logo3

ПРИЧА НАДА

 Пише Миладин Ћулафић, српски прозни писац. Члан  Удружења књижевника Србије.

                                                   

 

                                                         НАДА

 

Још се није угасила њихова нада, да би син, некако, могао да се врати.

А прошло више од тридесет година од завршетка рата (кад би се могао тако лако завршити рат!).

Ако, одоздо из села, примијетиш горе под планином њихову кућу – изненадиш се. Видиш, није то колиба за љето, већ кућа. Помислиш: да има бар још једна. Или да је бар на присојној страни. На лазини окруженој буковином – кућа, нешто њиве, трипут толико ливаде, неколико воћки, и чесма. Пут у село, и пут ка планини. А могли су Богдан и Стана лијепо да поживе... да их није задесила невоља. Син се није вратио из рата. У њемачком логору, дочекао је крај рата. Послије су се неки вратили а неки су отишли у неке друге земље. Писали су својима. Слали пакете. А од њега – ниоткуд гласа.

Многи се нијесу вратили. Ни гроб нијесу оставили својима. А тамо гдје нема гроба – тиња нада. Од некога је бар фотографија остала. Увеличана, као икона, стоји на зиду. Од некога – ни то. Ни трага њиховог нестанка, ни гласа постојања. Нигдје свједока. И само, у уздаху неке мајке, избије заједничка њихова судбина: Куку, бестрагаше се људи...

Боже, како се људи, како се мајке и сестре нијесу мириле с њиховим невратком. Никад се нијесу могле помирити са тим. Узалудња нада давала је неки страшни смисао животима једних и других.

И све је у животу тих људи, сав труд и мука, било подређено тој нади. Све би подсјетило на „оно наше дијете“ – сваки нови знак старости и болести – ето, смањују се, ионако танки, изгледи да се поново виде – сваки посао и сваки нови род, свака дозрела јагода, лијепо испечен неначет хљеб и најкрупније јабуке које се увијек чувају за некога, свако сиједање за сто, свака стопа имања, свако свитање и сваки сутон... Сваки долазак нечији, сваки намјерник, шумар и ловац, свако ријетко писмо, позив у суд, или нека хартија у вези с порезом, сваки дозив, ноћни глас шуме, сва сновиђења, тајанствени знаци небески и знаци земаљски...

И гдје све нијесу стигли ти људи, мајке и очеви и жене. Да се распитују о својима.

И колико је то трајало. Понегдје, још траје. Не могу људи да се помире.

Упуте се двије жене, преко планинског превоја, по великом снијегу. Да питају за мужа једне од њих. У неко село тамо стигну, са смрзлом обућом и залеђеним сукњама. Предвече, басају по још већем снијегу, пробијајући нову пртину преко превоја – стару је вјетар, до посљедње стопе, пребрисао. Ништа нијесу сазнале. А упорна нада оне жене ипак се, опет, за нешто ухватила. Причала је: Ништа није хтио да нам каже. Стара, његова мајка, није му дала; само понавља: ништа он не зна, ништа он не зна. А млађа, његова жена, уграбила је да нам каже: причао је да тамо има доста наших...

Ишле су жене, у невољи својој, и врачарама по околним паланкама. Врачара баци растопљено олово у воду. Па из облика и положаја нагло стврднуте оловне фигуре – увијек некако најежене, искидане, распете, просуте – чита судбину нечијег сина (коју је, можда, још давно, негдје, одлучило баш толико олова). Врачара би, најчешће, рекла нешто неодређено: могла бих да се закунем да није мртав; у рату није страдао... е, шта је било послије...; гроб му не видим... Мајка гурне руку у њедра, извади новац добро умотан испресавијаним новинским папиром, и плати. Препјешачи, у повратку кући, двадесетак километара. Послије, у разговору са женама, оно што је чула од врачаре добије смисао великог доказа... Није ваљда, све то, и тај пут – и живот – узалуд...

И стигне, тако, горе, глас да се, из Америке, вратио неки Нововић. А прошло од рата петнаест година. Узврпољи се Богдан. Пита Стана: Што ти је, Богдане, што си се устумарао? Па ето, каже Богдан, стигао један Нововић из Америке... да одем, да питам, да случајно нешто не зна о нашем дјетету. Па добро, пођи, каже Стана. Остави посао Богдан, спреми се, обрије се, узме нову капу. Па преко брда, хладовитим путем кроз буковину, па кроз клечје и лијеске, низ неке ливаде, па кроз два-три села, а све у мислима на сина – свака купина и сваки љешник, сваки траг дјетиње игре на ледини, и сваки радник у шуми или на ливади, подсјети на њега... И тако, распитујући се, стигне Богдан пред кућу тога човјека. Човјек проћелав, са златним зубима. Је ли ово кућа Уроша Нововића, пита Богдан. Ја сам, каже, до вас навратио. Сједи, одмори, кажу му. Донесу ракију. Сједе испод јабуке у дворишту. Богдан не жури са својом муком. Упознају се. Причају о свему и свачему. Каква је година, је ли родило воће, је ли било сијена. Затим се Богдан распитује о долазнику: како здравље, има ли породицу, кад је стигао, како је путовао, како се тамо живи. А онда, настојећи да то буде мало као узгред, а опет да не изгуби од свог значаја:

А да нијеси, богати, нешто чуо... о моме сину?

Како се зове ваш син?

Он се зове, наш син, Томица Драговић.

Па гдје ви рачунате, да би он, могао бити...

Па ми рачунамо, надамо се, да би, негдје...

Јесте ли ви нешто чули, је ли вам неко нешто рекао?

Рекли су нам, да је крај рата дочекао жив, у логору, требало би, ми се све надамо... и сматрамо, да се ви тамо, као земљаци, виђате и пазите...

Е, мој пријатељу, знаш ли ти колика је Америка?

Знам-знам, и не знам, богами, ништа... кад човјека, тако, ошине...

Колики је свијет...

Велики, брате – па се ми, ето, надамо, да, у том великом свијету, има, негдје, мјеста, и за њега, да буде жив...

Жао ми је, нијесам чуо. А зашто се он вама не би јавио, ако је жив? Постоји ли неки разлог?

Нема, вала, можда ће се... А ко зна, шта све може, човјека, у животу... Ти мени опрости, знаш како је... И, хвала вам.

Послије се Богдан враћа, оним истим путем. Жури да измакне из села, да се попне горе у ливаде и шуме. Да, сам са собом, у тишини, ван погледа људи...

Осврне се на оне кровове доље, погледа тамо преко брда, ка својој кући, и започне, мало у себи, мало гласно:

Е, надо моја, опет си ударила, као јабука, у зид. Грчиш се, отимаш се. А јесте, право човјек каже, велики је свијет; био би велики... Погледај само све ово! Какав диван јесењи дан... био би диван... како је све родило. Глог, жир... Буба испод камена, пух у трулој букви, имају пород свој. Змија, шкорпија... Нико их не дира... Свијете-свијете, ако си заиста велики, кажи: гдје ми је дијете, дај ми дијете... Није могуће да си такав. Ако је то могуће, па чему, онда... Иде старост, смрт. И она самштина. Други имају бар комшије... Како је угријало сунце! Ливаде и шуме. Јесењи мир. Како мирише зрела ледина! Како би све било богато и лијепо, кад би твоје очи, сине, заједно с мојима, све ово гледале... Гдје ли су сада, твоје очи, да ли су... ваљда, негдје, гледају... То, мора...

Богдана заслијепе сузе, почне да се заплиће, застане.

 

*

 

И прођē неколико година. Опет однекуд чују Стана и Богдан: стигао човјек – из Аустралије. Опет обузме немир Богдана. Спреми се и оде.

Протече још времена. Неко прича: у Сеоце вратио се један из Канаде. А прошло од рата двадесет седам година. Оде Богдан и тамо: Да нијеси, богати, видио негдје... чуо, нешто...

И тако се бори нада њихова – једино што их задржава на овом свијету.

 

*

 

Неко је рекао, да могу, преко Црвеног крста, да траже сина. Било је то некако сумњиво – црвени крст – али, требало је све покушати. Неко је нешто написао (Тражимо нашег сина, рођеног... – срицали су заједнички, Стана и Богдан, као у некој молитви) и то је некуд послато. И тек је послато – а они, нагнути доље к селу, ишчекују одговор (а шта су друго и радили и очекивали). Били су, иначе, увијек више окренути планини. Готово све што је било потребно за њихов скромни живот, ван њихове њиве и воћке, било је горе. Горе су имали ливаде, колибу за љето – да гледају низ далеке цесте и преко крајњих брда. И све је одозго било много лакше допремити кући. А у село и варош ишло се најчешће за неку невољу. Да је планина одвела њиховог сина – ма колико понекад била страшна – вратила би она њега... Неко је, онда, рекао да тај Црвени крст јавља преко радија о таквим случајевима. Да би требало да слушају радио. Радио, радио, слушати радио – почело је да копка Стану. Али, како, гдје, кад? Крчма у сусједном селу имала је радио-апарат. Није то лако, незгодно је; ипак – можда би требало отићи тамо, бар мало прислушати. Јесте, ако би нешто јавили, чуо би неко, рекао би им; ипак, чинило се Стани, није исто кад радио, онако, прича, и кад она сједне крај њега, и чека. И свратиле су једном, Стана и још једна жена, у ту крчму. Дуго су се договарале и скањивале. Није то лако. Жене да иду у крчму, саме. На шта ће све невоља натјерати човјека! И свратиле су. Пожуриле, да се докопају једног ћошка. Скупиле се, стисле се једна уз другу, увукле се – као да сједе на неким нижим столицама. Упали тај радио, рекле су крчмару. Крчмар се зачудио, питао је, зашто. Објасниле су му. Крчмар се изненадио; учинио је обрвама и уснама онај покрет који значи и разумијевање и беспомоћност. Добро, рекао је, могу ја да укључим, само... Шта ћете да попијете? Поручиле су кафу. Кроз кафану су проскакутали, као на врховима прстију, први звуци са радија, нешто као трагови неке звјеркице по непрегледној снијежној бјелини. Оне су ћутале и слушале. И пиле су кафу и нијесу осјећале шта пију. И тако су чекале и слушале цијела три сата. Кафана је имала своје људе и своје разговоре. Мени нико не може да каже да сам пијан! – понављао је један пијанац. Па нико ти и не каже, убјеђивао га крчмар. И свијет је имао – судећи по ономе што је овамо стизало преко радија – своје разговоре и своје, неке друге, бриге. Свијет се забављао. Боже, колико је трајало то циликање и брундање. Свијет је имао неке своје сједнице, неке своје утакмице, своја нагађања какво ће вријеме бити сјутра; речено је, онако узгред, да би, тамо негдје, могле да зарате неке двије државе – да нијесу они, можда, у једној од тих држава?

Ошамућене, правдајући се опет и захваљујући, пожуриле су кућама.

Кад крене уз шуму, Стана ће се, још једном, исплакати и изразговарати са сином.

 

*

 

Стана, бојажљиво, прескочи праг тијесне мемљиве фотографске радње паланачке. Остави торбу-тканицу уз довратак (да буде што мање од досаде, са својим сељачким торбама, и бригама – „а ми ти, богами, нијесмо ни из села, но одозго из оне шуме“ – пред тим градским чаробњацима који израђују онакве слике). Завуче руку дубоко у њедра, извуче чисту испресавијану марамицу. Полако одмота и пружи фотографу сличицу за личну карту. Осмјехне се, стави дланове на груди:

Тако ти Бога, сине... ако је икако могуће, да се ова слика увелича...

Фотограф погледа кратко, пословно.

Не може, не може, мајко. Мислим да сте ми ви то већ... Мâло је то, мутно.

А мене, сине, већ и вид издаје... па ако би, икако...

Не може; ја бих радо, али...

Стана излази на улицу. Као да се још више смањила. У ушима јој звони: Не може, мајко, не може. Мâло је то, мутно је то...

Већ је навраћала, двапут, у ту радњу, са истом молбом. Причека да прође још која година, па опет – не би ли, можда... Не може, мајко, не може...

 

*

 

Колико је пута Станин дан започео оваквим ријечима: Ја ноћас сањала Томицу. Као, наиђе одоздо, жури, јесте он – није он, па као да ће да размине, не осврће се... А сине, кажем... И ту се пробудим. И ту Стана удари у плач. А Богдан, да мало ублажи ону нелагодност, каже: Добро је што си га сањала како иде узбрдо.

 

*

 

И тако, горе у оним шумама, са лишћем што засипа путеве и ливаде, са косидбама и помамом мећава које не умију да се зауставе, са сланама и листањима, сутонима и уранцима, с новим јагњадима и новим класањем и свилањем кукуруза, са потоцима и срнама – Стана се једном исплакала кад је у шуми срела срну с ланетом – са купинама и понеком заосталом јабуком на сунцу касне јесени – траје њихова страшна нада.