ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ ''ЦРНИ ВЈЕТАР'' (Покољ у Велици 1944.)

XXVI

Петогодишњег Мата Симоновића, бијеле косе и обрва, виђела је мајка како трчи према људима у бијелим капама и црним кошуљама. Била је блиједа и престрашена, а очи јој пуне свјетлости, страка и модрог неба. Ћутала је осјтивши да нема снаге да га зовне. А људи чуди су се примицали њеном дому.

- Изнеси им хљеб и со - рече она једној жени, а ова се и не осврну, можда је није ни чула.
- Здраво - рече дијете весело смијешећи се и машући објема рукама као што је увијек чинило кад би неко стран наишао поред њихове куће, а очи му засвијетлише као драгуљ у трави, као звијезде на тамном небу.

Првог војника који га је сусрио би је Бико Дрешевић. Пружајући му обје руке и гледајући у његове црне и оштре очи, дијете не осјети ничег необичног у њима. Не схвата дјетиња душа да се у одраслима угнијездило тешко бреме звјерства и злочина. Бико Дрешевић га ухвати за испружене руке и промумла нешто што га дијете није разумјело и пође упоредо са њим. Пратили су их Хузеир Скареп, Пашо Шкријељ, Деко Дрешевић и два руговца Тахир и Рифат.

Први који је примијетио жене и дјевојке у обору пред колибом био је Тахир Руговац. Он рече:
- Бико, прво да закољемо дијете!
- Нећемо но прво жене - рече Хузеир Скареп.
- Прво дијете! - био је упоран Тахир Руговац. - Нека гледају! Жена потрча у сусрет војницима у бијелим капама и црним кошуљама ширећи руке:
- Мато, сине!
- Сиктер, крмачо! - викну Пашо Шкријељ. - Сиктер!... Дијете није ништа схватило, само се осмјехивало својим окицама.
- Дијете ми дајте! - молола је жена ширећи руке и трчећи од једног до другог.
- Не дам! - грмну Бико Дршевић. - Не дам, крмачо! Сиктер!
- Дајте... - јецала је.
- Шта ће ти дијете - хаиване! - церећи се говорио је Рифат Руговац. - Не ваља ти, бели, ништа садек.
- Дијете м и оставите, браћо! - вапила је.
- Ми твоја браћа, крмачо! - сиктао је Хузеир Скареп и по дворишту се освртао. Жене и дјевојке су дрхтале, стрепјеле.
- Мато, синееее! ...
- Бико, кољи га! - викну Пашо Шкријељ.
- Да причекамо мало - реча Бико Дрешевић.
- Нема чекања - рече Пашо Шкријељ. - Но све да и' покољемо.
- Нећемо, Пашо, нећемо - галамио је Бико Дрешевић држећи и даље дијете за руку.
- Да и' силујемо? - упита Деко Дрешевић.
- Нећемо - рече опет Бико.
- Онда шта ћемо, Бико? Упита Деко. - Реци садек. Не отежи!

И прије него ли је Бико Дрешевић ријешио да уради оно што је наумио, Хузеир Скареп, пиљећи у четрнаестогодичњу дјевојку - Зорку, потрча к њој и хватајући је час једном, а час друго руком, покушавао је да је увуче у кућу. Она се отимала, врискала:
- Ај, мајко! Не дај ме ! ... Аааој! ...
- Хузеире, хајване, остави је - Вели Бико Дрешевић. - Остави, е немаш права ништа да чиниш без мог одобрења.
- Имам!
- Немаш, велим ти. Остави! - мумлао је Бико Дрешевич и колутао очима.

Хузеир Скареп пусти дјевојчицу која је непрестано плакала и брисла сузе длановима прибивчи се из Јелу.

- Шта ћете то, љући, сад? - Викнула је Јела на св глас.
- Виђећеш! - мумлао је Рифат Руговац.
- Тахире, Деко, Пашо! - викну Бико Дрешевић држећи и даље дијете за руку. - Угурајте чељад у кућу, а ти Хузеире пали! Ајде!...

Јела је скинула црну шамију с главе раширивши је пред њима јецала и на сав глас молила, запомагала:
- Ако сте љуђи, ако имате душу. - Немојте! Уби' те мене, а ђецу немојте!...

Дјевојчице, Зорку, Крстињу и Љубицу, повукоше према кући, а потом још двије старије жене које су се ту задесиле. Зспут су се оне отимале, кукале, запомагале.
- Хузеире, и бабу овамо! - Викну Тахир Руговац.

Кад ју је Хузеир Скареп већ дохватио и повукао за руке и рамена кезећи се и колутајући очима, Јела је на сав глас закукала, отегнуто и продорно. Тај њен крик шикнуо је до самог усијаног неба, а затим се раширио над Великом, Ржаницом све тамо до Пепића и Брезојевица.

- Куку мени, ђецо, данас, за вама задовијек! ... Куку! ...

Скоро онесвијешћену и избезумљену вукли су је сад Хузеир Скареп и Деко Дрешевић који је прискочио да му помогне. И дјевојчице и жене ударали су ногама и рукама гурајући их у кућу.

Замандалише врата. Тахир Руговац нареди Пашу Шкријељу да пази на прозоре да неби неко искочио. Хузеир Скареп је малог Мата узео из руку Бика Дрешевића. Дијете је ћутало.

- Овамо ми га! - рече Хузеир. - Овамо! ...
- Оћеш да га кољеш? упита Бико Дрешевић.
- Нећемо одма' да га кољемо - рече Хузеир Скареп.

Дијете је држао за руку и гледао му право у очи. Чега ли је тада у дјетињим ошима било: бола, туге, проклества, молбе. Шта ли је у тим очима видио Хузеир Скареп? Он само то зна.

- Хузеире, личи на шејтана - рече Деко Дрешевић одједном.
- Погледајте га добро - рече Хузеир Скареп. - Ово је прави шејтан, што ви кажем.
- Шејтан, бели - рече Тахир Руговац који приђе да пажљиво осмотри дијете кога је чврсто држао Хузеир Скареп.

-Шејтан, шејтан! - галамио је Деко Дрешевић. - Шејтан! ...
- Видим и ја да је шејтан, очи ми још нијесу испале - рече Хузеир Скареп.
- Шејтани су оваки - рече Хузеир. - Имају бијелу косу, а црне обрве. Једно око црно, а друго зелено... Видиш. - Тако ми је, љући моји, и говорио рахметли Јусуф. Он ми једнон вели: Хузеире, ти нијеси видио никада шејтана. А ја му кажем: бабо, никад нијесам видио шејтана. И ево скоро четр'ес година прошла па да видим шејтана.
- Да га закољемо - рече Тахир Руговац.
- Да га одеремо - рече Пашо Шкријељ. - Шејтана треба одријети, искомадати, очи му извадити. Све...
- Тако треба са шејтаном урадит - буљећи очи и мумлајући говорио је Дреко Дрешевић.
- Бели, тако, Деко - гласно изрече Пашо Ђкрејељ. - Јер ако тако шејтана не удесимо, шејтан ни може свашта направит, знаш!...
- Па Пашо, шта ћемо? - уздахну Бико Дрешевић.
- Да га објесимо за шљиву - рече Пашо.
- Да га објесимо - сложиђе се сви.

У штали коју нијесу стигли да запале пронађоше конопац. Стоке није било, сву су је прије два дана плијенили муслимани сељаци из околине Плава. Конопац је случајно остао, нијесу га примијетили, иначе га никако не би оставили.Пашо Шкријељ подиже малол Мата за једну ногу окренувши му главу к земљи; дијете није плакало нити врискало, ћутало је.

- Дај овамо конопац - рече Пашо.

Везаше му конопцем ногу изнад кољена чврсто.

- Добро вежи, Пађо, то је шејтан. Упамти! - рече Бико Дрешевић.
- Оћу, бели - промрмљао је Пашо Шкријељ везујући дјетиње ноге конопцем за грану од шљиве.

- Дајте овамо нож - рече Хузеир Скареп пришавши дјетету. Тахир Руговац му пружи нож извадивши га иза појаса; био је кратак, широког сјечива, а при врху мало савијен.

- Тахире, бели, овај ти нож ничему неваља - рече Хузеир Скареп. - Ништа, бели...
- Ваља, ваља Хузеире - реше Тахир Руговац уносећи му се у лице.
- Не ваља, кад ти велим - одмахну главом Хузеир Скареп. Дијете је за то вријеме размахивало рукама, тешко дисало и чинило се да ће сваког тренутка да заплаче.
- Чекај садек, шејтане, чекај - рече Хузеир Скареп. - Чекај! Виђећеш. шејтане, јебем ли ти мајку шејтанску, црногорску... Дајте ми други нож. Други...

Тада му нож пружи Рифат Руговац разгедавши га предходно пажљиво.

- Оштар, бели, Хузеире - рече. - Оштар. - Ништа немо' да га загледаш. Рифат Руговац свашта не носи за појасом, мој Хузеире, то да упамтиш. - А с њим садек мож' да се бријеш ако оћеш и имаш мерак.

Нож је био оштар и дуг.

Држећи једном руком дјетињу ногу, ону везану, Хузеир Скареп размахну и скоро даје не прекиде изнад кољена. Поврну ударац и прекиде је.
Дјетиње лице преблиједе, згрчи се, али не крикну. У глави му се налијевала крв; очи су почеле да добијају бијелу, па крвау боју.

- Зашто му кидаш ногу, Хузеире - упита Бико Дрешевић. - Могао си без тога, бели. Могао... Важно га је одријети.

- Шејтан је ово, мој Бико - рече Хузеир и непогледавши га. - Велим ти шејтан. А шејтану мораш да прекинеш ногу да на бидне могао за тобом трчати. А шејтани могу да путију више но икакав чоек. То да упамтиш. - Иха, само да знаш колико... А овако кад му прекинеш ногу, шејтан послије, бели, не може ни корака да макне... Упамтите што ви бели ваш Хузеир Скареп!

Хузеир Скареп му је скинуо месо и кожу с леђа, с бокова, расјекавши два ребра ц лијеве странеосјетивши притом да дјетету лако подрхтава тијело, да се трза и грчи.

- Ја сам, љуђи, мислио да ће до сад бити готов - рече. - Али шејтанска душа из тијела тешко одлази. Тешко...

Дјетету су очи сасвим постале бијеле. С његове бијеле косе и темена капал је крв. Расјече му кратке панталонице и тада му се указаше препоне и гениталије. Брзо махну ножем и пркиде их. Дијете се трже, али без гласа.

- Још очи му извади, Хузеире - рече Бико Дрешевић. - Још очи!...
- И очи, бели - сложи се Хузеир. - И очи...

И прије неголи је Хузеир Скареп клекнувши хтио да му ножем извади једно око, па друго, а к њима, заносећи се у ходу и ширећи руке, сва избезумљена, исколашених очију као да је с оног свијета искочила је из куће (да не изгори) Јела. Викала је:
- Шта ми радите од ђетета, пашчади шогава? Шта вам је оно учињело?
- Удри је, Тахире! - викну је Хузеир Скареп заставши у послу.
- Сиктер, крмачо! Сиктер! - викну је Тахир Руговац и маши се машинке.
- Изроди погански! - клела је жена. - Сјема вам се утрло дабогда. Ни пјело ни пјакало у ваше домове. Све кукали и никад се не радовали, изроди!...
- Сиктеееер! ...
- Мато, сине! - викал је Јела. - Мучениче и несрећниче!
- Сиктер!

- Очи сте ми данас извадили, црној кукависи! Тахир Руговац је поалио. Првим метком ју је оборио. Онако лелујаво, као влати траве на вјетру, прво се занесе мало уназад, а онда пови напријед, посрну и паде лицем на земљу трзајући се.

Хузеир Скареп је дјетету прекинуо једно уво, а затим, кад је кренуо да кида друго, поглед му је пао на младу и бремениту жену која је неочекивано стигла однекуд из села.
Носила је дијете у наручју, па га је спустила на земљу. Деко Дрешевић и Рифат Руговац потрчаше према њој.

- Овамо, овамо - дрекнули су обијица исколаченох очију. Хузеир Скареп, обрисавши крвав нож о траву, остави објешено дијете о шљиву па крену прма окамењеној жени. Деко Дрешевић је гурну према Хузеиру Скарепу псујући и галамећи.
- Шта си стала, погана Влахињо! Иди! Ево ти је Хузеире, ево!
- Нож у трбу', Хузеире - викну Пашо Шкријељ. - Видиш да и она носи шејтана!...
- Нико неће други до ја да јој распори трбу' - рече Бико Дрешевић па из руке Хузеира Скарепа зграби нож.

- Распори, Бико, ал' шејтан да остане жив - рече Хузеир. Обневидјела, уздрхтала, с крвавом пјеном на уснама, она је покушавала да им се отме из руку. И прије неголи је Бико Дрешевић пришао жени с упереним ножем, Пашо Шкријељ је потрчао према двогодишњем Милораду који је пузао по дворишту. Обигравајући око дјетета Пашо Шкријељ је размишљао како да га закоље, док је Бико Дрешевић, оборивши жену на земљу и ухвативши је за руку и притискајући је кољеном на груди, примијетио како она убрзано дише и трза главом. - Држите јој ноге! Шта чекате? - галамио је Бико Дрешевић. Жена се непрестано отимала. Тахир Руговац и Деко Дрешевић му прискочише у помоћ чврсто јој држећи обје ноге.

- Само полако, Бико! - говорио је Тахир Руговац. - Само полако! Нож у трбу', шејтан да остане жив...

Женин врисак као водоскок шикнуо је к небу. Био је као бљесак муње, а онда је утихнуо. Био је посљедњи. Бико Дрешевић јој је у пироко растављене вилице сасуо пуну шаку земље, а онда, притиснувши шаком уста, снажно сегао. Осјетили су трзај њеног тијела. Крв с обје стране жениног тијела се разлила, мрка, и мијешала се са прашином. Притом један млаз као водоскок неочекивано је захватио Дека Дрешевића по грудима и лијевој руци.

- Шејтанска крв - рекао је Деко љутито и с гађењем.

Из упола расјеченог трбуха чије се пулсирање примјећивало назријеше дјетиње раме, руку и главу.

- Режи Бико, до краја - наређивао је Тахир Руговац. - До краја, велим ти! ...

Расјекавши трбух до жениног полног органа извадише дијете. Први се по њега машио Деко Дрешевић. Дохвативши га за ноге, он га уздиже изнад жениног распореног трбуха. Дијете се почело трзати, а потом се зачуо плач. Биће његов плач кратак као бљесак муње и брз као вјетар кад крене величким и полимским бреговима и пољима... И боље тако. Ко зна шта би тај мали створ у овом страшном животу пуном мржње и јада доживио и видио својим очима. Ко зна? Нестаће, а да не види ни сунца ни мјесеца, ни неба, ништа да не види, нити осјети мајчиног загрљаја и пољупца... Ништа. Осјетиће само оштрицу ножа и брзу смрт и вратиће се поново у таму одакле је кренуо у овај бијели, у овај крвави, у овај страшни и сурови свијет.

- Овај шејтан не личи на оног горе - одједном рече Бико Дрешевић.
- Сви су шејтани исти - рече Тахир Руговац мукло.
- Исти, исти - мумлао је Деко Дрешевић.
- Бико, прекини му главу - рекао је Хузеир Скареп. Ножем, чоече!

Отресајући земљу с кољена и бришући крваве руке о траву Хузеир Скареп је пажљиво погледао Бика Дрешевића како дјетету прво кида једну, а затим другу ногу.
Послије Хузеир Скареп викну:
- Шта чекаш, Тахире? Огањ у кућу!

Пашо Шкријељ и оба Руговца заждише ватру с двије стране куће, док је на прозоре с упереном пушком мотрио Деко Дрешевић.

- Нико да побјегне! - рече Хузеир Скареп.

У сунчан и бијел дан изнад крова куће суну мрк дим с пламеном; за тренутак се пови у страну као да је наишао вјетар, а онда се поново усправи заклонивши за часак један дио неба.

На Папратишту, у Вукадиновом потоку и на Кодри одјекивали су пуцњи помијешани с љуцким гласовима и криковима.

Једино се сунце равнодушно вртјело.

XXVII

Обје су видјеле пјегавог војника под шљемом како им се сам између шљивњака и њиве засијане кукурузом примиче. Да ли их је примијетио? Можда није... А ако их је примијетио?... О, боже, сад ће их обје убити. Наста Гојковић је шамијом обрисала лице и суве усне које су јој се лијепиле, с муком хватала дах, освртала се. Милица Гојковић је била непомична дршећи се лијевом руком за довратак врата.

- Донеси му хљеб и со - рече Наста. - Можда нас неће... Ајде!
- Хљеб и со - оте се Милици као уздах, али се и не помјери. Пјегави војник под шљемом лагано се примицао. Шљем му је светлуцао. Клати се у ходу. Наста је понови рекла Милици да донесе хљеб и со изаћута, а ова је била сасвим нијема, без покрета.

Пјегави војник под шљемом лагано се примицо и сасвим их је видио и ишао према њима с машинком окаченом о рамену. Нека нас убије, мислила је Наста Гојковић. И то што прије. Само да нас не мучи. Али, није имала снаге, ама баш ни мало, да то гласно изрече, ту пред Милицом, својом снахом.

- Хтио бих да једем - рекао је пјегави војник на нашем језику ступивчи у двориште. Мало хљеба ако имате, дајте ми...

- Милице, хљеба чојеку одмах донеси. - рекла је Наста охрабрена. Лакнуло је и Милици, па је из собе брзо изнијела хљеба и сира и пружила пјегавом војнику трудећи се да се осмјехне. Неће нас убити. "Неће", мислила је она вртећи се по дворишту, док је војник сјео на пањ и узео да једе. Јео је споро и с прекидима колутајући очима. Гледале су га жене пажљиво и по мало са страхом.
- Припазите да неко не наиђе - реше плегави војник и окрете се.
- Милице, виђи да неко не бане - рекла је Наста.

Гласови и пуцњи су долазили од Иван-поља и мијешали се са свјетлошћу. А Милица је непрестано трчала час на пут више куће, а час у шљивик подно куће и викала:
- Никог нема.
-Виђу, виђи! Припази!

Наста, ослободивши се страха, могла је лијепо да осмотри њемачког војника, његов шмајсер, блузу, челични шљем, чизме. Одакле ли је, боже драги! Има ли мајку! Има ли иког свог ближњег? - мислила је Наста скоро с тугом. И како нашки прича ка' да је рођен овђе у Велици... И он је човјек... Нађе се и код њи' љуђи добрих...

- Милице, иде ли ко? - питала је Наста опет.
- Никога нема.
- Припази, гледај!
- Оћу, оћу.

Пјегави војник је појео хљеб и сир, избрисао марамицим усне, осврнуо се око себе неколико пута и гласно рекао:
- Хоћу мало да се одморим, а послије идем. Ви бјежите у кукуруз. Сакријте се. Други ако наиђу, поклаће вас!
- Можда неће... - оте се насти.
- Оће. Знам да оће, - рече пјегави војник и неочекивано се трже: у продолини испод куће огласи се рафал машинке. Пришао је Насти Гојковић и полугласно рекао:
- Ако ко од војника буде наишао, ви бјежите и то одмах, а ја ћу пуцати преко вас. Је л' разумијете што вам кажем? Наста је само климнула главом и рекла:
- Разумијемо.

- Бјежите ка кукурузу, ево их - рекао је поново пјегави војник.
- Бјежаћемо - шапутала је преплашена Наста и погледом тражила Милицу која је обигравала око куће. Али ипак никог није видјела. И прије неголи је пјегави војник направио корак два по дворишту, изнад куће у шљивику појавише се тројица војника под шљемовима, у црним кошуљама. Галамили су, препирали се нешто, довикивали.

Пјегави војник викну престрашеним женама:
- Бјежите!

- Милице, овамо - рекла је Наста, брзо, збуњена и прије неголи је стигла да бјежи, изнад куће одјекнуше два пуцња.
- Бјежите! - пригушеним гласом поново се огласи пјегави војник. Обије су потрчале према кукурузу погнуте, док је пјегави војник баратајући око шмајсера нишанио у ваздух, а онда вукао за обарач. Испалио је неколико метака, а онда викнуо:
- Нијесте побјегле!

Потрчао је за њима намјерно се саплићући у ходу. Опет је испалио неколико метака. Жене су изчезле у кукурузу као привиђења. Послије је пјегави војник објесио шмајсер о раме, па вративши се у двориште затекао тројицу војника који су нешто жучно разговарали.

- Побјегоше ли! - викну један од војника пјегавом војнику и приђе му.
- Побјегоше.

- Пух мајку им јебем, - сиктао је високи војник у црној кошуљи са бијелом капом на глави. - А, ад сам ја био овођек, не би, бели, мени побјегле да имају крила соколова! Не би!
- Ја сам их касно в идио итрчао за њима - претварао се пјегави војник. - Али кад су ме видјеле, почеле су да бјеже... Ја сам их гађао, али оне су стигле да прескоче ограду њиве и да упадну у кукуруз. За џабе сам неколико метака потрошио.
- А мајку им je*e* - шкргурао је зубима војник и непрестано махао главом, док су остала двојица ћутке звјерала око себе. Сунце је пекло. Војници су се тргли зачувши пуцње у Вукадиновом потоку и вапај жена. Послије су кренули преко шљивика пут чакорских брегова...

Крај