РАДЕ ЖИВКОВИЋ ''БЕРАНСКИ КОРЗО''

БЕРАНСКИ КОРЗО

Раде Живковић, новинар, писац и есејиста из Београда

Од тренутка како сам напустио родно место и Беране, а има више од 30 година,трагао сам за одговором на питање, које постављају мени слични носталгичари : Шта је то што нас највише подсећа на овај град, са око 40.000 становника ? Међу свим понуђеним одговорима, у незваничним анкетама Беранаца и Беранки (мислим и на нас са села, који нисмо сплетом природних околности испали из утробе у беранском породилишту), убедљиво прво место заузима чувени берански корзо. Лето је прави тренутак да се подсетимо тог магичног, оивиченог парчета асфалта, које је обележило нашу младост.

Берански корзо није само карактеристичан вечерњи облик друштвеног окупљања тамошњег становништва и гостију, већ институција, која, у измењеном облику, живи и данас. Траје, иако нема онај интензитет као што је био некада ? Негде се изгубио тај непоновљиви шмек, какав није постојао нигде другде. Да ли је боју и тон том вечерњем театру на отвореном давао тај колорит градског и сеоског, руралног и урбаног, јавног и тајног, дозвољеног и забрањеног ? Готово сам сигуран да јесте.Потписник ових редова шетао је бјелопољским, подгоричким, београдским(поред Београђанке),чачанским,новосадским, зрењанинским,шабачким,смедеревским, ваљевским, трстеничким, нишким, бањалучким, добојским, бијељинским и другим корзоима по Црној Гори, Србији и РС али ту врсту финог набоја и слатког ишчекивања нигде није осетио.

А све је почињало око осам сати увече, када би се појавиле прве групе шетача, које су чинили претежно сеоска омладина, која је до пре неки сат чврсто држала пољопривредне алатке у својим рукама. Младе и румене девојке природног изгледа, које нису имале ништа вештачког на себи, дискретно су шетале у друштву момака. Одговор на питање ко се ту коме допада није се знао док се не одшета неколико кругова корзо квалификација, када ситуација већ почиње да се назире. У међувремену, на сцену ступа и градска омладина, времешна градска господа са супругама, професори, доктори, судије, високо уважавани берански интелектуалци,који употпуњују утисак и дају печат сваком окупљању. Градским мангупима, који су се чврсто држали својих утврђених положаја на десној страни, пркосили су сеоски момци на левој страни. И једни и други, чврсто ослоњени на излоге бројних продавница,гурали су зид ђоновима своје обуће и покушавали да исплету мрежу за улов неке беранске градске или сеоске лепотице. Ту целовечерњу смотру углавном су завршавале урбане градске цуре, које су се, у последњој четвртини, појављивале у модернијим вечерњим комбинацијама, јасно наглашавајући разлику у односу на финансијски и друштвени статус сеоских девојака. А и једне и друге красила је природна лепота, која никога није остављала равнодушним. Берански корзо је заправо вршио, посебно лети и за време зимског распуста, својеврсну прозивку. Нема те вечерас, минус, али сутра вече ако се не појавиш држи се добро. У тих неколико стотина метара оивиченог асфалта, на тој животној позорници, одигравали су се сви животни жанрови – љубавне драме,крваве трагедије, епски двобоји и комедије. Корзо памти све и свашта, оно је било сведок свега лепог, а и неретко ружног. На корзоу се смејало, причало, шетало и плакало, Корзо је био сведок првог јавног држања за руке (највиши ниво интимне јавне комуникације моје и пређашњих генерација), пошто држање под руку није давало задовољавајући одговор на питање посматрача : ,,Е да ли су у вези забога милога “?. Корзо је гледало хиљаде расправа и раскида, где она у сузама баца његову драгу успомену (а може и обратно) и без речи објашњења обоје напуштају поражени ,,бојиште“, једно ка општини и Пешцима, друго низ град, једно ка Чесмама и даље ка Лушци и Доцу, друго ка Гимназији и Талуму, једно ка Новом насељу, друго ка мосту, харемима и Доњим Лугама. Берански корзо памти бројне трагедије. У једној таквој животе су изгубила и два мени јако блиска рођака, чију је младост прекинуо један умоболник хицима на левој страни корзоа. Он (корзо) био је сведок стотина туча, које су имале за циљ успостављање хијерархије и биле међаш ко, шта и докле може да иде у својим захтевима и намерама.Берански корзо је имао своје маскоте, аутентичне беранске ликове – Мишка Лизавца и Лера, два простодушна и ненаметљива човека, које је зла судбина предодредила да највећи део свог живота проведу на улици. За Лера не знам, вероватно није жив, али за Мишка знам да се одавно преселио на небески корзо и у беранску легенду. Његов лик сам видео пре неколико година на једној изложби слика у Беранама, лик,који је потпуно оживео Аљо Смаилагић, чувени берански сликар и дугогодишњи професор ликовног у ОШ ,,Радомир Митровић“. Гледајући у ону слику, вратиле су ми се све слике времена када сам био ђак Гимназије и када сам са својим друговима, враћајући се кући, имао редовне сусрете са њим, неколико метара уз улицу, поред Мојсове књижаре.

Корзо у Беранама живи и данас, али ништа више није као некада. Поплочано шеталиште је заменило главну улицу и заувек обрисало некадашњу прецизну трасу шетње.Беране је постало модеран град, за шта треба честитати локалној власти, која се истински труди да осавремени и уреди градско језгро. Десетине начичканих кафића са обе стране центра, трговинске радње са страним именима, отуђили су и потпуно сахранили слике некадашњих култих објеката у центру Берана, који остају да живе само у нашим сећањима. На жалост, не само што нема њих, већ нема ни оног много важнијег –сеоске омладине, момака и девојака, који су чинили најмање половину посетилаца ове јединствене вечерње друштвене смотре у центру града, удобно ушушканог у равници лимске долине. Села су нам опустела, куће оронуле, као и ретки становници, који живе у њима.Млади не склапају бракове, деца се не рађају, омладина се разбежала у потрази за бољим животом. Ништа ведрија слика није ни у самом граду, јер беранска омладина такође своју срећу тражи и налази у већим градовима Србије, у Подгорици, на Приморју и у белом свету.Масовна посећеност корзоа искључиво зависи од летњег и зимског годишњег доба, када се, од којекуде, врате Беранци и Беранке да напоје своју душу и удахну нову снагу ономе што их је легитимисало где год да живе. Између, част и углед ове институције од великог друштвеног значаја бране времешни берански професори са оцвалим супругама, неожењени и незапослени момци у годинама, жртве Милових економских транзиција из 90-их година прошлог века, мали број брачних парова и омладине. Берански корзо и уопште корзои у Србији и Црној Гори, најбољи су показатељ великих друштвених ломова, који за резултат имају последице, од којих ћемо се тешко опоравити у блиској будућности.

Драге моје сестре Беранке и браћо Беранци, нека ово сетно и носталгично подсећање на најупечатљивију и најдражу слику наше младости буде свима нама позивница и подсетница и нека потакне данашње генерације да чувају своје парче беранског асфалта, а касније слику и успомене на њега. Битна је жеља и воља да се очува култ беранског корзоа, без поделе на ове и оне, на сељачку или градску страну, јер кад нешто љубоморно чуваш и носиш у срцу, оно је у средини.