ПРИЧА ЈЕДНЕ ТРЕШЊЕ

Родила сам се далеке 1941. године. Донесе ме на свијет род моје врсте, која се настанила у селу Велика испод Чакора на обронцима Гојковића Лаза. Тамо сам почела расти и развијати се. Тешко је време било. Хитлерова ратна машинерија је све уништавала широм Европе и презала даље за освајањем цијелога свијета. Тај Хитлеров поход осјетила је и моја врста. Препуштени смо били сами себи. Могао ме згазити, сломити, обрстити или посјећи ко је хтио. Но моја животна судбина ми је била наклоњена. Увијек ме непријатељ заобишао. Расла сам и чекала пад Хитлерове силе. Гледала и плакала за сваким убијеним човјеком, женом, дјететом... Туговала за сваком запаљеном кућом. Проклињала моју судбину што растем на овом мјесту са којег видим цијело село. Што не растем негдје одакле не видим шта туђин чини у моме селу.

Тако су прошле пет година Хитлеровог пировања по Европи и Азији. Но, сломише му рогове. Зауставише га и доби оно што је заслужио.

Слободарски народи Европе, Азије и дијелом свијета прионуше да зацељују ране. Мај, чинило се мени, у свему је предњачио. Вратио се на своја огњишта и поче обнова. У центру моје Велике прво изградише лијепу зграду и претворише је у васпитну установу, школу. Сакупише сву величку дјецу на једно мјесто и почеше их учитељи учити и васпитавати у духу правих људских моралних норми.

Добри учитељ Богдан осјећаше да му нешто недостаје кад из зборнице или учионице баци поглед на двориште. На једном часу сину му идеја и рече: ''Дјецо, донесите неку лијепу воћку да уљепшамо ово наше двориште''.

Сјутра ујутру ученик Радисав ме већ држао у рукама. Јуче ме нашао на већ поменутом мјесту гдје сам расла. Ископао ме и припремио за нови живот. Док ме копао чинило ми се да вели – извини што те одвајам од твојих. Биће ти лијепо и тамо гдје те носим.

Било је то рано прољеће 1947. године. Учитељ Богдан окружен масом својих ученика посади ме овдје, гдје и данас живим и радујем се животу.

Добри учитељ већ одавно почива, а Радисав изнурен од теретног живота живи у Плаву и говори: ''Добро што ми Бог узе вид да не гледам ово што донесе двадесет први вијек''.

И ја већ оронула вољела бих да не видим ово што видим. Зашто дође овај Нови свјетски поредак?... Ко га донесе и ко га тако страствено дочека и прихвати?...

Седамнаест година сам живјела са мојим друштвом, а то су биле она мала дјечица која се се на школским одморима играла у мом хладу. Некада их је било много. Њихов број је прелазио сто. Четири учитеља и помоћни радник су их са мном радосно гледали. Цијело двориште им је било мало. Знала су та дјечица у мом хладу кренути црногорско коло и запјевати о слободи. Изашли би и учитељи придружујући им се. Све је тада било лијепо. Живот је текао и бивао све љепши. Што ми се тада није свиђало кришом сам у свом бићу носила. Нијесам се имала прекрстити и помолити Богу. Но, то сам и ја и људи тајно носили и гајили у својим душама. Бог је био у нама и зато нам је и помагао. Није нам дао да његујемо пакост и зло. Завидност и љубомору. Жељу да будем богатији од другог. Невидљиво је уносио у нама само доброту.

Данас поред мене саградише велелепну цркву. Радовала сам се и данас се радујем, али видим да је код мојих људи Бог само у устима, а у душама, гдје смо га ми крили, истјеран. Призивају га само да би прикрили своју пакост и похлепу за богаством. Онда су нас ти исти дијелили на партизане и четнике, на родољубе и издајнике. Данас нас дијеле на богате и сиромашне. Тај процес још траје. Крајњи циљ им је – створити што више сиромашних. Измислише, за мене, непознати уносни рад: ''Пери новац''. Опрани се брже множи и слива у њихове џепове, а не зна се чији је. Знаш само ти и онај ко те је ангажовао. Тако да придружујем лажи богаташа. Но, вјерујем да ће ова светиња поред мене и све друге казнити их као оне претходне који клече пред њима и моле да им Бог опрости. Свевишњи, ја сам видјела, увијек полако, али тачно и правилно то рјешава.

Мени данас недостају дјеца и она дјечија пјесма и њихова радост. Сада у мом хладу још увијек се игра десеторо дјечице и сваке године их је по једно мање. Осјећам, брзо ћу бити сама.

Ону дивну школу која одгаји много професора, инжињера, љекара, доктора наука из различитих области... Умјесто да претворе у сеоски музеј и сеоски симбол открише да кисне и што прије пропадне. Окитише је наранџастим тракама као знаком да се нешто ради.

Гледам њене сузе како се сливају низ њено топло лице. Надала се она да ће у њу унијети све оне симболе села: имена ђака које она изњиха, имена учитеља који их учише. Дневнике који чувају прошлост. Много старих предмета и ствари које је вриједан човјек овог поносног села користио да би олакшао свој живот. Добри људи сакупише хиљаде вриједних књига и отворише библиотеку, али неки ''душебрижници'' не дозволише да се нађе у њој гдје јој је и мјесто. Тамо носите књиге. Доље гдје дајемо парастосе. Њима треба новац.

И тако ја данас живим најтежи дио живота. Ако ја умрем, а хоћу, причу ће вам наставити моји потомци. Они ће, можда, дочекати тај сеоски музеј и библиотеку у мом дворишту.