ОД ЧАКОРА ПА ДО МОРА НАЉЕПША ЈЕ ЦРНА ГОРА

ОД ЧАКОРА ПА ДО МОРА НАЉЕПША ЈЕ ЦРНА ГОРА

Написала Недељка Неда Ђукић Боројевић

/кратак осврт на тродневно путовање у постојбину мојих предака/

На предлог мог побратима Славољуба Ђукића Томовог, из Метеха, написала сам елегичну пјесму „Ој, Чакору“ за трећу по реду комеморацију Бранки Ђукић Радевој, која је мучки убијена 02. септембра 1975. год. на планинском превоју Проклетија- Чакору. Била сам почаствована позивом на комеморацију, јер је то најмање што сам могла дати и подијелити тугу са породицом на мјесту злочина, гдје је заустављена младост наше Бранке, Васојевке, придруживши се армији пјесника, који су њену трагичну смрт већ опјевали, уздигнувши је на крилима стихова до неслућених висина, у небеско царство, а она тамо нађе мјесто међу анђелима.
Са великим нестрпљењем сам ишчекивала одлазак у ЦГ, у намјери да послије комеморације на Чакору, обиђем и Лијеву Ријеку, постојбину мојих предака, који вуку коријене из најбројнијег и најчаснијег српског племена – Васојевића, о чему сам већ дуго сањала, а за остварење мог сна су се стварали реални услови. Поред великог узбуђења и среће, осјећала сам стрепњу, али без посебних очекивања и страха, иако је то био пут у неизвјесно и непознато.

Првог септембарског дана пут од Бањалуке, преко Кнежева, Сарајева, Вишеграда, Пријепоља и Бијелог Поља, срећно ме одвео све до Берана, гдје сам стигла у касне вечерње сате. Већим дијелом пута ме пратила киша и нервозно премијештање облака, праћених олујним вјетром, који је био најјачег интензитета у Вишеграду, што ме није омело да крочим на Андрићеву ћуприју. Одсјела сам у једном мотелу, на путу за Андријевицу и провела бесану ноћ размишљајући о сусрету са мојим рођацима. Током путовања сам била у контакту са Славом, како од миља зовемо нашег најстаријег Ђукића, Славољуба, матицу- око њега се скупљамо и он нас држи на окупу. Он је из Краљева кренуо у јутарњим сатима са супругом Микицом и сином Жарком, а успут су свратили по Гину Асановић, познаницу, која је имала жељу са нама отићи на комеморацију одиви из Ђукића. 

Славо ме пронашао на тераси мотела обасјаној првим сунчевим зрацима у вријеме доручка. Како ми jе прилaзиo, тако сам препознавала лик свога оца, држање мојих стричева, глас рођака и у њему доживјела сусрет са сваким од њих. Толико једноставности и скромности у свој његовој људској величини просто је било непојмљиво, имaјући нa уму, да он поред титула професора и доктора у области хемије има и значајан опус на пољу књижевности, написавши неколико школских уџбеника и више књига о поријеклу Ђукића и Васојевића, између осталог и родослов њиховог огранка са Метеха, којима је крсна слава Аранђеловдан. Послије упознавања и срдачног братског загрљаја сврaтили смо у Андријевицу, гдје су нас сачекали остали чланови Бранкине породице, одакле смо се преко Мурине упутили на Чакор, планински превој на више од 2.000 м. надморске висине. Кривудава асфалтна трака се провлачила, остављајући за собом успоне кроз живописне предјеле прекривене црногоричном и бјелогоричном шумом. На моју опаску да је пут још увијек у добром стању, рекоше ми да је тај путни правац Мурина- Чакор- Пећ направљен у вријеме владавине Краља Александра Карађорђевића, повезујући најкраћим путем Црну Гору и Србију, а да је та саобраћајница сада у функцији само са црногорске стрнaе до врха Чакора, гдје је крај, а други дио којим се низ Проклетије спуштало до Пећи и Високих Дечана одавно је затворен. Пролазили смо поред пропланака, дивних призора и идиличних слика катуна, прекривених раштрканим стадима оваца у испаши, поред којих су љешкарили и вјерни пси чувари.
На Чакору смо сачекали и остале судионике комеморације и упутили се у дубину густе шуме, на мјесто туге и поноса, гдје је Бранка поштење главом платила. Присутнима се код мрамора уводним говором обратио проф. др. Славољуб Ђукић, који ме најавио као гошћу из РС. Понесена емоцијама и борећи се са сузама, за вријеме читања пјесме на моменте ми је oд узбуђeњa дах застајао. Услиједиле су бесједе мг Слободана Чуровића, те дирљиви говори Бране Оташевића и Горана Киковића, а све су својим пјесама уоквирили пјесници КК “Свјетлост“ из Подгорице. Тихо и достојанствено смо напустили мјесто боли и ране која никад неће зацијелити, враћајући се угаженом стазом из шуме на чистину, одакле смо кренули, али без много приче. Свако се забавио својим мислима, осјетивши нову бразготину на старом ожиљку евоцирану успоменама, на којој је једина капљица мелема била Радева освета, који је у судници пресудио зликовцима, умјесто судије и пороте, колико то поред части и поноса уопште може бити утјеха онима који су Бранку изгубили.

Породица је спремила раскошно и обилно послужење, а лијеп сунчан дан је ишао на руку. Уз трпезу су се водили занимљиви разговори, упознавање и размјена књига међу пјесницима и на крају смо били почашћени пјесмом о Бранки, коју је на гуслама извео Миленко Калезић.

Тиме се моја посјета Чакору ближила крају, а нису ми погледу промакли ни споменици из НОБ-е и име једног Величка, јединца у родитеља, који ме подсјетио на причу и предање, да је и моје родно село Велика Сочаница, добило име по једном Величку, али Сочковићу. У близини је и спомен- чесма трома Ђукића, Ђоки, Бранки и Мирку, која стоји на врху Чакора, као камени стражар из кога и дању и ноћу вода живота жубори.

У повратку са Чакора сви смо свратили код Момира- Моме Ђукића у Пепиће и уз каву и пиће наставили занимљиве родовско- братствене разговоре. Како се лијеп и сунчан дан приближавао своме крају тако су се и облаци размјештали, а највише их се задржавало изнад старог пута из Берана за Подгорицу, који је био главна саобраћајница док није направљен аутопут поред Мораче. Кишне капи су почеле једна другу сустизати већ док смо пролазили поред манастира Ђурђеви Ступови, гдје нисам стигла свратити. Удаљавајући се од Берана у правцу Колашина наишли смо поред градилишта гдје се паралелно са старим путем прави нови и модеран аутопут за Подгорицу. Извођачи радова су Кинези, који имају читаво радничко насеље у коме живе са породицама. На овом великом кинеском пројекту ради и наш рођак инж. Иван Ђукић. Милка Ђукић, коју су као дјевојчицу од миља назвали Драгана, ме исто пратила на мом путовању до постојбине са нашим Славом. Она је велики познавалац свих знаменитости у области Лијеве Ријеке, које не би требало заобићи и не видјети, а иначе је грађевински инжењер у „Мостоградња Инжењерингу“ у Подгорици, а обавља послове извршног директора. Морам споменути и моју куму Нену и Жарка Ђукића, наше стрпљиве возаче, који су остали суздржани и без поговора застајали и опет кретали у тешким условима за вожњу, али испуњење моје сваке, па и најмање жеље им је било од великог значаја, на чему сам им веома захвална.

Киша је падала као из кабла, али ме није онемогућила у намјери да видим све оно о чему сам дуго маштала, са Славом и Драганом, двоје драгих људи који су били вољни да ми сваку жељу испуне и испод кишобрана испричају све што је важно и што треба знати. На раскршћу, гдје је одвајање за село Лопате, а одакле су иначе Ђукићи, налази се обновљени споменик Вуку Стефановићу Караџићу, чији преци су исто Лопаћани. Кратко смо стали и испред цркве подигнуте Александру Невском- светитељу кога Васојевићи славе као крсну славу. Испред цркве је биста првом сердару из Васојевића- Миљану Вукову. Мимоилазили смо натписе села, Дубирог, Јаблан, Верушу и наишли на Ножицу, гдје се по предању прије VI вијекова Васо наслонио на ногу, ријешио да ту остане и по томе је село добило име, али нико не зна одакле је ту дошао. На Ножици има још пар насељених кућа. На темељима срушене подигнута је нова црква посвећена Васу, у којој се налази и саркофаг са његовим моштима које су нађене испод прага старе цркве, гдје су се по предању сахрањивали ктитори и родоначелници. Све претпоставке, да су то Васове кости одговарале су стању у коме су нађене и димензијама, а радило се о Динарцу, човјеку горостасу. 

Иза нас је остала и Лијева Ријека, одакле су Милошевићи, гдје су сахрањени отац и стриц Слободана Милошевића, почившег, предсједника крње Југославије, послије распада СФРЈ, које је услиједило након ратних дешавања почетком деведесетих прошлог вијека.

Срце ми је куцало убрзано, али задовољно док смо се приближавали Подгорици, на што су нас упозоравала свјетла у даљини. Наше крајње одредиште је било Сутоморе, гдје нас је сачекао љубазан осмијех Микице и вечера, а пошто смо се окријепили разговарали смо до дуго у ноћ, на тераси њихове куће, са које је поглед пуцао на море. Ујутро смо наставили разговор уз каву и „врућу ракију“ како Славо, зове „шумадијски чај“, а што је у мојој родној Сочаници „кувана ракија“. Било ми је жао отићи од ових драгих људи, али сам им обећала опет доћи и да нећу овако дуго чекати. Уз срдачне загрљаје и коју сузу сам оставила моје рођаке и кренула својој кући из трајектне луке у Тивту, преко Будве, Херцег Новог, Требиња, Бугојна, Јајца, па све до Бањалуке.

 Много сам срећна, задовољна и поносна, што сам имала прилику да се поклоним сјенима наше одиве Бранке, Васојевке, а и да станем својом ногом на постојбину и у свету стопу мога претка Јове, кога је пут одвео преко херцеговачког крша до Посавине и Велике Сочанице, тражећи боље услове живота, или бјежећи од освете. 
За вријеме краткотрајног боравка у ЦГ доста сам видјела и упознала много драгих људи великог и племенитиг срца, бритког језика и оштрог пера.
Хвала Ђукићима Славољубу и Микици, Жарку, Моми и Славици, Милошу и Верици, браћи Неђу и Вуку, Ивану, Милки /Драгани/, као и Славки Ђукић- Шошкић- Бранкиној рођеној сестри, Наташи Ђукић- Бојовић, Гини Асановић и Драгану Божовићу, који ме примише као своју и раширених руку у братски загрљај, као да сам им се вратила са далеког пута и након дужег времена. 
Хвала на срдачности и великодушности и осталима, које упознах на Чакору, а они свако на свој начин оставише упечатљиве утиске, које нећу никад заборавити, а то су: Предсједник СО Беране Горан Киковић, Бранислав- Брано Оташевић, Жарко Бојић, Бранко- Бато Крковић, новинар и уредник листа „Дан“ Новак Вујачић, народни гуслар Миленко Калезић, Милован- Мишо Кубуровић, мг Слободан Чуровић и Никола Ненезић- Чудесни.

Воли вас ваша Неда и захваљује на гостопримству од срца, а обећање да ћу се брзо вратити сам многима од вас већ и дала!