Пише Лабуд Ђаловић ''Вода, вода''

Пише Лабуд Ђаловић ''Вода, вода''

Високо у врлетима Коритске висоравни, просуло се српско село Ђаловићи. Уклештено је између две државе, Србије и Црне Горе, и две општине, Сјенице и Бијелог Поља. Ту је и камен на којем је уклесана бројка 1.300 метара надморска висина. Природа му није дала простране ливаде и непрегледна зелена поља. Ту се најпре зачео камен, сиви камен, цвет, леска и бор. Испред села се иапречила Ђаловића клисура, обавијена маглом, која се лагано диже и спушта. Доле, у тамној дубини клисуре, из једне велике петћине, извире река Бистрица и улива се у Лим. И опет камен, сиви камен и леска где расте зелена трава и дивљи лешник. Највеће парче равнице је гувно пречника педесет метара, на коме се врше и сеје жито.И сви ратови су били један од небројних вихора који су протутњали мојим ђаловским кршем и пустошили га, пустошили, али никад до краја опустошили.Тврдо је то моје камење и још твђи човек из њега! Ти су људи столећима посртали, клечали и падали, али и увек изнова устајали заробљени камењаром, где су годинама живели од оно мало плодне земље што ју је природа дала у вртачама. Живели су како су могли, чешће мање добро, али су били ипак задовољни. Научили су на суровост постојбине, на ветрове што бришу, овчји сир и млеко, овсен хлеб, од којег се измеђуу зуба увуче овсена плева, сате пешачења...
вде у камењару, жене раде по читав дан. Ја још нисам видио своју мајку да у кући седи скрштених руку. У дворишту је чекају кокошке и безброј свиња, у торове овце, говеда и коњи, а треба два пута на дан припремити обилан оброк за све нас. То јој је ваљда највећи посао, јер намирница је мало, а увек се мора направити ново јело. Док сам у школи, она припрема вуну оваца, плете чарапе и шије одело. И све што имамо од одеће и за јело произведено је код куће. А то, признат ћете, није лако. Али, то моје родно село је од настанка жедно. На површини земље нама ни кеп воде све понире у међусобно повезане јаме, пећине и пукотине и отиче у реку Бистрицу. 
Овде нема ни извора, ни водовода, већ се кишница сакупља, тако рећи у прегршт, из малих бунара, који су стари колико и село. Лети, када су велике жеге, већ на Петровдан нестане воде у бунарима. Остане само на дно, али је прљава, пуна водених ваши и жене је узалудно цеде кроз крпе. И моја је најдража успомена о њу везана. И данас се сећам тог дана, јер је био један од најузбудљивијих у мом детињству.<бр>Било ми је дванаест, а мајци педесет година, али изгледала је као права старица. Код нас жене на селу прерано орону, шибане немаштином, теретом и трудноћом. Те године, ударила суша и спржила је зелену траву и усијала камен. Испуцала земља пружала је тужан призор. Дубоке бразде као да су ране, стока дахће од жеге. Људи иду као избезумљени, отворених и испечених усана, и као да вапију: Воде, воде!...<бр>Те године, већ је протицао пети месец откад не паде ни кап кише и седам недеља откад све жене из села гоне на тринаест километара удаљену реку Бистрицу прежедњелу стоку и носе на леђима дрвени буцат за питку воду.<бр>И моја га мајка упрти на леђа, свеже га конопцима, па крену по воду. Ја се мајци за сукњу прихватио. Она ме тера, али ја се не дам отерати. 
Кажем јој: - Боље да идем с тобом, би ће једна уста мање да их напојиш. На реци ћу се толико напити даза три дана нећу ожедњети.
На уснама јој заигра осмех: - Још ћеш и при повратку тражити воде чим упече сунце.У зору, пре него што жега почне, пошли смо сеоским путем ка реци Бистрици. Брзо смо оставили последње куће. Пред нама се као на длану, указа Ђаловића клисура. Пут је до реке стрм, нераван и вијугав. Једва се види од дивљег жбуња коме се не зна име. 
Заплићемо се о камење и замало да паднемо, а онда хватамо равнотежу. Мајка је прва која наступа.Као вучица, зна сваку платију, сваки камен, сваки жбуњ. Ту и тамо из сиве стене прхне птица изнад наше главе, која изазива страх и жеђ. После сат и по хода, поче нас мучити жедј. Било нам је без воде све теже, горела су нам уста, грло нам се сушило. Од силне жедји и наша мисао као да је замрла. Ни на шта друго не мислимо него само на воду.Застајемо, осврћемо се, ослушкујемо, али од воде није било ни трага. Спуштамо се до дна клисуре. Чини нам се да смо на циљу. Испред нас је мала зелена оаза и лишће набрекло соком. Чује се жубор воде, чији је шум за нас најлепша музика. И, ето, брзо се нађосмо на обали реке Бистрице.<бр>Идући низводно од реке, већ после неколико метара, стигли смо пред улаз пећине из које извире река Бистрица.Мајка рукама откачи конопац, скиде дрвени буцат с леђа, прекрсти се и поче да се умива. Пљускала се по лицу, по врату, по коси, пљускала се пљускала и онда саже се, клекну на колена и као да грли реку, и пије плаву прозирну воду. Њено бледо лице, освежено хладном планинском водом било је руменије. Жестоко се истрљала ланеним пешкиром, који је по телу остављао румене, праменасте трагове.А ја? Пио сам и пио, и напио се, што кажу, до гуше.<бр>Али при повратку још небијасмо ни на пола пута превалили кад осетих у устима горчину, ону тако познату горчину што наговештава ватру жеђи и која ће убрзо осушити уста, и грло, и све до утробе. Зубе стежем, али воду не тражим. Па и пошао сам на реку да олакшам, до та благословљена вода што дуже траје. Мајка уморна и гладна, све спорије хода, све теже терет носи, све јој чешће ноге подрхтавају. о, изнурена старице моја! Шта све не бих дао да те могу одменити. Али, буцат је тежак, а детиња ледја још нејака. Гори небо, гори земља, а проклето се усијало камење све високшије уздиже. Њени кораци постају све несигурнији и ситнији, дах све тежи, а ледја повијенија. И онда моја мајка посрну, зашевеља и паде, а тешки је буцат још више притисну. 
Ја се уплаши. Дозивам је, дрмам за раме. А онда вриснух у плач и кукњаву, од којег је камењар одјекивао: Мајко, мајко, немој умрети... Наједанпут протрља очи и погледа. Брзо, стресајући се од језе, устаде с теретом. Глас јој очврсну и каже: - Не умире се лако, сине. Ми овде почесто падамо, али увек изнова устајемо. Напиј се. Премда сам изгарао од жеђи, још више сам изгарао од поноса, па рекох Ии да сам се за три дана напио! Још не стигох да јој одговорим, а она тихо, изнемоглим гласом: Хоћеш да кажес, сине, да ниси жедан? Нисам жедан! Нимало, баш нимало! А мајка... мајка која увек сваку разуме, само се опоро насмеши: Знам да ниси жедан нимало, баш нимало... а свеједно, напиј се би ће ми лакше носити воду..

П.С: Буцат је дрвена посуда за ношење воде од 20-25 литара, са отвором за пуњање и отвором, са "носем" за истакање воде.

Лабуд Ђаловић рођен је 1938.године у Ђаловићима код Бијелог Поља-Црна Гора. Потиче из угледне породице, од оца Радована и мајке Данице, рођене Гребовић из Грдаја код Сјенице, Србија. Основну школу је завршио у родном месту, осмогодишњу у Бијелом Пољу, а средњу економску у Пули. За Лабуда, Пула је била свет за себе. Ту је могао да види лица о којима је некад само сањао: белосветске људе, туристе, морнаре, новинаре, филмске звезде. Ту су настали његови први додири с књигом: писао је своје прве кратке приче и песме. Као средњошколац, убрзо постаје члан литерарног омладинског клуба "Истарски борац" у којем објављује песме и кратке приче, а у "Гласу Истре" репортаже. За свој литерарни рад у Клубу, више пута је био награђиван. Прва награда била је књига "Пуна је Пула", од аутора Мате Балоте. Тако је почело његово учење, тако се пробудио интерес за науку, и новинарство. После завршене средње школе Лабуд напушта Пулу и долази у Београд, где је завршио студије економије и дипломирао на тему "Теорија и техника књиговодства и израда биланса". И, наравно, од тада постаје стручњак за билансе, а подручје на којем беспрекорно барата биле су бројке. По завршетку студија радио је као економиста и шеф рачуноводства у четири највећа београдска предузећа: "Дуга" индустрија боја и лакова, "Сутјеска" фабрика медицинских уређаја и инструмената, "Интерекспорт"-Инеx и предузеће за водне путеве "Иван Милутиновић"-Пим. Задњих шест година рада био је шеф рачуноводства у Централном комитету СКЈ-е. Био је идејни творац поделе бивше зграде Палате "ЦКСКЈ" на Покрет за Југославију, Социјалистичку партију Србије, Социјалистички савез радног народа Југославије и Савез удружења бораца. Уз економију, Лабуд се бави и књижевношћу. Писе репортаже и кратке приче. Новинарским радом поцео се бавити јос у младости, али је своје најбоље репортаже написао у зрелим годинама и објавио у листовима: "Арена", "Нада", "Политика", "Политика-експрес", "Побједа", "Дан"... После изузетног успеха који је постигао с репортажама, написао је и две кратке приче: "Вода,вода" и "Вукобран", које це наћи изузетан пријем код читалаца.

Већ следеће, 2015. године, појавиће се књига "Ђаловићи из камена".

Једна од омиљених "личних" прича Лабуда Ђаловића је она како је упознао супругу Персу Ђаловић, рођ. Пешић. И данас се сећа тог дана, јер је био један од најузбудљивијих у његовом детињству. Зато хоће да исприча своју омиљену

причу, како су се срели и заволели. Сећа се свега, баш као да се десило јуче.

Било је то 7. јула 1957. године, када је Лабуд као ученик средње школе, дошао да посети тадасњи Иванград - град на змијоликом току реке Лима. Била је субота, пазарни дан. Небо је било кристално чисто, без иједног облачка. Из оближњих паркова допирао је цвркут птица. Ту, у улици Маршала Тита, на корзоу, слила се иванградска младост. Лепе девојке и момци. Девојке су носиле косу везане у коњске репове са шискама на чело, момци уске панталоне зване фармерке. У подне, кад се сунце високо подигло и сказаљке се на сату поклопиле, јулско сунце почело је да пржи земљу и топи асфалт. Да би се заштитили од сунца и жеге, људи су се којекао сналазили и бежали у хлад. Лабуд је заштиту нашао у продавници предузећа "13.јули" из Иванграда, данас Берана. Ушао је у радњу и стао код отворених врата. Погледом је пратио младу и лепу продавачицу иза тезге, дивио се њеној лепоти, и у исто време размишљао како да јој приђе. Ухватио је понекад њен поглед и чинило му се да се девојка на њега осмехује. Онда је одједном смогао снаге и пришао је. Представио се уредно. Укратко објаснио ко је и ста је, и почело је ђачко удварање. Она се срамежљиво смешкала, па каже: - Ух, да знате, ја сам још малолетна да се забављам. Тек ми је друга година Трговачке школе. Заиста, немам времена за љубав! Међутим, што је разговор дуже трајао она је све више и више попуштала. Лабуд је осетио да нека топлина излази из њене душе у облику големих валова и надире према њему. Кад јој је предложио састанак, Перса Пешић, тако се наиме девојка звала, радо је пристала. И тога дана планула је прва ђачка љубав каква мозе обузети само двадесетдвогодишњег момка и пет година млађу девојку. Онда су се виђали сваке године. Причали су једно другом о себи, о својој породици, о родном крају, о школи... После две године забављања, кад су завршили средњу школу, љубав је сазрела: Лабуд Ђаловић и његова изабраница,Перса Пешић стали су 1959. године пред матичаром и након "Да" започели нови живот. И нису погрешили.

Из складног брака имају две ћерке и једног сина, седам унука и једну унуку, три праунука и једну праунуку.

Нажалост, Перса је преминула 25.03.2012. године и сахрањена на Новом бежанијском гробљу у Београду. Била је узорна супруга, мајка, бака и прабака. Била је породична жена која је уживала неговању односа у ужој и широј породици. Радовала се успесима своје деце, а још више успесима своје унучади. И даље, од природне смрти, она им сија као звезда водиља.