УСПУТ ЗАПИСАНО

Прегршт туге завичајне

Чим јутром отворим очи поглед упирем у тебе Коме. Тако бјежим од самоће и потискујем свијет сјенки са твог постоља. Видим да ти је туга пратиља. Зато желим да побришем сјећања и исцијепам књигу успомена. Бол ме сијече, тишина обара. Помислим да сам проклета, чим толико памтим.

Но, ипак, вратим се понекад у твоју давну оазу из које извиру наше колијевке, наша дјетињства. Сјетим се како смо се сваког љета окупљали на балкону ђедо Милованове куле и како смо из крошњи јасења слушали пјесму славуја, мислећи да је само теби посвећена, Коме поносни. Враћам се у вирове Перућице у којима су Бранко и Шћепо рибарили и, окупљајући све нас, пекли пастрмку на обалама златне ријеке.

Присјећам се како је живот текао даље. Вуковићи и Поповићи постадоше високи интелектуалци, новинари, књижевници, економисти, правници, професори, доктори наука. Бранков и Шћепов животни пут бијаше кратак, али плодан. Уз њих смо живјели и ми слаби. Ком ми говори велики не умиру, они живе кроз своја дјела. Шћепо, Перућица се послије тебе помами, нагрди своје обале. Од пашњака направи бродове, на њима ваше камене споменике постави. Кула се срушила, крошња јасена трули као наша младост.

Шћепова викендица чека госте из даљине. И јавор поред ње чека да се у његовом хладу паркирају аута. Чека Светлану, Влада, Весну, Миленка , Милана... Чека...

Љетом дођу Иван Десин, Предо, Гага, Ђина, Јово... Сједнемо на терасу твоје викендице, Шћепо. Тад и ти живиш са нама.

Зими чекам да ми телефон зазвони. Али он ћути, исто као што је и Ком заћутао. Село празно, кроз њега се, као магла, старост повлачи. Не чује се плач дјеце. Школе се затвориле. Праве се капеле. Не дај Коме да се затвори круг живота у твојој колијевци. Спаси нас, молим те. Једина нада у теби живи.