијесмо

поклекли, нити се покајали. Пуно је, наравно, незадовољства и горчине. Људи се осјећају напуштеним и, поред толике жртве – остављеним самима себи. Многи, ако се ствари наставе као и досад, неће никада стећи услов ни за било какву пензију, а камоли шта друго.

 

КИКОВИЋ: Које су Ваше поруке читаоцима ''ГласаХолмије''?

 

МАТОВИЋ: Када су Аустријанци 1916. године забранили ћирилицу, српску историју и српску епску поезију, четрнаест бјелопавлићких учитеља поднијело је оставку, иако им је запријећено да ће, ако се не предомисле, бити стријељани. Они тада нијесу рачунали ни на какав краткорочан успјех нити на то да ће својом жртвом срушити аустријску солдатеску. Нијесу тражили ни помоћ од било кога, нити су је могли добити– завршили су у конц-логору, али су добро знали шта  за њихов народ значи та жртва. Нека читаоци ''Гласа Холмије'', ако већ не могу да слиједе, макар не забораве њихов примјер. 

 

КИКОВИЋ: С обзиром да је наш часопис ''Глас Холмије'' дошао и до Вас, реците нам какво је Ваше мишљење о њему?

 

МАТОВИЋ: ''Глас Холмије'' озбиљно је гласило у служби очувања српског културног, духовног, историјског и националног идентитета на овим просторима. Чувајући од заборава наше културно насљеђе, оно ради за будућност свог српског народа, и такво треба и да остане.